Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVII (2005)

352-353

1-31. mart 2005.

Republika

Događanja

Šta je na Kosovu prihvatljivo

Bog visoko, a car daleko

Srpski političari a propos Kosova već nekoliko godina horski trube šta za njih u Pokrajini nije prihvatljivo i kao da ne shvataju da to, čak i u Srbiji, malo koga interesuje. Svet već mesecima insistira i čeka, pa i moli da Beograd najzad kaže šta to na Kosovu za njega jeste prihvatljivo

Sećate li se, poštovani, dijaloga sa samog početka kultnog Kopolinog filma "Kum". Onog kada ojađeni pogrebnik Amerigo Bonasera govori don Vitu kako je verovao u Ameriku, voleo je, trudio se da bude dobar, lojalan građanin, a onda je, kada mu je kćerka nastradala a napasnici ostali nekažnjeni, shvatio da ga je Amerika izneverila i da njegovu čast može da sačuva a probleme da reši (iako je sav krvav i uz to i ovejani kriminalac) samo stari "don".
Dobro obavešteni izvori iz srpskih enklava govore da se upravo tako nešto sada događa na Kosovu. Sve veći broj lidera iz srpskih enklava počeli su da shvataju ali i da govore da Srbi ne mogu da ostvare ni zaštitu ni druge važne interese bez lidera većinske zajednice. "Bog je visoko, a car daleko" polako postaje izreka o kojoj kosovski Srbi sve češće razmišljaju i sve češće gledaju put Prištine i Ramusha Haradinaja umesto, kao do sada, put Beograda i sterilnog i sve samo ne uspešnog nacionalističkog dvojca, tražeći tamo, u Prištini, ono što se od vlasti traži i očekuje. I, neka mi bog oprosti što ne mogu da se otmem utisku da su srpski nacionalisti poslali na Kosovo predsednika Srbije baš zato da pokuša da neutrališe taj, po srpske kleronacionaliste poguban proces. I da je on baš zbog toga mahao srpskom zastavom i govorio da je to tamo Srbija. I da je zbog toga davao ako ne lažna, a ono za njega neostvariva obećanja.
Čudno je to kako već neko vreme, bukvalno ko god stigne deli lekcije srpskim političarima i državnicima. I bolji i lošiji od nas. Poslednji im lekcije deli predsednik kosovske vlade Ramush Haradinaj, baš onaj Ramush koji je svakom "Srbinu po zanimanju" služio i služi kao objekt izrugivanja, vređanja i ponižavanja svake vrste. Baš on pokazuje našim dičnim političarima i državnicima kako se radi posao predvodnika svog naroda, i kako sve što jedan političar uradi može i mora da bude u korist, a ne, kao u Srbiji, na štetu svog naroda.
Niko zaista ne zna da li će se, kada i kako okončati politička karijera Haradinaja, ali ono što se sada zna to su javna priznanja za njegov rad, upravo prema pripadnicima srpskog

naroda na Kosovu. Nedavno su domaće i svetske agencije javile da Organizacija ujedinjenih nacija u novom izveštaju o stanju na Kosovu "posebno hvali ulogu, u decembru prošle godine izabranog premijera Ramuša Haradinaja koji je odnosom prema kosovskim Srbima dao primer ostalim zvaničnicima i političkim figurama", ističe se u izveštaju UN na 25 stranica. Isti dokument, doduše indirektno, govori i o našim nesretnim političarima. Ujedinjene nacije, kako tvrdi APA (austrijska novinska agencija) "upućuju oštru kritiku na račun političkih predstavnika oko sto hiljada Srba koji žive na Kosovu".
		Vincent van Gogh, Cottage with Woman Diging, 1885.

"Trajno protivljenje kosovskih Srba da se angažuju u dijalogu i implementaciji standarda predstavlja prepreku za napredak", stoji u dokumentu UN.
Međunarodna zajednica, reklo bi se tevtonskom metodičnošću, sklapa mozaik rešenja kosovskog problema. Nedavno je na sastanku šefova diplomatija u Briselu, u stilu Šerloka Holmsa, postigla saglasnost o onome što nikako nije moguće, a to je povratak na stanje od pre 1999. godine. Drugim rečima, nema ništa od povratka srpskog suvereniteta nad pokrajinom, naravno ni osnovnih atributa državnog suvereniteta kako ga shvataju srpski nacionalisti, srpske vojske i policije na Kosovu. Dakako, Kosovo nije moguće ni bez poštovanja prava na život, pre svih kosovskih Srba: "Budućnost pokrajine se jedino može zamisliti kao oblik multietničkog i demokratskog Kosova, koje istinski obezbeđuje zaštitu manjina, kulturne i verske baštine svih zajednica", rečeno je u završnom dokumentu.
U Briselu se, međutim, desilo nešto zanimljivo i neočekivano. Ako je nezavisnost Kosova jedan pol, drugi se stidljivo pojavio u izjavama i vizijama evropskih zvaničnika. To je ideja koju je novinarima veoma oprezno i, rekao bih, namerno veoma neprecizno izneo austrijski premijer Volfgang Šisel, a čija se suština može opisati rečima da "federalizam možda nudi dobra rešenja". Drugim rečima, neko u Evropi očigledno razmišlja o našoj državi kao o savezu nezavisnih država. Sad, da li dve ili tri, to je stvar dogovora....

Moguće i nemoguće

Jednom je već pomenuti britanski detektiv rekao da "ako se odbaci sve ono što je zaista nemoguće, ono što ostane je moguće, ma kako neverovatno izgledalo"! Svet je već manje-više rekao šta nije moguće (puna nezavisnost Albanaca i suverenitet Srbije), pa našim i albanskim političarima ostaje da u "onome što je ostalo" traže, prepoznaju i bore se za ono što je dobro za njihov narod. I dok albanski političari rade dobro pa ih svet hvali, srpski se i dalje koprcaju u parolama naučenim u brojnim predizbornim kampanjama. Prilikom minule posete Kosovu, predsednik Srbije je, tako, kao i svi odreda srpski političari do sada, izvikivao da je nezavisnost Kosova "neprihvatljiva". To je očigledno trebalo da bude obećanje Srbima, a upozorenje onima drugima. Predsednik nije precizirao za koga je nezavisnost Kosova neprihvatljiva, ali se pretpostavlja da je neprihvatljiva za njega i ostatak srpskog establišmenta. Srbi na Kosovu već nekoliko godina žive u uslovima faktičke nezavisnosti, a međunarodna zajednica je sve bliža upravo tome što je za Beograd neprihvatljivo.
Daleko od očiju javnosti, međunarodna zajednica uveliko sarađuje sa kosovskim Albancima, pomažući im da se što bolje pripreme za dolazeći oblik nezavisnosti. Desetine međunarodnih eksperata već rade sa lokalnim ekspertima. Po njihovom savetu, Vlada je već počela sa unapređenjem svojih odnosa sa srpskom manjinom. Započet je i zajednički rad na kampanji "Priština - otvoren grad" koja treba da privuče stanovnike obližnjih srpskih enklava u glavni grad i okolne centre. Govori se da je rad na pisanju Ustava nezavisnog Kosova završen i da njegov tekst sadrži sve preporučene garancije, kao što su sva prava za manjine ili odredba o sudijama koje bi u kosovskim višim sudovima imenovala međunarodna zajednica. Pripremaju se i dokumenta koja će regulisati prisustvo "Kosovske misije za monitoring" koja bi podnosila izveštaje međunarodnoj zajednici i preporučivala odgovarajuće mere ako Kosovo, posle sticanja uslovne nezavisnosti, ne bude ispunjavalo svoje obaveze.
Predsednik Tadić, međutim, nije rekao ono što ceo svet željno očekuje od Beograda, a to je politički stav i izjava: ako nezavisnost već nije prihvatljiva šta onda jeste. Baš to šta je prihvatljivo, kakav je to status Kosova prihvatljiv za Srbiju, ali istovremeno i za dva miliona Albanaca, predstavlja test mudrosti i sposobnosti srpskih političara koji oni nikako da polože. Pri tom je potpuno nebitno šta bi oni voleli i šta smatraju lepim rešenjem, bitno je ono što je moguće bez obzira na stepen verovatnoće.
Što pre shvati da je Kosovo izgubljeno, umesto što fantazira da će pokrajinu dobiti nazad, Beograd će moći da se posveti onome što je "prihvatljivo i moguće" i što je njegova osnovna uloga - da kao matična država učini što više može za Srbe na Kosovu. Srbija tu ima brojne legitimne interese. Oni su u zaštiti i rešavanju eventualnih sporova o državnoj i privatnoj imovini, statusu srpskih istorijskih spomenika i verskih objekata i u rešavanju pitanja kosovskog dela međunarodnog duga Srbije. Pretpostavljam da treba da se razgovara i o formiranju komisije za sukcesiju i raspodelu imovine, kao što je bilo sa ostalim članicama nekadašnje zajedničke države. Umesto toga, srpski kleronacionalisti galame da je Kosovo naše i da ga ne damo, baš kao što njihovi dedovi nisu dali Solun, a očevi Trst.

Miroslav Filipović


	Događanja	Dileme o slobodi i evropejstvu

Republika