|
Godina XVII (2005)
|
1-28. februar 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
Kultura
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
»Naučni« skup u Centru »Sava«
Prkosna braća (a sestre?) Ko je, poput potpisnika ovih redova, u nedelju 23. januara bio u Centru "Sava" mogao je da oseti duh ratničkih devedesetih godina, vreme koje je crnim slovima upisano u noviju srpsku istoriju ali i u memoriju najvećeg broja građana koji su, što od posledica ratova, što od prateće bede i siromaštva, najviše propatili.Toga dana, naime, kako piše u afišu koji je na ulazu deljen učesnicima i publici, nekakav "stručni tim za pripremu odbrane prof. dr Vojislava Šešelja na čijem je čelu Tomislav Nikolić" organizovao je "naučni" skup sa temom "Pravni i politički aspekti optužnice Haškog tribunala protiv Vojislava Šešelja", sa ciljem da se, kako se navodi, "naučno i analitički razmotre najvažniji aspekti optužnice protiv prof. dr Vojislava Šešelja". Mi smo ovo "naučni" stavili pod znake navoda, jer od nauke tu nije bilo ni "n" već se čitava stvar svodila na najobičnije histerisanje protiv Haškog tribunala ("koji sudi samo jednoj strani, a to su Srbi") i, naravno, kao u stara miloševićevska vremena, protiv "domaće fukare" i "nevladinog civilnog bašibozluka". Obrni, okreni, takve kvalifikacije bile su srž izlaganja "kod nas i u svetu priznatih predstavnika naučnog i javnog života iz oblasti koje obuhvata optužnica protiv prof. dr Vojislava Šešelja". A, zapravo, učestvovali su najpoznatiji predstavnici ratnohuškačkog i antihaškog lobija, poznati našoj javnosti iz crnih devedesetih: Brana Crnčević, Gojko Đogo, Rajko Petrov Nogo, Momir Lazić, zatim neizostavni Kosta Čavoški koji je i predsednik Odbora za odbranu lika i dela Radovana Karadžića i svih ostalih ratnih i poratnih zlikovaca, te istoričari i pravnici Čedomir Popov, Oliver Antić, Milan Bulajić, Dragoljub Živojinović, Mirko Zurovac, Miroljub Jeftić, Slavenko Terzić i drugi. Skupu koji je više ličio na miting podrške haškim optuženicima, jer je mala sala Centra "Sava" bila krcata stotinama vrlo disciplinovanih i dobro organizovanih pristalica Srpske radikalne stranke (osim iz beogradsko-zemunskog članstva, došli su, okićeni Šešeljevim bedževima, i radikali iz Nove Pazove, Inđije, Kleka, Bačke Topole, Vrbasa, Apatina i drugih mesta), predsedavao je Aleksandar Vučić koji se izvinio prisutnima zbog opšte gužve i konfuzije i obećao da će za neki naredni skup rezervisati beogradsku "Arenu" kako "hiljade ljudi ne bi stajalo izvan sale". Publika je oduševljeno pozdravljala stavove učesnika da je "Haški tribunal politička, a ne pravna institucija", da je u osnovi "neprikriveno antisrpska". (Indikativna je bila reakcija agresivnijih pojedinaca iz publike koji su na javno ispoljenu dilemu jednog od govornika "Zašto nas drugi mrze", dovikivali: "Zato što smo najbolji!") Prvi je reč uzeo Kosta Čavoški koji "pristrasnost Haškog suda" vidi u činjenici "što je profesoru doktoru Vojislavu Šešelju onemogućeno da se brani, i nameće mu se advokat koga ne želi", te da je sve to "protivno ne samo pravu nego i Statutu samog nazovi suda". Ostali delovi njegovog izlaganja nisu imali nikakvu vezu sa pravom; Čavoški je, naime, lamentirao nad sudbinom "Srba optuženika", a na kraju je vrlo "pravnički" izrekao sledeću patetičnu kletvu: "Mi našim optuženicima, sužnjima i borcima protiv haškog minotaura želimo svaku sreću, a njihovim izručiocima večno prokletstvo". Potom je Brana Crnčević "ustvrdio" da su "u pravu oni koji nas nazivaju antihaškim lobijem, jer mi to stvarno jesmo, ali za razliku od nas koji se protiv Haga borimo dobrovoljno, haški lobi radi za dobre pare". A onda je, u svom poznatom retoričkom maniru koji nije otišao dalje od nivoa dosetke, izrekao sledeću umotvorinu: "Kad god u Srbiji neka nevladina kokoška snese jaje, na stranom bunjištu kukurikne neki petao. Samo znajte da su ta jaja obični mućkovi, ona nisu jestiva, nisu za upotrebu". Mnogo dalje u mržnji prema svemu što nije srpsko otišao je njegov duhovni sabrat, pesnik Rajko Petrov Nogo. Prvo je optužio demokratiju (koju on ne zove drugačije do "demokratura") koja "svojim internacionalizmom i globalizmom želi da uništi samu suštinu srpskog bića, njegovu duhovnost i njegovu istoriju". Posebno "nadahnut", on je Haški sud uporedio sa nezasitom aždajom sa sedam glava koja čim je "ovi naši, a svetski, nahrane, viče: još,
O zločinu koje su Srbi učinili drugima na ovom skupu nije bilo ni jedne jedine reči! "Laž je da smo činili zločine" (Zurovac), "... nije tačna cifra o 7800 ubijenih Muslimana u Srebrenici, vlada Republike Srpske nigde u svom izveštaju ne navodi tu brojku!" (Milan Bulajić), "Najbolji oblik saradnje srpske vlade sa Haškim tribunalom jeste borba za njegovo ukidanje" (Zurovac), "Taj nazovi sud se i ne trudi da pokaže da nije politička tvorevina" (Oliver Antić), "Haški sud kroji našu istoriju" (Slavenko Terzić), "...tamo se sudi našim, ja ću otvoreno reći, herojima..." (Zurovac), "Mi smo uveliko vezani lancima zapadne demokrature, globalizma i internacionalizma" (Nogo), "Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj su u Hagu duhovno slobodniji od nas ovde" (Brana Crnčević) itd., itd... Ovo je bio jedan veliki nacional-šovenski cirkus, jedna otužna predstava, skup aveti prošlosti za koje smo verovali da su se zauvek upokojile preselivši se u najsramniji deo srpske novije istorije. Na nevolju, nisu; oživele su i ponovo pokušavaju da celo društvo gurnu u nove sukobe sa Evropom i svetom, u nove nesreće, u zlo. To što oni nazivaju "nacionalnim samoosvešćenjem" i "dostojanstvom" mnogo je koštalo ovu zemlju i njene građane. Zato bi najbolje bilo da ovakvi "naučni" skupovi ostanu ono što po svojoj suštini jesu: skupovi ostrašćenih ljudi i stručnjaka koji su odavno zgazili dostojanstvo sopstvene nauke stavljajući ga u funkciju odbrane tobožnjih "patriotskih" principa.
|
|||||||||||||||||
| |||||||||||||||||
