Četnici su gori deo srpske tradicije

Pravo je, naravno, svakog da reaguje na tekst koji mu se ne dopada, ali je pri tom potrebno da koristi valjanu argumentaciju za svoje kritičke primedbe. Reagujući na moj članak "Povampirenje 'Čiče'" čitalac Tihomir Ilić ne samo da ne navodi argumente kojima bi oborio moju tezu da su četnici bili kolaboracionisti i kvislinzi, nego je potpuno promašio temu imputirajući mi ono što uopšte nisam napisao. Tako on smatra da moj tekst predstavlja "iskopavanje ratnih sekira" jer se, navodno, uključujem u "večnu temu odnosa između partizana i četnika", te da sam se "raspisao slično nekadašnjim ratnim partizanskim komesarima koji su pokušavali da nakljukaju čitaoce zidnih novina klasičnom propagandom protiv klasnog neprijatelja". Onaj ko je pažljivo pročitao moj tekst mogao se, međutim, uveriti da partizane uopšte ne pominjem (osim tamo gde citiram izjavu samog kralja Petra Drugog iz 1944. godine) već pišem isključivo o Gurovićevom istorijskom nepoznavanju zločinačkih dela četničkih formacija na tlu Srbije, Hrvatske (prevashodno Dalmacije), Bosne i Crne Gore u periodu 1942-1945). Štaviše, jasno ističem upravo neideološki pristup ovom pitanju, jer zločin je zločin ma ko ga činio, a istina je istina ma kako (za neke) bila bolna i neprijatna.
T. I., međutim, upravo pokušava suprotno: da relativizuje zločin i smesti sve u ideološki okvir navodeći da ni "partizani nisu tako beli kao što se predstavljaju", kao da će činjenica da su i partizanske jedinice činile zločine umanjiti nesporne zločine četnika! Neshvatljiva logika! T. I. me valjda drži za kakvog učesnika partizanskog pokreta otpora pa mi savetuje "da pogledam prvo u svoje dvorište". Rođen sam daleko posle Drugog svetskog rata, kao student imao sam dosta kritičkih opaski na taj režim (pisao sam o tome) pre svega u odnosu na opresiju prema ideji slobodnog političkog udruživanja i slobodnog izražavanja misli. Ali zbog takvih svojih ideja (koje su vremenom sazrele u ideje o potrebi izgradnje sekularnog, demokratskog i slobodnog civilnog društva, oslobođenog straha i nasilja) ni onda, a ni sada, nije mi padalo na pamet da veličam "kraljevsku vojsku u otadžbini" kada su dokumenta, na koja sam nailazio tragajući po arhivama u raznim prilikama, nedvosmisleno govorila o njenoj kvislinškoj i zločinačkoj prirodi. Slično je i sa generalom Nedićem i njegovim nacističkim slugeranjstvom koje je pravdao tobožnjim "interesima srpstva", a u stvari na hiljade Srba, Roma i Jevreja pobijeno je u zloglasnim Vujkovićevim logorima smrti na Banjici i Starom sajmištu. Mihajlović se doduše čuvao ovakve otvorene kolaboracije, bio je direktno sukobljen sa Nedićem (koji je formiranjem kvislinške srpske države pod nacističkim patronatom napustio jugoslovensku opciju) i u propagandnom smislu činio je sve da svoje formacije učini navodno "jugoslovenskim" (ta zaboga 1942. će postati ministar vojni u jugoslovenskoj kraljevskoj vladi u egzilu), pa je formirao i nekakve bedne desetine sastavljene od Slovenaca i Hrvata (jedan od hrvatskih četničkih komandanata je bio izvesni Zvonimir Vučković, komandant tzv. Prvog ravnogorskog korpusa čije se ime vezuje za spasavanje 500 američkih pilota u Pranjanima, što je jedini stvarni doprinos četnika savezničkoj borbi protiv Nemaca). Ali zato je bez zazora sarađivao sa nemačko-italijanskim snagama, naročito na Neretvi u periodu zima-proleće 1943. godine kada ga Italijani i Nemci snabdevaju provijantom, oružjem čak i prevozom (npr. od Metkovića do Knina). Nemački general Paul Bader nije bio zadovoljan svojim saveznikom Mihajlovićem i u svom izveštaju piše Berlinu da su četnici "leglo kukavica i nesposobnjakovića". Ocena generala Aleksandra fon Lera bila je još poraznija po Mihajlovićeve oficirske kvalitete: "Snage generala Mihajlovića nisu položile ispit, a on sam nije dobro procenio ni vreme ni mesto, ni teren iako su mu naše komande išle naruku". Upravo te 1943. godine, u jesen, počela je u zapadni svet da prodire istina o stvarnoj prirodi četničkog pokreta. Slavljen početkom 1942. kao "jedini gerilac u porobljenoj Evropi" dogurao je godinu i po dana docnije do toga da ga je sama kraljevska vlada smenila sa mesta "ministra vojnog u Otadžbini", a naredne, pod snagom činjenica, odriče ga se i sam kralj. Od prvobitne a la grande zamišljene ideologije "spasa Jugoslavije" (odmetnuti se na planinu, reorganizovati kraljevsku vojsku, ne priznati kapitulaciju zemlje, uspostaviti kontakt sa izbeglom vladom i mladim kraljem, boriti se protiv Nemaca i Italijana, dokazati jugoslovenski karakter nove vojske, pregovarati i sa partizanskim pokretom koji se u međuvremenu formirao, te zajedničkim snagama osloboditi zemlju) nastala je ideologija prvo pasivnosti, čekanja, neodlučnosti, a onda sukoba sa partizanskim jedinicama koje su hrabro i beskompromisno uletale u sukobe sa Nemcima, da bi na kraju postala ideologija najotvorenije izdaje i prolivanja bratovske krvi. Nepostojanje čvrste organizacije i komande nad svim jedinicama, izbegavanje borbi i čekanje, uzrokovali su nedisciplinu u jedinicama. Bahata ponašanja, ubijanje pripadnika sopstvenog naroda iz najrazličitijih pobuda, od političkih do onih iz sfere najintimnijeg (bilo im je svejedno, naime, da li ubijaju "komunističkog provokatora" ili muža mlade snaše koju bi da obrlate). I danas o tome pričaju seljaci širom Srbije. Savetujem uvaženom T. I.-u da obiđe svoju zemlju i upozna na licu mesta još vidljiv krvavi trag koji su u njoj ostavile četničke horde zla. I sada bi takvi da primaju državne penzije! Da li će penziju primiti i ravnogorac koji je u jesen 1944. na obroncima Deli Jovana u rudniku "Rusman" zajedno sa svojom družinom zaklao 164 srpskih mladića i devojaka samo zato što su javno izjavljivali da žele da se bore protiv Nemaca i da jedva čekaju da iz Bugarske umarširaju sovjetske trupe i krenu na Berlin?
Hoće li u penziji uživati i onaj preživeli četnik koji je sa svojim "trojkama" zaklao 39 ranjenih partizanskih boraca sa nekoliko bolničara u selu Donja Skakava? Pri tom ništa nije značilo što su svi ranjenici do jednog bili srpske nacionalnosti. Milosti nisu imali, mržnja je bila veća. Pročitajte dragi T. I. zapisnike sa suđenja Draži Mihajloviću, svedočenja žrtava, uglavnom Srba, seljaka i domaćina, kako Vi volite da kažete, pa ćete, verujem, revidirati svoje apologetske stavove o ovim razularenim formacijama.
Tačno je da je Hari Truman posmrtno odlikovao Dražu Mihajlovića, ali je to bilo u doba hladnog rata, "gvozdene zavese", kada su odnosi između Jugoslavije i SAD bili zategnuti (naročito nakon rušenja američkog aviona U-2 1946. godine, nad našom teritorijom) kada je politički oportunitet u svakom slučaju bio jači od istorijskih činjenica. Pa čak i takvo čisto politikantsko odlikovanje dodeljeno je nakon lobiranja emigrantskih pročetničkih krugova koji su imali određen uticaj na Kapitol Hilu. Da je, međutim, predsednik Truman znao da je četnički koljač sa ratnim nadimkom "Požarevac" na posleratnom suđenju sam priznao i sa slašću u detalje objasnio kako je zaklao dva američka i dva engleska pilota samo zbog lepih kožnih odela koja su na sebi imali, sigurno je da odlikovanja "vrhovnom komandantu" takvog "vojnika" ne bi bilo.
Verovatno je da su i partizanske jedinice činile izvesne zločine. Svaki zločin je za osudu. Pa ako je ideologija razlog za činjenje zločina, njihovo rasvetljavanje i kažnjavanje počinilaca ne sme imati ideološke primese. Istorijska fakta nedvosmisleno dokazuju: četnički zločin je sistematski, on je stil tih grupacija uveliko osamostaljenih od glavnih komandnih štabova; kod partizana je sporadičan i uvek, kada god je otkriven, oštro je sankcionisan od partizanskih vlasti. Ne može se partizanskim jedinicama pripisivati u zločin Sremski front, jer je to bila ključna operacija za definitivno oslobođenje zemlje i progon Nemaca preko Dunava. Žrtve su bile ogromne, mladići neiskusni, ali danas govoriti o tome da je neko namerno žrtvovao "srpsku mladost" znači ne samo pasti u zamku nacionalističke retorike o vatikansko-kominternovskoj zaveri protiv srpskog naroda, nego više od svega predstavlja greh prema istini, prema porodicama žrtava. Naprotiv, ti srpski, hrvatski i mladići drugih nacionalnosti, koji su bili seljaci, radnici, činovnici, trgovci, svakako različitih ideoloških opredeljenja, zajednički su dali ogroman doprinos oslobođenju zemlje. To se mora poštovati. Stavljati te borce u ideološki kontekst (četnici-partizani) najobičniji je politikantizam i služenje "nacionalnom" kao jedinom kriterijumu istine.
Ono, pak, što se posle rata dogodilo u Beogradu i drugim gradovima, tj. neosnovani progoni ljudi koji nisu bili krivi za ratne zločine nego su hapšeni i streljani na osnovu nepouzdanih informacija ili pak kao samovoljan akt pojedinih osamostaljenih partizanskih komesara van svake kontrole - zločin je kao i svaki drugi zločin i nikako ne sme biti ideološki opravdavan. Ali, ponavljam, četnički zločin zbog ovoga nije ništa manji, pa verujem da ćemo se barem oko toga složiti.
I nije uvek nevolja, uvaženi T. I.-u, to što danas mnogi insistiraju na odbrani tradicije srpskog naroda, nego što, poput Vas, uvek brane i biraju najgore delove te tradicije.