Raskid s razdobljem nasilja i haosa, zločina i pljačke je primaran interes državljana i kamen-temeljac novog ustava Srbije

U pojedinačnom i zajedničkom delanju obično važno mesto ima redosled potreba koje se žele zadovoljiti. Prioritet određuju akteri, vlastitim izborom. Sve to znamo iz literature i sopstvenog iskustva. Tako biva u svakom društvu. A kako ta stvar stoji u Srbiji danas, u privatnom i javnom životu?

Privatno

Nismo baš u svemu mimo sveta. I u Srbiji zadovoljavanje potreba zavisi od mesta u hijerarhiji bogatstva i moći. Upadljiva je, ipak, jedna bitna razlika: stabilnu strukturu razorila je bujica nasilja, naročito tokom minulih ratova. Razoren je ne samo konkretan socijalni i politički poredak, samo jedan oblik države (Jugoslavija), nego je dovedeno u pitanje i sâmo civilizacijsko jezgro države kao institucije koja onemogućuje da svako svakoga može nekažnjeno da osakati ili ubije, pokrade ili opljačka. Dabome, kriminalnih dela ima svugde, ali tamo gde postoji iole uređena država ona su sankcionisana moralnim, pravnim i političkim normama. U nas, pak, takva dela ne samo što izmiču sankcijama, nego se često uzimaju za nešto sasvim obično ("toga ima u svakom ratu") ili se čak slave kao junački i poslovni podvizi. Nastala je opšta anomija. Ipak, postoji faktička hijerarhija i moći i bogatstva koja bitno određuje mogućnosti izbora prioriteta.
Pojednostavljeno rečeno, na gornjim lestvicama te hijerarhije nalaze se posednici moći i bogatstva koji realno mogu da određuju prioritet u zadovoljavanju svojih privatnih potreba, kako u pogledu imovine i vlasti, tako i raznolikih ličnih prohteva koje, često, mnogi ni u mašti ne mogu da zamisle. Njihov život izgleda kao da obiluje raskošnim potrebama i bezmalo neograničenim mogućnostima njihovog zadovoljavanja. Zašto bi oni menjali stanje u kojem je sve to moguće?
Na dnu te hijerarhije nalazi se mnoštvo onih kojima je ugrožen i sam elementarni život. To su oni koji su nekako preživeli masovno nasilje, zločine i pljačku, i skučeni su na puko preživljavanje. Već sama činjenica da nisu ubijeni, osakaćeni, obeskućeni, nezaposleni i ojađeni izgleda im kao kakav-takav dobitak. U takvim egzistencijalnim uslovima govor o izboru prioriteta u zadovoljavanju potreba izgleda nestvarno. Nameće se samo jedna potreba, kao u životinjskom carstvu, da se nekako održi goli život. Zar oni nisu zainteresovani da izmene svoj status?
Zakidanje i uskraćivanje prava na život skriva se na razne načine. Istorija se predočava kao da je u rukama nedokučive nužnosti, sudbine, bez mogućnosti ličnog izbora. Ideologija etnonacionalizma uzdiže zajednicu krvi i tla, predaka i potomaka, gde je pojedinačan život beznačajna vrednost. Borba za teritorije, označene kao "sveta zemlja", natura se kao prioritet u ime kojeg se i sam konkretan život ljudi, u najboljem slučaju, odlaže za vreme nakon "poslednjeg i odlučnog boja", a ono se i ne nazire od "borbe neprestane". Vrednost prava na život ostaje zaturena i u mnoštvu mnogih drugih proklamovanih prava, individualnih i kolektivnih, koja blagoglagoljivo licitiraju polaznici raznih kurseva (za "mlade lidere" i sl.). Na ljudska prava se pozivaju čak i počinioci raznih zlodela. Nude se razni "spasioci Srbije", a suštinski egzistencijalni problemi ostaju nerešeni.
U sferi privatnosti postoje, dakle, veoma različiti, pa i suprotni prioriteti, dok u sferi javnosti mogu da se nadiđu antagonizmi, čak i da se oblikuju zajednički prioriteti.

Javno

Pravo na život kao elementarno ljudsko pravo, bez kojeg su sva ostala prava lišena ljudskog smisla, ipak se povremeno pomalja. Na izvestan način ono je sadržano u javnom delanju antiratnih grupa svih proteklih godina. Slikovito je izraženo i u geslu "Hoćemo da živimo kao sav normalan svet", s kojim su nastupali sve snažniji pokreti građana i studenata, od 1992, preko 1996/97, do 2000. godine. S tim geslom je rušen, i srušen, Miloševićev režim, kada je većina birača glasala za opoziciju (DOS) i masovnim demonstracijama "overila" svoju pobedu.
Dok je prioritet bio da se sruši stari režim, malo je pažnje posvećeno viziji novog poretka. Uz "normalan život" pominje se, doduše, i "normalna država". Ali, šta se pod tim podrazumeva nije baš jasno artikulisano. Stvari su bivale nešto jasnije kada je pokrenuto razjašnjavanje i sankcionisanje ratnih zločina. Poznato je šta se događalo. Oko saradnje s Haškim tribunalom došlo je do rascepa i u samom DOS-u. Premijeru Đinđiću, ubijenom 12. marta 2003, najviše se prebacuje izručenje Miloševića pomenutom sudu. U rušenju nove vlade nisu se birala sredstva a sudelovale su ne samo vladajuće stranke starog režima (SRS i SPS) već i delovi DOS-a (DSS i G 17 plus ponajviše). Obarani su funkcioneri vlasti, rušene vlade, a bitni problemi nisu rešavani.
Prioritetan naš javni problem, recimo to bez okolišenja, jeste simbioza zločina i pljačke. "Nacionalnim interesima" pravda se sve što vlast čini. Kako vreme odmiče sve manje je izvesno šta čemu prethodi - zločin pljački ili pljačka zločinu. Međutim, nije reč samo o prošlosti; ova simbioza se upravo sada pokazuje u sve punijem svetlu, kao pretnja beskrajnim trajanjem. To je bitna prepreka iskoraku ka normalnom životu i uspostavljanju normalne države.
Prioritetan posao u rešavanju prioritetnog problema je donošenje novog ustava. I to ne preganjanjem oko simbola (zastave, grba i himne) ili nadmetanjem u pisanju i prepisivanju tekstova. Umesto fasadnog ustava, s kojim postoje obilna rđava iskustva, preka je potreba, nakon svega što smo iskusili, da se postigne bazični konsenzus svih aktera javnog života oko temelja normalnog života i normalne države. A konsenzus se ne može postići bez javne debate o našim suštinskim problemima i njihovim stvarnim rešenjima. U takvoj raspravi, uz odgovarajuću ulogu medija i kvalifikovane javnosti, mogu se jasno formulisati i osnovna načela novog ustava koja će biti merodavna za izbor ustavotvorne skupštine koja će doneti novi ustav. U takvoj javnoj debati svako može da preispita svoja iskustva, pa i da promeni svoja gledišta.
Kada je zaista prioritet da se uspostavi normalan život u normalnoj državi, onda u tom javnom poslu ima mesta i za one koji su do sada lišeni izbora prioriteta. Puko preživljavanje nije nikakav ideal, ni siromašnih. A oni koji su povlašćeni, u uređenoj državi mogu da se oslobode teskobe nelegitimnog uživanja u plodovima "vremena zla". Uz ove krajnosti, postoji i veliki broj ljudi koji vlastitom preduzetnošću traže (i nalaze) izlaz iz haosa bezdržavlja. Na put izlaska ukazuje i iskustvo borbe stotine hiljada radnika i akcionara koji traže jednakost pred zakonom svih radnika i vlasnika. Ima li pouzdanijeg puta ka vladavini zakona?
Raskid s razdobljem haosa i nasilja, zločina i pljačke, primaran je javni interes državljana i kamen-temeljac novog ustava Srbije. Tako shvaćen javni interes suprotan je samo onim privatnim interesima koji isključuju ustavom uređenu državu. Trenutan "odnos snaga" održava bezdržavlje, ali tako ne mora biti, što su pokazali konkretni događaji, ukoliko ih ne skrivamo, bagatelišemo ili falsifikujemo. Istorija je dinamična, kako je uverljivo dočarava Fernan Brodel, puna je "kratkih treptaja, brzih i nervoznih", ali i prepoznatljivih procesa dugog trajanja. Ni Srbija nije mimo sveta i njegove istorije, mada je razni moćnici na to prisiljavaju.