|
Godina XVII (2005)
|
1-31. mart 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
Događanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Negiranje postojanja zločina... Opšte stanje u društvu, kao i raspoloženje javnosti, aktuelna politička stvarnost materijalizovana u dominirajuće konzervativnim idejama (patrijarhalnim i kleronacionalnim) unutar Vlade Republike Srbije, kao i odsustvo pravne države, odnosno ključnih pretpostavki nezavisnosti sudstva i tužilaštava, ponovo su aktivirali pitanje o sposobnosti srpskog pravosuđa da sudi pripadnicima sopstvenog naroda za ratne zločine učinjene drugima.Socijalno-ekonomski položaj građana je izuzetno težak, svakodnevna borba za golu egzistenciju ostavlja malo vremena i elana za bilo šta drugo pa i za ozbiljnije sagledavanje uzroka takvog položaja. S druge strane, politička elita ne čini ništa u pravcu ozbiljnijih ekonomsko-socijalnih reformi već se zadovoljava samo pričama o njima. Mnogi iz te elite zapravo i ne žele ozbiljnije društvene rezove, njihov ideal je povratak tradiciji i prošlosti. ("Mi želimo demokratsku Srbiju kao što je bila pre sto godina", izjavio je svojevremeno premijer Koštunica govoreći o periodu vladavine Petra Prvog Karađorđevića.) Čudna sprega, rekao bih simbioza čak, između Crkve i vojske, odnosno države, potencirana od strane najviših političkih lidera kako vlasti tako i opozicije, svesno otvaranje javnog prostora Crkvi, pre svega društvenog i političkog (umesto duhovnog, odnosno pastirskog, za samu Crkvu i jedino potrebnog), afirmisanje vrednosti za koje smo verovali da pripadaju smetlištu istorije (npr. zakonsko izjednačavanje uloge četnika i partizana), dovelo je do praktične restauracije Miloševićevog režima i njegovog sistema vrednosti. Zato ne čude rezultati najnovijih istraživanja o porastu popularnosti nedemokratskih snaga iz naše nedavne prošlosti, na osnovu kojih proizlazi da trećina građana Srbije veruje da se Milošević u Hagu bori za srpske interese, dok je Srpska radikalna stranka najpopularnija politička partija u Srbiji za koju bi u ovom trenutku glasalo čak 32 odsto biračkog tela, dok je Karićev patrijarhalno-klerikalni Pokret snaga Srbije sa 14 odsto visoko kotiran, a sam Karić bi, kaže istraživanje, dobio 27 odsto glasova na predsedničkim izborima kad bi bili održani danas! Zašto je potreban ovoliki uvod? Zato da bi se, imajući u vidu sve napred rečeno, jasnije shvatila (normalnom čoveku teško shvatljiva) činjenica da su, prateći opšti trend "patriotskog" raspoloženja, takvoj atmosferi podlegli i sudovi. Naime, dosad jedine dve presude srpskih prvostepenih sudova za ratni zločin Srba učinjen drugim narodima, odlukom Vrhovnog suda Srbije pred kraj prošle godine ukinute su i naloženo je novo suđenje. Radi se o slučaju
Ništa bolji slučaj nije ni sa pokušajem suđenja optuženima za varvarsko spaljivanje Islam-agine džamije u Nišu u martu prošle godine. Naime, predsednica sudskog veća u Nišu bila je prinuđena da odloži suđenje protiv 11 niških "mladih patriota" jer se veći broj optuženih naprosto nije pojavio na glavnom pretresu. Oni, pak, koji su došli iskoristili su i tu priliku da noseći šalove sa ocilima (četiri "S") i dižući uvis tri prsta demonstriraju svoju moć. Kakvu i od koga darovanu, to ostaje mučna dilema za našu demokratsku javnost. U svakoj ozbiljnoj državi za ovakvo delo koje predstavlja klasičan teroristički akt, učinioci bi bili u pritvoru do početka suđenja, ali ne i u zemlji Srbiji! Kada ovome dodamo i nedavnu odluku sudije na procesu optuženima za atentat na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, u kojem su umesto njega poginula četvorica visokih funkcionera SPO-a, da svedočenje Dušana Maričića Gumara, koje do u detalje objašnjava pozadinu celog slučaja (organizaciju, izvršenje, prikrivanje tragova, osobe direktno i indirektno umešane u slučaj), izdvoji iz sudskih spisa samo zato što je tobože povređena procedura. Sudija, međutim, nije naveo u kojim je to odredbama povređen Zakon o krivičnom postupku, pa je tužilac najavio žalbu Vrhovnom sudu Srbije. U Specijalnom sudu za ratne zločine, u procesu za streljanje 198 hrvatskih civila iz vukovarske bolnice na poljoprivrednom dobru Ovčara, proces teče sporo, optuženi ponekad preuzimaju ulogu tužioca uz prećutnu naklonost sudskog veća, sudija čak koristi termin "oslobađanje Vukovara" i sl. Porodice hrvatskih žrtava su nezadovoljne tokom, još više tonovima koji preovladavaju na ovom procesu. Retko ko od pravničke ali i laičke javnosti može biti zadovoljan i tonovima koji se čuju i na ostalim suđenjima kao što su ono za atentat na premijera Đinđića i otmicu i ubistvo Ivana Stambolića. Sva dešavanja na ovim procesima neodvojivi su deo opšte klime koja danas vlada u Srbiji a to je sve jače i bezobzirnije negiranje počinjenih zločina, pre svega onih ratnih. O tome svedoče izjave pojedinih članova Vlade Srbije, napisi u medijima i sve agresivnije delovanje ekstremnijeg krila Srpske pravoslavne crkve, antihaškog lobija i pojedinih konzervativnih, krajnje desno orijentisanih intelektualaca poput Bećkovića, Crnčevića, Noga, Đoga, Čavoškog i drugih. Imajući sve ovo u vidu teško je verovati da je naše pravosuđe (predsednici sudova su u permanentnom v. d. stanju kako je nedavno dobro primetila Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, pa stoga sklono ucenama od strane izvršne vlasti) sposobno da preuzme predmete od Haškog tribunala i procesuira ratne zločine. Istina, u tehničkom i stručno-kadrovskom pogledu ono je možda i osposobljeno, ali to nikako nije dovoljno kada se, sudeći prema dosadašnjim iskustvima, imaju u vidu vrlo verovatno mešanje izvršne vlasti u procese, ali i korumpiranost ili "patriotska" pristrasnost nekih sudija. Ako se zna, recimo, da jedan manastir Srpske pravoslavne crkve skriva Gorana Hadžića (policija to zna ali se ne usuđuje da ga uhapsi kako se ne bi konfrontirala sa sve moćnijom SPC), da poznati intelektualci, ne bez uticaja u samoj vlasti kao i na veći deo srpske javnosti, bestidno izjavljuju da su Šljivančanin, Mrkšić, Hadžić i drugi, nacionalni heroji a ne zločinci, da "mi Srbi nikada u istoriji nismo činili zlo već smo se uvek i jedino samo branili", kako je moguće navedene proglasiti krivima, bez posledica po onoga ko ih za takve i sudski smatra. Pritisci u Srbiji koje stvara antihaški lobi su takvi (trebalo je biti prisutan nedavnom skupu antihaških lobista u Centru "Sava" pa videti tu zaluđenost, taj fanatizam) da od fer i poštenog suđenja u Srbiji nema ništa, ma šta o tome mislili neki od srpskih zvaničnika koji se za to zdušno zalažu. Uostalom, prvi test će uslediti veoma brzo: upravo saznajem da je Haški tribunal domaćem pravosuđu ustupio predmet ratnog zločina prema civilnom stanovništvu, koji je izvršila srpska paravojna formacija u Bosni koja se zvala "Žute ose". Njeni pripadnici su u maju i junu 1992. godine nasilno deportovali 1822 Muslimana u Republiku Mađarsku preko tranzitnih logora u Srbiji sa urednom dozvolom Komesarijata za izbeglice Republike Srbije, a u Čelopeku su bestijalno mučili (npr. terali su očeve i sinove na međusobni seksualni odnos jer to tobože "balije rade") i na kraju ubili 174 osobe muslimanske nacionalnosti.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
