Ustavotvorna skupština - lek protiv bezdržavlja?

Okolnosti u kojima se održava ustavotvorna skupština

Po pravilu, ustavotvorna skupština se održava u tzv. revolucionarnim vremenima, dakle u slučaju kad postoji nasilan ili bar radikalan prekid određenog tipa vladavine, najčešće autokratskog. Razlog za donošenje ustava putem ustavotvorne skupštine leži u potrebi da se, pored faktičkog diskontinuiteta, postignutog revolucionarnom promenom, ostvari i pravni diskontinuitet sa, po pravilu, nelegitimnim pravnim poretkom.

Propuštena prilika

U slučaju Srbije, najbolje vreme za izbor i sazivanje ustavotvorne skupštine bila je prva polovina 2001. godine, ako se 5. oktobar smatra revolucionarnim prevratom. Ali, glasovi da se u to vreme izabere i sazove ustavotvorna skupština nisu bili naročito brojni (jedan od retkih teoretičara ustavnog prava koji se već krajem 2000. godine zalagao za sazivanje ustavotvorne skupštine bio je prof. dr Pavle Nikolić - up. intervju u ovom broju). U novijoj istoriji Srbije Ustav iz 1990. godine, kojim je uveden višestranački sistem, samo formalno uspostavlja diskontinuitet sa pravnim poretkom zasnovanim na društvenoj svojini i samoupravljanju. Naime, sve vreme je zadržan gotovo istovetan ideološki karakter pravnog poretka. Šta se dogodilo? Rokovi određivani ustavnim zakonima za sprovođenje nekadašnjeg Ustava SRJ iz 1992. godine u nekoliko mahova su bili produžavani, pa novi ili bitno revidirani zakoni koji bi bili u skladu sa tim Ustavom nikad nisu ni bili doneseni. Na taj način je, protivustavnim mehanizmom, reprodukovan pravni poredak bivše SFRJ, koji je imao odlike socijalističkog samoupravnog, dakle jednog politički monističkog pravnog poretka.
Šta je sprečilo održavanje ustavotvorne skupštine posle 5. oktobra? Mogli bi se pronalaziti brojni formalni razlozi. Moje je uverenje da bitan razlog leži u ideologiji tzv. novog legalizma, koju je uobličio Vojislav Koštunica, predsednik DSS. Prema Nenadu Dimitrijeviću: "Legalizam u postmiloševićevskoj Srbiji predstavlja praktično-političku poziciju koja insistira na neophodnosti poštovanja pravnih normi i procedura. Legalisti su oni koji sebe identifikuju kao branioce prava u jednom političkom kontekstu u kojem je pravo ugroženo praksama protivpravnog ponašanja, odnosno kršenjem važećih propisa. Posle ovog sledi važan autolegitimacijski korak: pozicija legalizma samoprepoznaje se u napetosti prema 'drugoj strani', odnosno prema onim političkim snagama koje ne poštuju pravo... Prepoznavanje druge strane delo je samih legalista... Legalizam nije sadržajno prazna politička pozicija. Ali, ponavljam da njegov identitet nije određen insistiranjem na poštovanju prava. Ovu poziciju ne identifikuje pozitivan odnos prema pravu u obliku pravnog kontinuiteta i kritike bezakonja, već pre svega odnos prema ideologiji. Okrenuti prošlosti na način devetnaestovekovnog romantičarskog nacionalizma, legalisti su - verovatno protivno sopstvenim iskrenim intencijama - završili na pozicijama odbrane institucionalnog, pravnog i ideološkog nasleđa Miloševićevog resantimanskog nacionalizma". Ovoj oceni valja dodati još i to da se ideološki i politički kontinuitet o kojem je reč opaža sve više i jače u personalnoj strukturi aktuelne vlasti, što se pripisuje pogodbama koje su neposredno prethodile 5. oktobru ili usledile u vremenu posle njega, a naročito posle poništavanja rezultata policijske i para-pravosudne akcije "Sablja".
Dakle, današnje vreme obeleženo stagnacijom i velikom dozom beznađa nije idealno vreme za pozivanje na izbor ustavotvorne skupštine. S druge strane, ako se ne donese novi ustav kao politički i pravno legitiman akt koji će uspostaviti diskontinuitet sa razdobljem autoritarizma, nekažnjivosti zločina i bezvlašća, Srbija neće imati ne samo evropsku, nego nikakvu budućnost. Poslednji je čas i jedini način da se odbaci Miloševićevo nasleđe nekažnjivosti ratnih zločina, selektivne kažnjivosti ubistava, nekažnjivosti državne pljačke i pljačke moćnih pojedinaca i društvenih grupa - sazivanje ustavotvorne skupštine i donošenje novog ustava kojim će se uspostaviti država kao javni, a ne kao privatni subjekt.

Kakvi su realni izgledi za uspeh ideje o ustavotvornoj skupštini

Da bi ustav koji Srbija treba da usvoji bio legitiman politički akt prekida kontinuiteta sa autoritarizmom, bezdržavljem i nekažnjivošću zločina i pljačke, većina njenih građana mora učestvovati u društvenom dogovoru o ustavotvornoj skupštini. Pokušajmo da odgovor učinimo konkretnim. Kako izgleda raspoloženje birača (na primer SRS) u očima prosečnog člana GSS? Da li glasač GSS može da uveri glasača SRS da je izbor ustavotvorne skupštine u njegovom/njenom najboljem interesu? Šta motiviše veliki broj glasača u Srbiji da svoj glas daju političkim strankama koje su oličenje bede i terora autoritarne vlasti Slobodana Miloševića? Da li želja da se takvo vreme vrati? Da li poslovično kratko pamćenje? Da li prijemčivost jednostavnih, a neistinitih formula kojima se služe populističke stranke? Ili možda lakovernost? Ideološko uverenje? Ne znam odgovor na to pitanje. Ali, ako odista SRS želi da se predstavi kao proevropska partija, ili barem kao partija koja nije antievropska, ako želi da se pokaže i personalno i sadržinski drugačijom od SRS kao koalicionog partnera Miloševića, onda bi bilo izgleda da se njenim biračima objasni da politički diskontinuitet koji bi se postigao ustavotvornom skupštinom može da predstavlja dokaz da su pretenzije "novog" SRS drugačije od ranijih. Ne znam koliko bi ovakvo očekivanje bilo realno u okruženju u kojem je Srbija danas. A, kako Vesna Pešić kaže: "Danas je glavni problem jedna evidentna i galopirajuća entropija, raspad društva zbog slabe vlasti, razvlašćene što nesposobnošću, što podzemnim vodama, u kojoj više niko ne vlada u smislu vođenja društva prema određenom cilju; vlast se razvukla kao harmonika, u kojoj svako gleda svoja posla i svira neku drugu ariju, bilo tako što se neko iživljava klero-nacionalističkim pričama, neko četnicima i partizanima (pisanjem istorije u parlamentu!), treći - kao i uvek prosto lopovišu, četvrti ne razumeju o čemu se tu uopšte radi".
Kakva je praksa političkog ponašanja danas, naročito stranaka u opoziciji? Da li ijedna pokušava da "izazove" vladajuće stranke na terenu legitimiteta, diskontinuiteta i eliminisanja bezvlašća i neodgovornosti za zločin? Takvi pokušaji su više nego retki. Kako ćemo mi, mala skupina okupljena oko ideje frakcije GSS 11. decembar ustalasati ustajalu baru Srbija? Ne moramo je ubediti u ispravnost naših ideja, ali je moramo ustalasati. Kako? To je pitanje na koje moramo pronaći pravi odgovor.

Procedura izbora i sazivanja ustavotvorne skupštine

U javnosti su se u novije vreme mogli čuti predlozi moguće ustavne procedure. Važno je naglasiti da je uvek reč o strogo pravnoj proceduri, koja računa samo na aktuelnu većinu u parlamentu. Prema mišljenju predsednika Ustavnog suda Srbije, prvo valja doneti zakon o ustavotvornoj skupštini i to dvotrećinskom većinom. Tome se može suprotstaviti činjenica da se ustavotvorne skupštine obično drže u neposredno postrevolucionarnim vremenima, u kojima se legitimnost te skupštine ne izvodi iz zakona niti iz kvalifikovane većine, već iz same činjenice da je izvedena revolucionarna promena. Potrebno je lobirati za običnu skupštinsku većinu koja bi donela deklaraciju (rezoluciju) da je nužno održati izbore za ustavotvornu skupštinu, jer se drugačije ne može postići doskontinuitet sa bezdržavljem, nekažnjivošću zločina i pljačke. Diskontinuitet i izlazak iz pred-državnog stanja su minimalni zahtevi za jedno društvo na početku 21. veka, čak i za ono koje nije geografski u Evropi. A mi smo u Evropi, za sada samo geografski. Da li je opravdano misliti da u to veruje većina stanovnika Srbije i većina poslanika u njenom parlamentu? Upuštanje u razgovor o proceduri, koji bi bio legalistički mi sebi ne bismo smeli da dozvolimo. Svakom legalističkom argumentu mora se suprotstaviti legitimistički: da li je važnije kakav kvalitet većine se mora postići ili je važnije da Srbija zadobije osnovne atribute države? Da li je važnije da se izglasa zakon o ustavotvornoj skupštini ili da se donese ustav koji bi bio legitiman?
Od opozicionih političkih stranaka, Demokratska stranka je jedina koja zagovara izbor ustavotvorne skupštine. Pri tom se čini da je ova ideja, za sada, na margini njene političke delatnosti. DS nije predložila ni prvi ni naredne političke korake za izbor i sazivanje ustavotvorne skupštine. Naša frakcija treba da je podstakne da ideju razvije i jasno je plasira javnosti.

Ovlašćenja ustavotvorne skupštine

U istorijskoj praksi, zadatak ustavotvorne skupštine se svodi na donošenje ustava, posle čega se ova skupština raspušta i organizuju se izbori za parlament redovnog saziva. Ujedno, u ovome bi se mogla kriti klica mogućeg neuspeha izbora i argument populista da su još jedni izbori nepotreban i skup izazov za jednu siromašnu državu. Takvima se može odgovoriti da ustavotvorna skupština može sama odlučiti da nastavi svoj život, kao "obično" legislativno telo. Ako ima kapacitet da donese ustav, ustavotvorna skupština ima i kapacitet da odredi sopstvenu sudbinu. Jedino "obična" skupština nema kapacitet da se proglasi ustavotvornom, a u javnosti ima zalaganja za tako nešto.