Cunami i mi

Naša planeta Zemlja treperi u vasioni kao zvono, a naučnici već razmišljaju o novom merenju vremena koje se ubrzalo. Toliko je snažno dejstvo katastrofalnog zemljotresa u Jugoistočnoj Aziji. Ostrva i obale nestale su u utrobi cunamija. Jedno, kod Sumatre, pomereno je za 18 metara, a njegov planinski vrh postao je viši za 34 metra. Zemlja je u svom podrhtavanju odredila novu geografiju. Lice naše planete dobilo je novu boru, možda i ogrebotinu koja će joj trajno izmeniti narav. Cunami je odneo više od 170 hiljada života. Glad, žeđ i bolesti pratioci su svih nesreća, a ovo je najveća nesreća koja je zadesila našu civilizaciju.
Naš deo sveta ostao je pošteđen takve katastrofe, ali je imao svoje, drugačije. Ipak, pred nesrećom koja je dosegla planetarne granice zadrhtao je ceo svet. Države, narodi, građani, požurili su da izrazima solidarnosti budu bliski onima koji pate i koji su izgubili živote. U novogodišnjoj noći svet je zaćutao na trgovima svetskih prestonica. Evropljani su se na dan žalosti minutom ćutanja oprostili od žrtava cunamija. Svuda su vlade, političari, gradonačelnici, umetnici znali da upute poruku sugrađanima i ljudi su se poneli pristojno. Samo smo mi, u Srbiji, nehajno prešli preko ove tragedije.
Ova nehajnost nameće pitanje kako se mi odnosimo prema sopstvenim nesrećama. Veliku tragediju kao što su raspad zemlje i ratovi apsolvirali smo na filmu kao kalambur, uz jedan jedini izuzetak. Kao društvo se još nismo iskreno suočili sa zločinom, niti načinili diskontinuitet sa režimom koji je uzročnik našeg pada i zaostajanja. Naprotiv, on se uz pomoć dela bivšeg DOS-a restaurira i postaje pretnja uspostavljanju pravde, prava na život i poštovanju ljudskih prava. Može li se zamisliti prava, normalna država bez ovih "sastojaka"?
I mi imamo svoje potrese, ali su naše reakcije, ako potpuno ne izostanu, mlake ili ispolitizovane. Tragedija kao što je ubistvo dvojice gardista u kasarni na Topčideru ustalasala je javnost, ali se onda sve brzo smirilo. Ovaj događaj stavio je na probu pravosuđe, vojni vrh, ministra odbrane, političke partije. Da li se kasnije desilo nešto značajnije, osim što je načelnik Generalštaba otišao u zasluženu penziju, uz sve počasti. Međutim, način na koji se pristupilo odgonetanju ubistva gardista dovodi u pitanje sâmo pravo na život. Bez osude prošlo je i ubistvo albanskog dečaka sa juga Srbije koga su graničari ubili zbog ilegalnog prelaska granice. Da ironija bude veća, granice prelaze ubice, kriminalci, trgovci ljudima, ratni zločinci, pa njih niko ne ubija. Kada bi naši vojnici bili tako revnosni kao u slučaju dečaka Dašnima, na granicama bi bio pravi rat. Ovako, život je izgubio samo jedan bezazleni dečak. Iz nacionalističkih ropotarnica ponovo se odapinju strele na ljude druge nacionalnosti. Meta su nedavno bili istoričarka Branka Prpa i sportski stručnjak Aleksandar Šoštar. Napadaju se i nevladine organizacije kao neprijateljske, a one su prve u liniji odbrane ljudskih prava.
Ni prethodni zločini nisu rasvetljeni ni kažnjeni, a nova ubistva i nasilje dobijaju zamah. Većina naših političara brine o trenutnim interesima svojih partija i to je jedina njihova strategija. Za to vreme društveni život tone u ravnodušnost koja je poricanje prava na život, ljudskih prava i osećaja solidarnosti. Političari ne žele da postanemo pristojno i solidarno društvo, to bar nisu pokazali dovoljno snažno i istrajno. I ono što čine na "prihvatanju Evrope" čine pod prisilom. Nema jasnijeg dokaza za to od njihovog reagovanja na tragediju u Indoneziji, Indiji i Šri Lanki. Predsednik Srbije i predsednik vlade otišli su u indonežansku ambasadu sa nepristojnim zakašnjenjem. Rukovodstvo državne zajednice SCG odredilo je dan žalosti kasneći za zemljama Evrope, ali ga ni Beograd ni drugi gradovi nisu obeležili "zbog odsustva koordinacije" između različitih nivoa vlasti.
Pored toliko vlasti mi u stvari nemamo nijednu. Ovakva situacija pokazuje da nemamo državu i da umesto vlasti imamo silu. Bezdržavlje u prvi mah izgleda bezopasno. Kao kada se more povuče. Bezdržavlje nekima donosi bogatstvo, drugima moć da koriste silu, a masi uživanje u zabavi i neobaveznosti. Ono ubija stid i osećaj ljudskosti. Ali bezdržavlje je isto toliko opasno kao i cunami koji za sobom ostavlja neizrecivu pustoš.