Kako do novog ustava Srbije

koji je održan 18. februara u prostorijama Instituta, procedura za donošenje novog ustava, odnosno kako doći do ustavotvorne skupštine. Ustavotvorna skupština, za razliku od procedure važećeg ustava, jedina obezbeđuje politički diskontinuitet sa autoritarnim režimom, naglasila je Vesna Rakić Vodinelić. Kao osnova za razgovor poslužili su tekstovi objavljeni u prethodnom broju Republike, a njihovi autori učesnici su i okruglog stola: Pavle Nikolić, profesor ustavnog prava, dugogodišnji predsednik Međunarodnog udruženja za ustavno pravo, Zoran Lutovac,
		Vesna Rakić Vodinelić
politolog, Nebojša Popov, sociolog, Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda Srbije, Vesna Rakić Vodinelić, pravnica, i Ivan Torov, komentator Politike.

raspravu o novom ustavu. Sećam se dobro rituala prilikom donošenja jednog od ranijih ustava. I ja sam kao student prava učestvovao 1962. u diskusiji i imao sam iluziju da učestvujem u važnom državnom poslu. Naslage samovolje Trebalo je dosta vremena da shvatim da je to iluzija, iz jednostavnog razloga što partijska država drži do ustava kao do lanjskog snega. Ustav je samo fasada iza
		Nebojša Popov

Argumenti

Mene posebno zanima koji su još mogući argumenti u prilog otvaranja puta ka ustavotvornoj skupštini, osim onoga što sam ranije napisao, a to je aparatura dominacije, nekažnjivost zločina i pljačke, fiksiranje slepe ulice zbog održanja trenutnog odnosa političkih snaga. Prvi argument počiva na preko dva miliona građana koji su glasali protiv Miloševića 2000. godine i koji su godinama ponavljali da žele da žive normalnim životom u normalnoj državi. Mada većih elaboracija nije bilo, moglo bi se reći da se podrazumeva diskontinuitet sa starim režimom, a to znači i donošenje novog ustava. To su nove vlasti iz 2000. čak i ritualno obećale sklapajući ugovor sa narodom, i obećavajući da će vrlo brzo doneti novi ustav.
Nakon atentata na premijera Đinđića više stotina hiljada ljudi na sahrani demonstriralo je takođe jednu vrstu volje za diskontinuitetom. Naravno, u pogrebnoj povorci se ne vodi javna debata, ali to je jedan nemušti znak potvrđivanja volje za diskontinuitetom. To je drugi argument. Treći argument je takođe važan, a proističe iz empirijskih interesa. Taj fenomen još nije dovoljno uočljiv. Ali u toku nekoliko meseci podrobno smo izveštavali o jednoj novoj grupaciji koje nije bilo ranije u našoj zemlji - to su radnici-akcionari koji su dospeli u sukob kao vlasnici akcija sa suvlasnicima akcija, koji su sklapali sa vladom nevaljane ugovore, ti suvlasnici se nisu ni držali ugovora, uzurpirali su sva upravljačka prava, menjali su sve što su mogli da promene u tim firmama, uključujući i promenu radne snage. Ono što je ideal diktatora, da promene narod, ako je nepoćudan, njima je uspelo da smene gotovo celokupnu radnu snagu u svojoj firmi i to raznim marifetlucima. U svemu tome imali su podršku izvršne vlasti i pasivan odnos sudova koji odugovlače sve parnice oko ugovora. Sudovi su povremeno uslovno prihvatali neke od tih žalbi, ali nijedna presuda nije bila meritorna. A čak i kad jeste, kao što je bila presuda Vrhovnog suda Srbije o Veterinarskom zavodu, gotovo istog momenta izvršna vlast postupa suprotno.
Navešću primer jedne prosperitetne fabrike, kao što je "Keramika" u Kanjiži. Jedan od suvlasnika je gotovo mesec dana svakodnevno sa lagera preduzeća uzimao šta god je hteo, i to u prisustvu policije i vlasti - i nikom ništa. U "Jugoremediji", koja vam je verovatno poznatija, dogodilo se nešto slično: jedan od suvlasnika pljačkao je magacin kako je hteo, otpuštao je koga je hteo, uzurpirao prava od ostalih vlasnika akcija, a imao je zaštitu ne samo svoje privatne vojske već i policije i žandarmerije. Vlast je sve to mirno posmatrala, a ovih dana trebalo bi da bude suđenje radnicima koji su branili svoju fabriku. Ti ljudi su, braneći svoje interese kao vlasnici akcija i kao zaposleni u tim firmama, došli do zaključka da ne mogu da odbrane svoja vlasnička prava i prava iz radnog odnosa bez odgovarajućeg ustavnog okvira koji će obezbediti zakoniti tok restrukturacije privrede, pa i privatizacije. Dakle, oni nisu protivnici privatizacije, ali su protiv samovolje vlasti i žele da zaštite svoj interes u fabrici na vrlo jednostavan način: oni kažu da hoće da budu jednaki pred zakonom sa drugim vlasnicima akcija, a ne da budu objekti uzurpacije i maltretiranja. A šta ćete drugo i uverljivije u prilog vladavine zakona kad ljudi kažu "hoćemo da budemo jednaki pred zakonom". Oni su formirali Uniju koja zastupa interese radnika-akcionara. Trenutno u Uniji ima oko 50 000 članova - osnivača preduzeća. Prema nekim podacima, radnika-akcionara u ovoj zemlji ima nekoliko stotina hiljada. Dakle, i to je jedan argument u prilog ideji i inicijativi o izborima za ustavotvornu skupštinu kako bi se, što je naročito važno, prilikom debate na početku puta ka ustavotvornoj skupštini jasno definisali principi. Oni kažu: nismo mi radnici vični pisanju ustava i nećemo da nasedamo na trikove da ćemo biti ravnopravni sa stručnjacima i sa drugima, da mi pišemo ustav. A nećemo da učestvujemo ni u podvali i da nam kažu - evo mi smo napisali ustav, pa da nam kažu - birajte koja vam stranka više odgovara sa svojim gotovim tekstom. Radnici-akcionari kažu da hoće da učestvuju u debati o ustavnim načelima, upravo o tome kako da se zaštite život i imovina i hoće da učestvuju u delegiranju ljudi od poverenja koji će činiti tu ustavotvornu skupštinu.
To su neki argumenti - društveni i politički, a ne samo pravni, koji čine umesnom temu o ustavotvornoj skupštini. Nije to samo stvar nekih apstraktnih načela, lepih želja, stručne kompetencije, nego je to jasno sagledano egzistencijalno pitanje na koje veliki broj ljudi ima bar potencijalni, ako nema razrađeni odgovor.
Naša je želja u Republici da posredujemo u artikulaciji tih interesa, ideja htenja i predloga, jer mislimo da je veliki broj medija u takvoj situaciji da više blokira artikulaciju tih različitih interesa, jer su vezani za neke centre moći koji drže do sadašnjeg odnosa snaga, pa ne vide nikakvu mogućnost promene. Nadamo se da ćemo sistematizacijom tih različitih argumenata doprineti da u javnosti otvorimo jedan ozbiljan problem koji je stručni, ali ne samo stručni, i pravni koji nije samo pravni i politički koji nije samo politički. Nadamo se da ćemo na taj način dospeti do jednog procesa dinamizacije u kojem ćemo, nadamo se, osim praktikanata, politikanata i glasnih analitičara i statističara, videti i ljude koji pokazuju državnički format, jer treba utemeljiti državu.

Pravi trenutak za ustavotvornu skupštinu

		nekim stvarima koje sam analizirao i za njih se zalagao u više navrata od decembra 2000. godine. Danas ću pre svega govoriti o pravnim argumentima za uspostavljanje izbora za ustavotvornu skupštinu, ali i o tome na čemu je gospodin Popov insistirao, a to je pitanje diskontinuiteta, odnosno prekida kontinuiteta. Počeo bih sa jednom konstatacijom da pitanja o kojima danas ovde raspravljamo, mada ih mnogi bilo namerno ili nenamerno tako predstavljaju, nisu samo tehničko-pravna pitanja. To je, po mom mišljenju, mnogo višeod toga. Naročito danas, ovo
Pavle Nikolić

Polemika Polemišući sa stavovima koje je izneo Slobodan Vučetić, Zoran Lutovac je, pored ostalog, istakao: Ako možete sadržinski da napravite diskontinuitet, ne treba vam ustavotvorna skupština. Očigledno je da od toga više nema ništa i zato je DS sada za ustavotvornu skupštinu. Slažem se da je teško, s obzirom da su radikali i SPS glavni kreatori politike s kojom želimo diskontinuitet, a ako nema njihovog pristanka mala je podrška za takav poduhvat, i s tim se slažem. Te stranke žele da se u kampanjama predstave drugačijim nego što jesu. I kad birači glasaju za njih, to nije zato što su željni onog života kakav su imali za vreme njihove vladavine, nego zato što podležu njihovoj socijalnoj demagogiji. Slažem se potpuno da bi scenario koji ste naveli, odnosno da krenemo sa ovom ustavnom procedurom, pa kada se vidi da to ne uspeva, da idemo na ustavotvornu skupštinu. Ali pod uslovom da se nisu pojavili jasni znaci da oni hoće kontinuitet. Kada bi se išlo na referendum, čak i pod uslovom da se napravi zajednička kampanja, postavlja se pitanje na kojoj teritoriji se referendum realizuje. Pošto Kosovo nije u toj priči, cenzus od 50 plus jedan ne može da se ostvari, a to znači da se odričemo Kosova u godini kada se otvara kosovsko pitanje. Umesto toga, mi ustavotvornom skupštinom preduzimamo pametan potez i izbegavamo da sebe dovedemo u nepriliku. Zamislimo referendum na kojem će Albanci da kažu "to nas ne interesuje, mi imamo svoj referendum". Raspisivanjem izbora za ustavotvornu skupštinu imate ono što je profesor Nikolić rekao, jednu vrstu prikrivenog referenduma, a ne otvarate pitanje statusa Kosova. To su različite stvari jer je u pitanju različita procedura. Vesna Rakić Vodinelić: Ja bih da unesem još neke elemente u raspravu. Videli smo kako su se menjala raspoloženja političkih stranaka o ustavotvornoj skupštini. Dobili smo jedno objašnjenje, a ja bih dodala da se Vojislav Koštunica, kao član DS-a, zalagao za ustavotvornu skupštinu još 90-ih godina, posle donošenja Miloševićevog ustava. Nikada nije javno odustao od ideje o ustavotvornoj skupštini, što je bio i njegov teorijski stav. Slobodan Vučetić: Da li postoji spremnost za promenu ustava ili ne, to tek treba utvrditi sučeljavanjem stavova u skupštinskom pododboru, gde treba doći do pokušaja jedne sinteze teksta ustava koji bi trebalo da predstavlja diskontinuitet. To se pouzdano može utvrditi samo na osnovu rada u skupštinskom pododboru. Ovako je sve stvar političke procene, ukusa, utiska. Sigurno je da ta želja kod značajnog dela parlamentarnih stranaka ne postoji. Međutim, ne želim da dajem par excellence političke izjave, jer to nije poželjno. Nebojša Popov: I referendum i raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu podrazumevaju javnu debatu šta treba da se postigne novim ustavom. Dosad smo imali bezbroj referenduma bez ikakve javne debate, bez slobode štampe i bez razvijene javnosti. Dakle, i referendum i izbori za ustavotvornu skupštinu podrazumevaju slobodnu javnost, slobodu štampe, slobodnu debatu, a upravo toga nema. Odnos snaga koji je nastao nakon poslednjih izbora - trenutno svi učesnici u vlasti, a ja bih rekao i DS, cementiraju taj odnos snaga. Nikako da se izađe iz zagrljaja koji je nastao nakon tih izbora, uključujući i predsedničke. A ti izbori su izmenili situaciju iz 2000, kada su nestali iz vlasti i radikali i socijalisti.

Kako doneti novi ustav

glasaju za one poslaničke kandidate i za one stranke ili liste čiji predlog prihvataju ili im se ponajviše sviđa, a to nije slučaj sa redovnim izborima za zakonodavnu skupštinu. Inače izbore za ustavotvornu skupštinu bi mogao da raspiše predsednik postojeće Narodne skupštine i to na osnovu dogovora u samoj skupštini ili eventualno na nekom okruglom stolu koji bi okupio neke relevantne političke stranke. Ovaj čin ne bi trebalo da smeta zagovornicima "legalizma" i onima koji nažalost drže do poštovanja Miloševićevog Ustava. Taj ustav ne predviđa ustavotvornu skupštinu, ali je ne zabranjuje, štaviše taj ustav predviđa i precizno
		Dragan Prlja

Dragan Prlja, naučni saradnik Instituta, postavio je pitanje Nebojši Popovu da li ima društvenih snaga koje su u stanju da reše prethodne probleme, kao što su odnosi sa Crnom Gorom i Kosovo, što bi omogućilo da se efikasnije ustavom reše i druga pitanja. Popov je rekao da to pitanje zadire u jedan aspekt suštinskog problema, a to je poimanje države, odnosno političke zajednice: Rekao bih da svi oni koji insistiraju na klasičnom pojmu suvereniteta imaju velike teškoće da nađu odgovor na to pitanje - Crna Gora - Srbija - Kosovo. Oni koji o tome razmišljaju malo drugačije i shvataju suverenitet ne kao isključivo pravo na teritoriju, bave se poretkom na onom prostoru gde se faktička vlast prostire. Ja podrazumevam da se vlast u Srbiji efektivno prostire na određenom prostoru i da na njemu ta vlast može sudelovati u promeni starog poretka na jedan pozitivan način. Taj pozitivan način učešća vlasti u pozitivnoj promeni poretka preporučuje tu vlast i tu političku zajednicu kao državu na jedan nov način u međunarodnim pregovorima i o Kosovu i o SCG. Ovo stanovište bitno se razlikuje od stanovišta onih koji zloupotrebljavaju problem Kosova i SCG da bi odložili ili zaobišli rešavanje onih problema u čijem rešavanju mogu suvereno da učestvuju.

Vesna Rakić Vodinelić: Orvel kaže da ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost. U tome je naš problem. Podvlačim pravni značaj prevladavanja autoritarne prošlosti kojeg nema bez raskida sa pravnim poretkom koji je obeležio tu prošlost. Mi želimo da procenimo izglede na uspeh takve inicijative, tim pre što Zoran Lutovac pripada političkoj stranci koja se kao opoziciona politička stranka zalaže za ustavotvornu skupštinu. Osim toga, Lutovac se povremeno bavi i analizama javnog mnenja, pa bi bilo zanimljivo da čujemo kakvi su izgledi za ustavotvornu skupštinu.

Zoran Lutovac: Diskontinuitet je 5. oktobrom na ovaj ili onaj način ipak ostvaren, a najlegalniji način da se dođe do istinskog diskontinuiteta je ustavotvorna skupština. Nismo raspravljali o diskontinuitetu i kontinuitetu. Kada je počelo da se raspravlja o tome? Evo sada. Zato što je očigledno da svi ne podrazumevamo diskontinuitet. Očigledno je da postoje revizionističke težnje i da se legalizam ne tumači kako smo ga mi dobronamerno tumačili u jednom trenutku i jedino ispravno. Tako da smo mi u nekim raspravama o postupku donošenja ustava, iako je ustavotvorna skupština jedini pravi i nedvosmisleni put do raskida sa prošlošću,
		Zoran Lutovac

Zamerke zbog tima eksperata

Osvrnuo bih se hronološki na ono što se dešavalo. Kada je formirana vlada, i uoči njenog formiranja, postojala su obećanja. Koštunica je rekao da će doneti ustav u roku od tri do šest meseci, a pri tom se niko nije opterećivao kontinuitetom ili diskontinuitetom. Prošlo je tih šest meseci, pa je Predrag Marković prošle godine rekao da će se ustav doneti na Vidovdan, pa je Labus posle rekao "do jeseni ćemo sigurno doneti ustav", a posle jeseni došla je nova godina... Podsetiću da su gotovo svi govorili da će ta vlada trajati godinu dana, dok ne donese novi ustav i neke ključne zakone, i u februaru da raspiše izbore. Umesto toga, sada Labus govori o punom mandatu te vlade, pominje da će ustav biti donet vrlo brzo, samo je to malo u neskladu jedno s drugim. Često zameraju zašto je formiran ekspertski tim oko predsednika Tadića čiji sam ja bio koordinator. Ali u tom timu bili su ljudi različito ideološki profilisani, a većinom nestranački. Šta je bila ideja cele ove priče. Nije taj tim formiran odmah posle formiranja vlade. Prošlo je čuvenih 100 dana, formiran je odbor i pododbor za ustavna pitanja. I ništa, nije se sastajao do predsedničkih izbora. Kada su bili predsednički izbori, a zajednički kandidat Maršićanin, setili su se da su kao prioritet naveli ustav, a taj prioritet nije ispunjen. Zato su na brzinu DSS-ov predlog ustava proglasili vladinim, izbacili su deo o regionalizmu i krenulo se s tim u kampanju. Šta su pokazali predsednički izbori? Pokazali su da je zajednički kandidat svih vladajućih stranaka dobio dvostruko manje glasova nego kandidat DS-a. Očigledno da su već u startu kažnjeni zato što ih podržava SPS, a pitanje je koliko bi građana glasalo za te stranke da su znali da će na taj način formirati takvu vladu. I posle toga opet ništa o ustavu. Ne sastaje se pododbor koji je zadužen da radi na tekstu. I zato je ideja bila da se pokrene proces, ali ne da se napravi još jedan konkurentski tekst, koji će biti jedan od sedam-osam, nego se radilo o pokušaju da se napravi tekst od onoga što su ponudile nevladine organizacije, stručnjaci i stranke. To je u javnosti bilo poznato kao približavanje. Bilo je i objavljeno da jedni odustaju od nekih predloga, drugi od drugih i da smo se nekako približili ka jednom zajedničkom tekstu.
Nakon toga dolaze optužbe, otkud sad jedan tekst, čemu sve to kao da neko ima monopol na pisanje ustava. U čemu se razlikuje tekst koji je pisala grupa stručnjaka od onog na kojem se zajednički radilo? Tri su ključne razlike. Prva je u pristupu problemu, druga je u proceduri po kojoj bi trebalo doneti ustav i treća je u sadržinskom i vrednosnom smislu. Što se tiče pristupa, smatrali smo da donošenje ustava ne može niti sme biti stvar stranačke trgovine ni stranačke većine, a već je očigledno krenulo u tom pravcu, nego da to mora da bude stvar šireg konsenzusa, u smislu u kojem je govorio Nebojša Popov. Ljudi hoće da učestvuju u tome ne tako što će iznositi stručne primedbe, jer nemaju takve pretenzije, ali žele da kažu šta je problem i kako da se formuliše rešenje tog problema. Ne samo što smatramo da je to u redu, već je i Komitet UN za ljudska prava '96. godine kao specifično označio pravo učešća u donošenju ustava. To nije pravno obavezujuće za države, ali je to stav jedne institucije od autoriteta, jednostavno, to je danas postalo standard u donošenju ustava. To je vrlo važan stepenik u donošenju novog ustava. Povremeno se čuje da su bile javne debate. Ako oni smatraju da su dovoljna dva sastanka u Centru "Sava" i po jedan na Pravnom fakultetu u Beogradu i Novom Sadu, oni ne shvataju šta je javna debata. Nije javna debata da oni koji su napisali tekst još malo razmene mišljenja i svako ostane pri svome i onda ko ima većinu u parlamentu taj donese ustav. To je karikatura, a ne ozbiljna javna rasprava. U vrednosnom smislu, predlog Tadićevog ekspertskog tima nudi ono što bi Srbija trebalo da bude sutra, dakle Srbija čiji se ustav temelji na ljudskim pravima, Srbija koja je okrenuta budućnosti i koja daje ustavno-pravni okvir za jednu modernu državu u tranziciji koja će, ako sve bude kako treba, za nekoliko godina glasati u parlamentu ili na referendumu da li prihvata da evropski ustav bude i njen.

Amandmani iz Haga

svoje amandmane. Ti amandmani su uključeni u vladin predlog, pa se postavlja pitanje šta je s tim, jer novinari su taj tekst dobili. Znači, postoji vladin tekst sa amandmanima iz Haga i postavlja se pitanje da li su ti amandmani uvaženi ili nisu. Ako jesu, tu ima prilično kontradiktornih stavova i u vrednosnom smislu i u odnosu na druge stavove. Kako se onda očekuje da se te nesuglasice brzo reše. Jer tu ima zaista krupnih stvari - počev od ljudskih prava. Oni su dali ceo tekst himne, opis zastave, grba, da Kosovo uđe u tekst, a izbacuje se zabrana diskriminacije manjina, zatim se kaže da ne treba retroaktivno sarađivati sa međunarodnim institucijama, a namera je bila da se ne sarađuje sa Hagom. Dakle, postoje bitne razlike. U suštini, došlo je do nekog približavanja. Iako u ekspertskoj grupi većina smatra da predsednika treba birati u skupštini, predloženo je da se on bira neposredno. Postojao je, naime, dogovor, pošto su svi sem DS-a bili za neposredne izbore, da se ide u susret rešenju koje bi dobilo većinu. I većina građana je za takvo rešenje. I kad se došlo do približavanja, odjednom amandman iz Haga da se predsednik bira u parlamentu, iako su oni bili najglasniji da se predsednik bira neposredno. Da li je razlog tome što su
		Dragoš Ivanović
		Blokirana promena Dragoš Ivanović: Čini mi se važnim naglasiti da okosnica budućeg ustava treba da budu ljudska prava, a što se tiče ustavotvorne skupštine ona bi mogla da oduzme legitimnost procedure koju je postavio Milošević. Kada vidimo kako teško ide sa promenom ovog najvažnijeg pravnog akta onda možemo postaviti i pitanje nije li Milošević svesno propisao referendumsko izjašnjavanje (50 posto plus jedan glas) ne bi li blokirao svaku moguću promenu.

Vesna Rakić Vodinelić: Ovo je bilo pesimističko predviđanje u vezi sa sazivanjem ustavotvorne skupštine, zbog sadašnjeg odnosa snaga u vladi, ali i zato što nije sasvim jasno ko je opozicija. SRS to svakako nije, pa se otuda vide realne mogućnosti za sazivanje ustavotvorne skupštine.
Sada dolazimo do vrlo bitnog pitanja, a to je ustavotvorna skupština kao proceduralno pitanje. Time se u prošlom broju Republike naročito bavio kolega Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda Srbije. Vučetić je jedan od retkih pravnika koji istupaju u javnosti i koji pojmu legalizma ne pridaje ideološki sadržaj. Ja nove legaliste vidim kao predstavnike nove ideologije, njima je legalizam omogućio da recikliraju Miloševićev autoritarni režim, a to je činjeno na pravno različite načine. Vučetićevo viđenje proceduralnih pitanja sazivanja ustavotvorne skupštine razlikuje se od pristupa Pavla Nikolića.

Dva legitimna rešenja

		potrebe radikalnog diskontinuiteta sa starim ustavom i sistemom vlasti, već je postojala i jedna dosta snažna i dosta demokratska volja kod većine građana. Dakle, formalno gledano takve pretpostavke za ustavotvornu skupštinu danas teško da se mogu prepoznati. Prošle su četiri godine rada nove vlasti, a u obe skupštine, i u onoj DOS-ovskoj i u ovoj novoj, demokratski orijentisane partije zadobile su više od dve trećine poslaničkih mandata. Ne može im se, dakle, osporavati jedan demokratski legitimitet, a pogotovo zato što i po oceni
Slobodan Vučetić

Pravo ili politika

Druga je stvar što mislim da će biti vrlo teško u Skupštini doći do usaglašavanja parlamentarnih stranaka oko jednog modernog ustava. I u tom smislu ja sam pesimista iako se moj pesimizam vezuje za proceduru usaglašavanja parlamentarnih stranaka u Skupštini, a mnogo manje ima pesimizma oko mogućnosti da se jedan demokratski ustav usvoji na referendumu, jer ako se postigne parlamentarni konsenzus nema sumnje da bi psihološko dejstvo jednog jedinstvenog akta izazvalo visoku izlaznost. Podsetio bih i na jednu zanimljivu okolnost koju svi vi znate, ali to je politika i to nije pravo, a samo govori o tome koliko se politika pojedinih parlamentarnih demokratskih stranaka menjala u protekle dve-tri godine. Sećate se kada je 2001. godine došlo do raskola u jedinstvenom DOS-u, prvo izlaskom DSS iz poslaničkog kluba, a posle izručenja Miloševića i izlaskom iz Vlade Srbije. Tada je Demokratska stranka Srbije bila ta koja se zalagala za ustavotvornu skupštinu, kao model promene i diskontinuiteta. Tada to nisu prihvatale druge stranke, odnosno ostatak DOS-a. Sada, neverovatno, imamo obrnutu situaciju. Sada DSS koja čini okosnicu nove vlade nije za ustavotvornu skupštinu, već predlaže donošenje ustava po važećoj proceduri, u tome je podržavaju svi u skupštini osim Demokratske stranke, dok je DS sada za ustavotvornu skupštinu. Ja sada uopšte neću da ulazim ni u kakav vrednosni sud, samo konstatujem tu okolnost. Hoću samo da kažem kako je moj utisak da je mnogo veći stepen saglasnosti između vladinog predloga ustava (izuzimam radikalsku intervenciju) i ekspertskog predloga predsednika Republike, saglasnosti sadržinske i suštinske, nego što se može zaključiti iz njihovih javnih govora. I neću da komentarišem da li iza toga stoji nečija procena da bi na sledećim izborima prošao gore ili bolje, ali prosto ukazujem na tu okolnost. I ukazujem na još jednu okolnost koja nije bez značaja, i u tom smislu ja tu vrstu legalizma poštujem, odnosno mislim da bi tu vrstu legalizma trebalo ispoštovati. Tridesetog marta 2004. godine Narodna skupština saglasnošću svih parlamentarnih stranaka uključujući i DS usvojila je odluku, a na osnovu važećeg ustava, o načinu promene ustava, koji tačno polazi od člana 35 Ustava i kaže: "Usvaja se odluka o pristupanju promeni ustava i zadužuje se Odbor za ustavna pitanja da pripremi predlog novog ustava". Znači, ušlo se izričito i zvanično u proceduru promene ustava. To je prva faza iza koje sledi utvrđivanje predloga ustava, što je druga faza, i na kraju je treća faza, a to je referendum. Znači, u tu proceduru se ušlo saglasnošću svih stranaka i mislim da neka logika i fer parlamentarna igra, da ne kažem neku težu reč, podrazumevala bi da se učini taj pokušaj zajedničke sinteze i rešenja, ako je ikako moguće u tom Odboru za ustavna pitanja u kojem sede predstavnici i Demokratske stranke. Time ne dajem nikakvu političku preporuku, nego smatram da bi bilo korektno u nekom ubrzanom roku, ne na brzinu, nego u nekom ozbiljnom radu, pokušati da se iz nekoliko veoma vrednih modela ustava napravi jedna sinteza koja može izdržati kritiku sa stanovišta demokratskog karaktera u vremenu u kojem Srbija živi i stremi ka nekom evropskom putu. To je isto jedna okolnost koju treba imati na umu.
U tom Odboru za ustavna pitanja može veoma lako da dođe do nesuglasica, da se u izradi predloga novog ustava ne postigne saglasnost dvotrećinske većine poslanika i da to bude jasno u relativno doglednom vremenu, time se stiču uslovi za ovu ideju o kojoj profesor Nikolić dugo govori. Samim tim automatski se stiču uslovi da se, ne obnavljajući više tu proceduru usaglašavanja u Skupštini, ide na donošenje Zakona o ustavotvornoj skupštini. Mislim da se mi suštinski ne razlikujemo.

dilema sa Hagom, u trenutku kada smo zaključili da nije ispravljena istorijska nepravda za zločine i pljačku, kada Srbija nije ispitala svoju blisku prošlost. Kako je moguće u tom ambijentu promeniti ustav? Koji je to konsenzus svih stranaka koje će izvesti na biračka mesta blizu četiri miliona ljudi? Odnosno najmanje pet do pet i po miliona ljudi da bi najmanje četiri miliona glasalo za taj ustav. Moguće su dve varijante - legalistička varijanta sa dvotrećinskom većinom u skupštini i referendumom i izbori za ustavotvornu skupštinu. Koliko su te varijante realne? Prva, legalistička, je apsolutno nerealna. Ali ako je tako, postavlja
		Ivan Torov

Vesna Rakić Vodinelić: Niko ne spori da se Srbija nalazi u pat poziciji i močvari, ali mi se čini da nije nemoguće u toj močvari izazvati makar jedan talas. Duboko verujem da Republika treba da nastavi da objavljuje ovakve razgovore. Sa svoje strane doprineću da se tekstovi iz prethodnog broja Republike i ovaj razgovor objave na francuskom i engleskom u časopisima Instituta Yugoslav low i Droit yougoslave, koji će biti ponuđeni svakom predstavniku međunarodne zajednice koji nas bude posetio u nadi da to može da dovede makar do drugog talasa.