Od marta do marta

Pre dve godine u martu u Srbiji su ubili premijera. Pre dve godine znatan broj građana je verovao da će ova državica zakoračiti na put koji bi je odveo do ostalih evropskih država koje funkcionišu u velikoj zajednici. Građani su verovali u premijera, premijer je verovao da postoji realna nada da se novi posao na novom putu obavi. Gledajući napred, premijer je zapostavio društveni mulj koji se sakupljao u smutnim vremenima; kreirale su ga mentalno i moralno devijantne ličnosti.
Iz mraka impregniranog zlom pucali su u premijera, posle čega je sve stalo. Njegove brojne pristalice nevešte i nespremne da se organizuju po principima koje je promovisao, ostale su ožalošćene, paralisane i razjedinjene. Mračnjaci su bili ujedinjeni u zlu i veoma vešti da očuvaju svoj patološki svet, u kojem su skladno funkcionisali čineći i skrivajući zlodela. Njihova subkultura je sagradila čvrste temelje patološkoj građevini nastaloj u destruktivnim vremenima čiji je morbidni sadržaj stvaran od najpoznatijeg haškog optuženika i njegovih asistenata. Manipulišući lakovernim i zbunjenim građanima, koje je vrtoglavi sled stravičnih događanja odvajao od razuma, raslojili su društveni sistem na dva patološka podsistema. U prvom su bili kreatori svakovrsnog zla, opskrbljeni društvenim dobrima, naoružani ubojitim spravama, okruženi armijama poslušnika i pomoćnika, sa savršeno razrađenim i vešto primenjivanim sistemima kontrole. Drugi podsistem činila je većina stanovništva višestruko osujećena i svakovrsno zloupotrebljavana od prvog. Premijer je pokušao da demontira patološki podsistem i taj pokušaj je platio životom. Njegovim odlaskom otišla je nada većine građana da će Srbija izaći iz mraka. Osim usahle nade građanima se potvrdilo nepoverenje u predstavnike vlasti. Obezglavljena većina nesigurno tumara ukrug sa nevericom konstatujući kako su im u neveseloj svakodnevici sve prisutniji oni za koje su verovali da su postali deo ružnih sećanja. Sa čuđenjem, u očajanju, građani doživljavaju kako se vreme vraća unazad, događaji se nižu, besmisleni, gotovo isti, uvek usmereni protiv lepote i mirnog života.
Na mračnu političku scenu ne izlaze novi likovi, etablirala se određena grupa ljudi, koja je otkrila sve pogodnosti koje donosi bavljenje politikom. Oni su potvrdili da je profesija političara u ovoj civilizacijskoj zabiti veoma unosan i veoma lagodan posao. Odgovornost je minimalna, beneficije maksimalne. Vešti i iskusni u koncipiranju i igranju jeftinih igara, koje skupo koštaju njihove birače, znaju da je njihov opstanak povezan s osporavanjem i usporavanjem korenitih promena, zbog čega sprovode samo lake kozmetičke izmene, a patološku suštinu ostavljaju netaknutu. Skupština je bila i ostala arena za međusobne obračune narodnih predstavnika koji služe profanoj zabavi. Izgleda kao da više niko ne očekuje da najviše zakonodavno telo države donosi ozbiljne i funkcionalne zakone. Nastala je neka čudna pomirenost sa svim prostaklucima i bezobrazlucima koji se pred očima javnosti događaju. Ovi se trude da svaki događaj, svaki problem, svaku nepravilnost, zlodelo ili zločin relativizuju. Da ih raščlane, odvoje njihove sastavne elemente, povežu ih drugim vezama i usmere u druge pravce, tako da se izgubi elementarni sadržaj, pa natenane, naširoko i potanko raspravljaju o segmentima i fragmentima, magleći suštinu, ruganjem razumu.
Politički establišment Srbije ne želi nikakve promene, njima je ovako ugodno i udobno, oni svojim ponašanjem daju jasnu poruku Evropi da nemaju žarku želju da joj se priključe. Velikom predstavom sa generalom koji se predao međunarodnom sudu, u kojoj su učestvovali svi zvaničnici od premijera do patrijarha, lamentirajući nad sudbinom nepravedno optuženih patriota i heroja, neverbalno je naznačen stav zvanične Srbije prema ovoj instituciji. Nekritičnom i neodmerenom zaštitom optuženih za zločine negiraju postojanje zločina.
Prvooptuženi za ubistvo premijera postao je pisac čija je knjiga bestseler. Suđenje za ovaj zločin teče u besmislenim i jalovim raspravama koje vode predstavnici zakona i odbrane, u kojima se sve čini da lik pokojnog premijera bude ukaljan. Bez pijeteta za žrtvu prinetu veri u lepšu Srbiju i neprestanim pokušajima da se premijerovo delo minimizira i poništi, sadašnji vlastodršci bi da sve zlo i sve nevolje svale na svoje prethodnike. Oni ne žele ništa drugo do da lagodno koriste sve beneficije koje im vlast donosi, i da svoj mandat što bolje unovče. Za svoje podanike imaju priču kako je Evropa tek korak daleko od njih, a za Evropu da ovdašnja vlast ni o čemu drugom ne razmišlja no o tome kako da odgovori zahtevima međunarodne zajednice. Ekvilibristički balansiraju u svojim retoričkim egzibicijama od jednog do drugog ultimatuma.
Slavodobitno ističući predaju generala kao svoj najveći uspeh sadašnji premijer mirno pseudofilozofira o temi nad temama - Kosovu i, siguran da ima vremena na pretek, šalje epistole svojim ministrima i stranačkim pristalicma da očekivanom idolatrijom potvrdi sebe pred sobom.
Srbija nije na dobrom putu, okrenuta je u kontra smeru od onoga u koji je verovao premijer koga su pre dve godine u martu ubili. U ovom martu ponovo je zasijao plamičak nade za sve one koji su se u onom martu zauvek oprostili od premijera. Akcija mladih građana "Kapiraj i kopiraj" sa snimcima poruka pokojnog premijera koji je pokušao da u Srbiju uvede osmeh i optimizam, simbol je univerzalnog otpora besmislu i večne nade da volja za životom uvek nađe puteve do svetla.