Didara ili priča o oslobađanju

Srpski genealoški centar izdao je neveliku knjigu o Didari Dukađini-Đorđević, Albanki iz Prizrena, odnosno o životnom putu od devojčeta pod feredžom do emancipovane žene. Knjigu je na osnovu intervjua sa Didarom sačinila Miroslava Malešević, istraživačica u Etnografskom institutu SANU. Svoja naučna interesovanja autorka već izvesno vreme posvećuje proučavanju položaja, iskustva i sudbine žena balkanskog kulturnog prostora ne samo u prošlosti, nego i danas. Istraživanje ženskog pitanja zahteva posebnu osetljivost, pa i osećajnost, da bi se kroz cementirane slojeve tradicije, koja se sastoji od pritisaka, strahova, stida i zatucanosti, doprlo do bića žene. Samo delikatne osobe uspevaju da otvore kavez u kojem duša žene ili čami zaboravljena u nekom njegovom uglu ili usplahireno udara o rešetke tražeći izlaz. Miroslava Malešević je uspela i tako se pred nama našla knjiga Didara - životna priča jedne Prizrenke.
Didarina životna priča na momente je uzbudljivija i potresnija i od samog života, što će reći da po svojim značenjskim dimenzijama spada u umetničko delo. Da je ovde bilo pametnih muškaraca (jer oni, po pravilu, drže novac), ova biografija preselila bi se na celuloidnu traku, u film o Didari, o oslobađanju žene, ali i o Srbima i Albancima i, najzad, o jednom sistemu koji je imao modernizacijsku ideju i snagu, ali se davio i u sopstvenim ograničenjima. A pošto nije bilo mudrosti da se ograničenja prevaziđu, završio je u novom sistemu sa još većim ograničenjima.
Didara Dukađini raskinula je sa porodičnim i plemenskim ograničenjima, odbacila feredžu, školovala se, udala iz ljubavi za Srbina Todora Đorđevića, komunistu, koji joj je bio potpora na emancipacijskom putu. Bila je zadužena da opismenjava decu po kosovskim selima, da ubeđuje roditelje da školuju žensku decu i da im tako otvori put za život bez feredže. Političku karijeru Didara je završila kao delegatkinja Kosova u Skupštini Jugoslavije, do raspada zemlje, da bi se, uoči bombardovanja pokrajine, pod pritiskom dece, sa mužem Tošom doselila u Beograd, odbačena od Albanaca, neprihvaćena u novoj sredini. Njena dva prezimena, Dukađini-Đorđević, koja su nekad simbolizovala zajedništvo Srba i Albanaca, posle pobede nacionalizma postala su relikt prezrene prošlosti i u Prištini i u Beogradu.
I tako se Didara zatvorila u porodicu, mada je to zatvaranje samo prividno. Jer ta porodica je kao Nojeva barka. Ima u njoj Srba, Albanaca, Francuza, Jevreja. Didara i posle poraza ideje u koju je verovala opet daje lični primer potvrđujući se kao slobodna ženska individua, izvan nacionalističkih ograničenja.
Knjiga je bogato ilustrovana fotografijama iz Didarine mladosti i zrelih godina, iz vremena političkog aktivizma i fotosima iz porodičnog života. Na nekima je u kućnom kostimu koji u njenom slučaju možemo razumeti i kao izraz pune oslobođenosti. Didaru u prvom redu treba tumačiti u egzistencijalističkom ključu, kao beskompromisnog borca za sopstvenu slobodu. U tome je ta iskrenost i punoća jednog života, koji se zbog toga i uzdiže do same umetnosti.