"Yellow Kid" u Srbiji

Dobar novinar u Srbiji ni 2005. neće moći zaista da računa na zaštitu države, kao ni istine i kvalitetnog novinarskog teksta željan čitalac

Pravi bum novih, takozvanih žutih medija, naročito onih štampanih, obeležio je početak političkih promena u Srbiji, da bi svoj vrhunac doživeo nakon ukidanja vanrednog stanja 2003. godine. Ova pojava, koliko obična i već viđena u društvima tranzicije, kod nas je imala i dosta specifičnosti. Jer ni naša tranzicija "nije kao druge", naše teme su, moramo priznati, makar pomalo različite od onih koje su aktuelne u Češkoj ili Poljskoj. Naročito ako se obrađuju na tabloidan način. Ali, to nije sve: ni tabloidi ovde nisu kao drugde. Zato neki od stručnjaka za ovu temu smatraju da je srpska žuta štampa posebna: iza nje stoje jaki politički i ekonomski centri moći. Ona ne zabavlja široku publiku, ona je huška protiv onih kojima se "pakuje". Ima i drugih kvalifikovanih posmatrača srpskih medija koji, međutim, smatraju da je dnevni, visokotiražni bulevarski medij odigrao važnu ulogu u otvaranju krupnih političkih i društvenih tema, da je, iako na senzacionalan i prilično vulgaran način, oglušujući se o neka važna pravila profesije, otvorio par afera koje su javno mnenje uverile da "gde ima dima tamo ima i vatre". Na neki način, moglo bi se reći da su oba ova pristupa analizi naše žute štampe tačna. Jaka interesna pozadina povremeno je, ne birajući sredstva, zaista otvarala neke teme, oskudnom profesionalnom argumentacijom i snažnom i vidljivom političkom tendencijom. Najuverljivije su one oko neplaćanja poreza visokih službenika prve i druge srpske vlade nakon oktobra 2000, pa oko nezakonitog postupka glasanja u Skupštini Srbije pri izboru Kori Udovički za guvernera NBS i novije: opremanje VIP salona JAT i, svakako najozbiljnija, "afera Topčider". Iako su svi ovi slučajevi otvoreni u žutoj štampi dobili i sudske epiloge, još nema konačnog odgovora. U velikoj meri, javnost je, a ne samo javno mnenje, uverena da je tu "bilo nečeg".
Tek, postalo je jasno da i tzv. nekvalitetno novinarstvo, u jednom momentu, i u nekim slučajevima, u Srbiji ima, u najmanju ruku, "interesantnu ulogu". Sve, međutim, više izgleda kao "kolateralna dobit" od žute štampe...
Pre svega zato što je njena argumentacija, i kada "napipa zrno" (do kojeg, verovatno, ne dolazi uz neku veliku muku), krajnje površna, simplificirana, sa jakim i svedenim emocijama, često brutalna, sa malo ili nimalo činjenica i navedenih izvora, ona čitaoca gađa direktno u stomak, ne ostavljajući mu nimalo vremena da "mućne glavom". Siromašnom čitaocu, koji uz jeftin meni, nažalost, konzumira i sve što je u javnom govoru "jednostavno, kratko i jasno", ovakva štampa leže kao melem na ranu "tranzicionog gubitnika"...
No, ni svi dnevni tabloidi nisu isti: dok je Kurir, najjeftiniji i najtiražniji, kombinacija novina sastavljenih od političkih i šou-biznis afera, Nacional (odnedavno opet pod starim imenom) jasno je opredeljen ultradesno i, u tom "zalaganju", više liči na radikalsko izdanje Zemunskih novina nego na običnu štampu. Balkan u toj trci postaje sve manje atraktivan, a bliski tabloidnom novinarstvu Glas, Javnost i Večernje novosti, uređivački posmatrano, bliski su i po forsiranju "patriotske" komponente, na štetu drugih uređivačkih motivacija, karakterističnih za "objektivno" novinarstvo...
Tržište se tako javlja kao velika nevolja za dobro novinarstvo u Srbiji. Tako je, u poslednjih godinu dana, vidno da se, povremeno i u ponečemu, "ozbiljna" štampa (više nego radio i televizija) utrkuje sa svetom "žutog novinarstva". Analize pravljene povodom te pojave pokazuju da u velikoj većini štampanih medija ima sve više elemenata "žutog", sve češće se u člancima citiraju "izvori koji su želeli da ostanu anonimni", sve je manje pravih istraživačkih poduhvata. I ne samo to: lako se može razumeti čak i političko uverenje koje, bar u jednom trenutku, zastupa autor teksta... Dakle, javljaju se i neke osnovne mane za svakog u sebe sigurnog novinarskog profesionalca. Neki po prvi put u svom postojanju jasnije zauzimaju strane u politici, napadajući jedne a braneći druge. U forsiranju ideološki opredeljene novine (u ataru "ozbiljnih"), najdalje je otišao nedeljnik NIN, koji je mnogo svog prostora posvetio "pravu na reč" onih koji su bili "objekti" u akciji "Sablja", a čija odgovornost nije dokazana. Manje vidljivo i znatno obazrivije konkurentsko Vreme najjači je novinski kritičar aktuelne vlasti u Srbiji u taboru "ozbiljnih", na šta vlast nije ostala dužna. Kao da je pretnjama subotičkog tužilaštva protiv novinara Miloša Vasića, a sve zbog uvrede najviših državnih zvaničnika, pokazala da je osetljivija na napise u Vremenu od onih u Kuriru.
Velika frka na medijskom polju u Srbiji tek, međutim, predstoji: borba za kupovinu državnih lokalnih medija, privatizacija velikih državnih medija kao što su Večernje novosti, imperativ da RTS konačno postane javni servis, podela nacionalnih frekvencija...
Jedno je jasno: država malo čini za medije, pod sloganom reformskih propisa ona provlači pipke vlasti kad god joj je to moguće, razni ali podjednako agresivni i beskrupulozni centri moći ugrožavaju dobro novinarstvo u Srbiji, a finansiraju ili, čak, direktno uređuju ono što novinarstvo teško može biti. Dobar novinar u Srbiji ni 2005. neće moći zaista da računa na zaštitu države, kao ni istine i kvalitetnog novinarskog teksta željan čitalac.