|
Godina XVII (2005)
|
1-31. mart 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
Prevod
|
|
|
|
|||||||||||||||
Marksizam, hrišćanstvo, totalitarizam Ježi Turovič: Nekada davno - kako mi se čini - bio si marksista. Tvoje studije marksizma udaljile su te prilično od prethodnih pozicija. U čemu se u suštini sastojala evolucija tvog odnosa prema marksizmu?Lešek Kolakovski: Kao što ti je poznato, prema marksizmu uvek sam se odnosio dvojako, odnosno čisto intelektualno i politički, iako je bio jedinstven i samo se veštački mogao razdvajati. Marksizam me je privlačio kao i mnoge druge ljude, s tim što mi se činilo da nudi racionalnu a ne sentimentalnu viziju istorije, u kojoj je sve objašnjeno, sve razumljivo - naravno prividno - u kojoj je pored prošlosti bila objašnjiva i budućnost. Odnosno, marksizam je privlačio svojom čisto humanističkom, antropocentričnom filozofijom. Svojevremeno, Sartr je rekao da su marksisti lenji, u smislu da je marksizam, posebno u svom uprošćenom, primitivizovanom vidu, u kojem je godinama delovao kao politička ideologija - bio lako upotrebljiv, pružao osećanje lagodnosti, zbog vladanja celokupnim istorijskim znanjem, pri čemu zbog njega nije bilo važno učiti istoriju, jer je i bez toga nudio svetlu perspektivu budućnosti, kao i uverenje da si u društvenim sukobima na dobroj strani, na strani poniženih i uvređenih i sl. Iako je to godinama funkcionisalo prilično uspešno, nažalost, bilo je ispunjeno okrutnim lažima. Postojali su i drugi motivi. Kao i mnoge moje kolege i prijatelji koji su prešli sličan put, reagovao sam prilično oštro na određenu poljsku tradiciju koju nisam voleo, na klerikalno-bigotističko-nacionalističku, antisemitsku, endecku tradiciju, na čitav konglomerat koji mi se kulturno činio zloslutnim, a i lično sam prema njoj osećao odbojnost. Komunizam, kako sam tada zamišljao, predstavljao je određeno nastavljanje tradicije koja mi je bila bliža, odnosno racionalističke, kosmopolitske, slobodne misli i sl.
Kao što je učešće u komunizmu za ljude poput mene bilo dvojako, politički i intelektualno, i njegovo napuštanje je imalo dve strane. Neko vreme pripadao sam pravcu koji je bio žigosan kao revizionizam. Bio je to pokušaj revizije koja bi marksizmu dopustila da izađe iz zagrljaja staljinizma, da mu vrati intelektualne vrednosti, poštovanje istine i demokratskih vrednosti. Nekoliko godina, otprilike od početka 1955. godine ja i mnoge moje kolege verovali smo da je marksizam sposoban za reviziju, za reforme, čak - iako je to trajalo znatno kraće - da se komunizam može regenerisati, bez odricanja njegovih fundamentalnih pretpostavki. To stanovište je bilo unutrašnje protivurečno, jer ako si komunizam tretirao ozbiljno morao si ozbiljno uzimati i njegovu autodefiniciju, onako kako je bio definisan unutar tog pokreta. To je ideja da može postojati demokratski komunizam ili komunizam koji bi gajio poštovanje prema istini, što je vodilo unutrašnjim protivurečnostima. Međutim, taj pokret nije bio bezuspešan i pored svojih iluzija i suprotnosti, s obzirom da je doprineo raspadu vladajuće ideologije, mada je brzo obelodanjeno da se temeljio na unutrašnje nekoherentnim pretpostavkama. Zbog toga je revizionizam bio kratkotrajna formacija koja se morala završiti. U jednom momentu postalo je jasno da više nema šta da se revidira, da su nade u intelektualnu regeneraciju komunizma jalove. Bacio sam se na pisanje istorije marksizma koju sam završio krajem 70-ih, u kojoj sam se između ostalog trudio da istražim marksističke izvore staljinizma. Neko vreme govorkalo se - a i danas je u upotrebi taj stereotip - da je staljinizam izopačenje i da nema ničeg zajedničkog s pravim marksizmom i sl. Iz toga jasno proizlazi da Marks nikada nije zamišljao komunizam kao gulag. Pa ipak, to je suviše jednostavan zaključak. To što je staljinizam imao ideološko ruho preuzeto od marksizma nije vodilo krajnjem nesporazumu niti zahtevalo drastično iskrivljavanje te tradicije. U ovom slučaju Marksove intencije nisu bitne, jer je Marks, a ne Staljin, rekao da se celokupna ideja komunizma može izraziti jednim jedinim sloganom: ukinuti privatnu svojinu! Prema tome, tamo gde je ukinuta privatna svojina, tamo je komunizam u Marksovom smislu. Tako da nije trebalo govoriti da Marksa treba potpuno revidirati, da bi se stvorio monstruozan sistem zločina i laži koji se temelji na lenjinističkim zadacima. Marks je predviđao da će u tom savršenom sistemu sva sredstva proizvodnje i razmene biti u rukama države, a da će tržište sa svim svojim nepravilnostima biti ukinuto. Ako se tržište ukine zbog čega onda govoriti da u tome ima nečeg antimarksističkog? Marks je, međutim, rekao da je tu sintagmu preuzeo od sensimonista, da u budućem ustrojstvu neće biti vladavine nad ljudima već samo administriranja stvarima, mada mu nije palo na pamet da se stvarima ne mogu izdavati naredbe, da se stvarima administrira pomoću ljudi, a ne drugačije, te prema tome sistem apsolutne vladavine stvarima, ako treba da bude efikasan, mora biti sistem apsolutne vladavine ljudima. Iako je Marks to sasvim drugačije zamišljao, komunizam koji je u skladu s njegovim pretpostavkama ne može a da ne bude ropstvo. Promenimo temu razgovora. Govorilo se da je
Čerčil, upitan da li veruje u boga, odgovorio: what a continental question! Naravno, neću odgovarati na pitanje da li verujem u boga, jer smatram da bog to već zna. A što se tiče mog odnosa prema hrišćanstvu i religiji, religija je bila veoma bitna. Mene su od rane mladosti interesovala pitanja hrišćanstva i religije. Još kao dečak s ogromnom fascinacijom čitao sam Jevanđelja i Stari zavet. I za vreme okupacije silno vreme sam
Za mene je hrišćanstvo - kako ga u ovom času vidim - neraskidivo povezano s evropskom kulturom. Tako da smatram da ta kultura uopšte ne bi preživela u nehrišćanskom obliku, mada me sistematska teologija ne interesuje. Interesuje me istorija teologije, dogmi, teološki i verski sukobi u Crkvi, istorija Reformacije, jeresi. Ne interesuje me, međutim, dogmatska teologija kao pokušaj intelektualne interpretacije prvobitnih izvora hrišćanstva. Interesuje me ono što imamo u biblijskoj tradiciji, u Novom zavetu a posebno u knjigama Starog zaveta koje smatram sjajnim, nadahnutim spomenicima ljudskog duha, kao što su, recimo, Knjiga o Jovu, Psalmi, neke Knjige proroka, jer je to nešto što razumemo bez teologije, s obzirom da ih nije teško razumeti, odnosno teologija je u njima mnogo šta i zatamnjivala. Istorija teologije je uzbudljiva tema, mada posle teoloških diskusija malo obećavam u pogledu razumevanja ovog biblijskog izvornog instrumenta. Primera radi navedimo: tradicionalno se za svetog Tomu Akvinskog i ne samo za njega kaže da su esencija i egzistencija boga identične, o čemu svedoči slavna maksima iz Knjige Izlazak: sum qui sum. Međutim, gospod bog nije rekao: moja esencija i egzistencija u bogu su identične, jer je to prilično složena elaboracija, pojmovno čak strana mišljenju autora ili autorâ Knjige Izlazak. Sveti Toma Akvinski kaže: gospod bog - ne umem to literarno da citiram - nije objavio svoje dekrete ex simplici voluntate, tj. nije ih objavio kao neosnovane već ih je objavio u svojoj mudrosti, otud Psalmista kaže: omnia in sapientia fecisti (sve si u mudrosti stvorio). Ni gospod bog nije rekao da nije svoje dekrete objavio ex simplici voluntate već je ustima Psalmiste rekao: omnia sapientia fecisti. Za mene ovi složeni teološki pokušaji tumačenja Biblije meritorno nisu naročito zanimljivi, iako bi to bili kao deo istorije kulture. Hrišćanstvo je za mene Novi zavet, religijske i moralne zapovesti, to jest Isusov život, nešto što nam je - kako mi se čini - pristupačno direktno, bez posredovanja teologije. Iz: Tygodnik Powszechny br. 46, 16. 11. 2003. S poljskog prevela Biserka Rajčić |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
