|
Širenje nuklearnog kluba
Imanuel Volerstin
Severna Koreja je sada zvanično obznanila da već ima nuklearna oružja
i da uopšte nije zainteresovana da razgovara o njihovoj predaji. Iran
i dalje tvrdi da nema nameru da proizvodi nuklearna oružja. Međutim, on
istovremeno kaže da neće ni razgovarati o napuštanju napretka koji je
učinio u razvoju obogaćivanja nuklearnih sredstava (što znači, naravno,
da bi lako mogao da proizvede nuklearna oružja, kada to bude želeo). A
šta kažu SAD? SAD ne znaju šta da kažu i koprcaju se. Henri Kisindžer
praska, i u štampi i sa televizije. Kondoliza Rajs naziva Iran totalitarnom
državom i govori Evropejcima da moraju da kažu Iranu, jasno i glasno,
da će, ako Iran istraje na svom programu nuklearnog obogaćivanja, nastati
sankcije UN (a Evropejci joj govore da su takve njene izjave, javne ili
privatne, posebno kontraproduktivne).
Činjenica je da je, zahvaljujući Džordžu V. Bušu, duh već dugo izvan boce.
I, opet zahvaljujući Dž. V. Bušu, SAD nemaju vojnu ili političku snagu
da sa tim išta urade. I šta se sada dešava? Postoje, realno, samo dva
moguća scenarija za, otprilike, sledeće tri godine. Jedan je da se ništa
značajno neće dogoditi ni u Koreji niti u Iranu, pošto će SAD otkriti
da su suviše okupirane tekućim teškoćama izlaženja iz iračke močvare,
suviše apsorbovane svojim rastućim, okrutnim unutrašnjim političkim bitkama,
i suviše diplomatski izolovane da urade išta više osim da, naizmenično,
buče i ćute. A drugi scenario je da superjastrebovi savladaju svaki otpor
u Bušovoj administraciji, uključujući i onaj u oružanim snagama, i da
se sunovrate u vojni sukob, ili direktno, ili preko treće strane.
Što se mene tiče, mislim da drugi scenario nije vrlo verovatan. On ima,
u najboljem slučaju, sasvim malu šansu da prođe, ali je, bez sumnje, moguć.
A ako bi se dogodio to bi bilo katastrofalno - po izgubljenim životima
(Korejaca ili Iranaca, naravno, ali, takođe, i Amerikanaca), posebno ako
bi bila upotrebljena nuklearna oružja. Najverovatniji rezultat bio bi
vojni ćorsokak, kao i ozbiljna svetska ekološka šteta. Tako, čak i ako
je verovatnoća mala, toliko je zastrašujuća pa je na mudrosti i zdravoj
pameti da urade sve da se otkloni.
Ukoliko, ipak, imamo verovatniji scenario - da se ništa stvarno ne dešava
u obe arene - koje su geopolitičke posledice? One su sasvim negativne
za SAD. Prva posledica je dalja promena u svetskoj proceni vojnog dronjka
SAD. Jednom zamislivši da je praktički nesavladiva, vojna sila SAD gubila
je svoju sposobnost da impresionira svet sa "šokirati i zastrašiti",
kako obećava Bušova administracija u svojoj neuporedivoj prozi. Uspešan
izazov koji SAD upućuje Severna Koreja i/ili Iran, upravo na ključnom,
vojnom planu, ubrzaće rastuće osećanje u svetu da su SAD Golijat koji
upravo čeka Davida da ga ponizi. Ovo će, nesumnjivo, ojačati svačiju spremnost
da ide vlastitim putem, svejedno da li nailazi na odobravanje u Vašingtonu.
Šta znači ići svojim putem? To znači, u prvom redu, da brojne druge zemlje
(osim Severne Koreje i Irana) mogu sada da započnu ozbiljne korake u pravcu
nuklearnog naoružavanja. To znači da će brojne zemlje biti pripravnije
da zauzmu tvrdu liniju u bilateralnim i multilateralnim trgovinskim pregovorima
sa SAD ili sa severom uopšte. I, to znači da će mnoge, mnoge zemlje biti
sklone da se sklanjaju od sveta kojim dominira dolar. Rusija je već objavila
da će, od sada, svoju naftu procenjivati u evrima. Ostali uskoro mogu
da joj se pridruže. Kina je već nagovestila da razmišlja da juan veže
ne za dolar već za korpu valuta. A zatim, uskoro, jednog dana, može se
dogoditi američka noćna mora - iznenadni rasprostranjeni gubitak poverenja
u dolar, koji bi, kada se jednom desi, bio verovatno nepovratan i koji
bi razorio slabe finansije američke vlade.
Ni to nije sve. SAD kukuriču, ovih dana, nad izborima u Iraku 30. januara,
koje je predsednik Buš nazvao "uspehom koji odjekuje" i koji
odražava "glas slobode". Iako su brojke malo naduvane, jasno
je da je glasala većina šiita i većina Kurda, i da je iračkom otporu pošlo
za rukom da ubije samo svoju uobičajenu kvotu tog dana. Da li ovo toliko
iznenađuje? To što nije ubijeno više zahvaljuje intenzivnoj američkoj
vojnoj mobilizaciji (uključujući zabranu kretanja vozila ulicama). Ali,
da li je iznenađujuće što su glasali šiiti? Moramo se setiti da su pre
devet meseci i SAD i Ijad Alavi bili snažno protiv održavanja ovih izbora
za privremenu nacionalnu skupštinu (koja bi, primarno, poslužila kao ustavna
konvencija), jer bi šiite postavili u komandni politički položaj, a Ijada
Alavija oterali s posla. SAD su popustile jer je Ajatolah Ali al-Sistani
jasno zatražio održavanje izbora ili će objaviti da su Amerikanci okupatori.
Al-Sistani je dobio svoje pa su, naravno, šiiti glasali. Što se tiče Kurda,
njihov veliki izlazak je njihova najbolja garancija održanja minimuma
stepena autonomije koju, stvarno, imaju u svojim zonama. Suniti, kao što
se očekivalo, bojkotovali su glasanje. Takođe, usred ovog "glasa
slobode", Kurdi su uspeli da zadrže hrišćansku i turkmensku manjinu
daleko od glasačkih kutija, da ne bi smanjili procente sa kurdske liste.
Videćemo šta se dalje dešava. Međutim, mala je verovatnoća da će SAD tamo
imati vladu kakvoj su se nadali. I mala je verovatnoća da će se irački
otpor uzdržavati sve dok SAD ne povuku svoje trupe. Euforija zbog izbora,
u američkoj štampi, možda će uskoro uvenuti u priznanju realnosti jednog
beskonačnog, niskog intenziteta, ali značajnog vojnog konflikta, koji
će nastaviti da izvlači novac i živote i, samim tim, strpljenje američke
populacije. Usred svega ovoga, Iran može da spremi svoju nuklearnu probu.
Vika i dreka, na Zapadu, biće, naravno, velika. Narodno odobravanje u
Iranu (i ne samo u Iranu) takođe će biti veliko. Ali, posle toga, mi ćemo
se svi naći u novom stanju stvari, pošto geopolitička stvarnost nastavlja
da se razvija u pravcu u kojem Džordž V. Buš sigurno neće uživati.
Komentar br. 155, 15. februar 2005.
Prevela Borka Đurić
|
