Bosna i Hercegovina

Dileme o slobodi i evropejstvu

Izbor nove vlade, na čelu sa Perom Bukejlovićem, eklatantan je primer odsustva državničke mudrosti

Priča o reviziji Dejtonsko-pariskog mirovnog sporazuma i prepravljanja teritorijalne organizacije BiH nije nova. Još otkako je Brčko izgubilo status samostalnog distrikta, čime su glavni preduslovi mira, bar što se tiče ratnog vođstva Srba, podela 51:49 i koridor ka banjalučkoj regiji obesmišljeni, a Federacija nije zaživela kao rešenje koje će zatrpati etničke rovove između Bošnjaka i Hrvata, pogotovo u Hercegovini, međunarodna zajednica shvatila je da je koncept održanja mira korumpiranjem svih lokalnih lidera, koji su postali predsednici, ministri, poslanici, načelnici i direktori, prevaziđen, kao i da ne postoji vid korupcije koji bi trajno zasitio njihove apetite. Ona je prinuđena da nametne alternativno rešenje i stoga potezi Visokog predstavnika Pedija Ešdauna ne bi trebalo nikoga da čude.
Evropska unija od nastanka ima samo jednu doslednu politiku, a to je uključivanje partnera u proces i njihovu transformaciju uz pomoć bezbroj birokratskih mehanizama. Takva sudbina, sasvim izvesno, čeka i Bosnu i Hercegovinu, ali i druge zemlje Zapadnog Balkana. S tim da uključivanje partnera u proces podrazumeva da su neki preduslovi ispunjeni. U zvaničnom jeziku, ti preduslovi se zovu Kriterijumi iz Kopenhagena (prema sednici Saveta EU na kojoj su usvojeni 1995. godine). Jedan je, ipak, najvažniji: zemlja-partner mora da ima jasne granice, pravno-ekonomski sistem koji garantuje načelnu jednakost i centralnu vlast koja je sposobna da iznese pregovarački proces. Zato su neke zemlje bliže članstvu, poput Hrvatske, dok druge nisu daleko odmakle (Srbija i Crna Gora). Ambicija Evropske unije, koja odnedavno ima i vrhovnu komandu nad mirovnim trupama, jeste da što pre stvori centralnu vlast u BiH koja će moći da započne proces pridruživanja, šta god to značilo. U tom smislu, Republika Srpska je više deo problema nego deo rešenja.
Naravno, EU nije protiv načela subsidijarnosti u sistemu državne uprave (da jeste, Španci nikad ne bi prvi na referendumu odlučivali o evropskom Ustavu). Ono protiv čega EU svakako jeste to je postojanje sukoba nadležnosti i mogućnost da nešto što se zove Republika Srpska opstruira ili sabotira primenu međudržavnih sporazuma koji bi obavezivali mnoštvo država (25 članica EU i BiH). Vođstvo RS nikako da usvoji evropske standarde ponašanja, što i ne čudi previše ako se setimo da su njihovi prethodnici imali poteškoća da usvoje principe na kojima počiva moderna civilizacija, i pobeđuje samo sebe.
Izbor nove vlade, na čelu sa Perom Bukejlovićem, eklatantan je primer odsustva državničke mudrosti. Ne samo da se vođstvo RS odlučilo da ne sarađuje sa visokim predstavnikom, nego je obrazovalo vladu bez podrške stranaka drugih naroda i na taj način pokazalo da nema ni političke pristojnosti. Logika je jasna: okupićemo sve koji misle da se može po starom, poslaćemo poruku svima da smo spremni da propadnemo, dovešćemo u pitanje stabilnost regiona. I, neka ne bude sumnje da imamo lidera za takvu politiku - Bukejlović je bio ministar privrede u prethodnoj vladi i za mandata zabeležio najveći pad industrijske proizvodnje posle Dejtona. Prema tome, kadrove imamo, a program će doći sam od sebe.
Republika Srpska, čija je prethodna vlada usvojila izveštaj državne komisije o Srebrenici i priznala odgovornost RS za smrt 7800 Bošnjaka i prisilnu deportaciju desetina hiljada, preživljava svoje poslednje mesece. Oni koji još veruju da ona može opstati ne uviđaju da njeno političko vođstvo nesvesno pomaže Pediju Ešdaunu da serijom gubernatorskih direktiva reši probleme neefikasne i nekompetentne vlasti, koji postoje s obe strane međuentitetske linije razdvajanja. Vlasti Federacije BiH potpuno su nesposobne i izmiču kontroli? Nema problema, prenećemo neka od ovlašćenja Republike Srpske na nivo zajedničke države. Politički brak Bošnjaka i Hrvata ne funkcioniše, organizovani kriminal polako preuzima zemlju? Kako bi bilo da razmotrimo postojanje Republike Srpske, koja je i tako nastala na zločinima i razaranju, a i inače ne čini ništa na privođenju optuženih za ratne zločine pravdi?
Nema sumnje da građani Bosne i Hercegovine svakim danom odlaganja evropske budućnosti dublje tonu u apatiju, ali teško da će ukidanje Republike Srpske kao takve predstavljati veliki pomak napred. Uostalom, ona je prestala da postoji kao politički subjekt i izraz zajedničkih nadanja padom tandema Plavšić-Dodik. Od tada, pa do najnovijih mera kojima su joj oduzete sve ozbiljnije nadležnosti, ona je postojala samo u maštanjima nacionalista i agendama administratora, kao prostor u kojem se nešto mora urediti. Postavlja se pitanje da li deset godina posle genocida u Srebrenici možemo prihvatiti da RS egzistira kao zajednica za vrtlarstvo i pošumnjavanje? Odnosno, ko je sve uvređen što nalogodavci i izvršioci masakra žive među nama?