Kako teku suđenja za zločine u Srbiji

Odugovlačenje, opstrukcija, medijski cirkus

Odugovlačenje, opstrukcija i uobičajeni medijski cirkus - glavna su odlika januarskih nastavaka suđenja za ubistvo premijera Đinđića i četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali. Oba suđenja su nakon nekoliko dana prekinuta i zakazana za 7, odnosno 14. februar, a njihov tok nije doneo ništa značajno u pogledu novih činjenica. Najveća znatiželja javnosti vladala je za svedočenja bivšeg načelnika RDB Srbije Gorana Petrovića i bivšeg ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića na procesu za Ibarsku magistralu. Obojica su priznala da su na zahtev optuženog Radeta Markovića imali sastanak sa njim ali su i negirali da su tom prilikom razgovarali o bilo kakvim ustupcima koji bi se Markoviću eventualno dali u zamenu za optuživanje Slobodana Miloševića da stoji iza ovog zločina. O otmici i ubistvu Stambolića sa optuženim nije razgovarano jer je u to vreme, kako su istakli i Mihajlović i Petrović, istraga o ovom zlodelu već bila završena. Ono što je zaparalo uši prisutnima ali i našoj javnosti jeste raskorak između priznanja bivšeg šefa državne bezbednosti Gorana Petrovića da je sa dvojicom optuženih izvršilaca atentata na Vuka Draškovića i četvoricu njegovih najbližih saradnika na Ibarskoj magistrali, Nenadom Ilićem i Nenadom Bujoševićem, uz znanje ministra Mihajlovića, sklopljen sporazum o zameni identiteta i izradi lažnih pasoša, i izjave Dušana Mihajlovća da o tome ništa ne zna. Bila je to za žutu štampu kao i za antihaški lobi najslađa sekvenca na ovom suđenju. I suđenje za ubistvo Ivana Stambolića koje je upravo ovih dana započelo uklopilo se u standardni model koji podrazumeva konstantnu opstrukciju od strane branilaca kako u izmišljanju razloga za odlaganje tako i u pokušaju da moralno i na drugi način dezavuišu svedoke. Slično se dešava i u - po nalogu Vrhovnog suda Srbije - ponovljenom procesu otmičarima i ubicama sedamnaestoro Bošnjaka u Sjeverinu kod Priboja 22. oktobra 1992. godine, državljana tadašnje SRJ, u kojem se nekima sudi u odsustvu iako su nadohvat ruke našoj policiji (npr. glavnooptuženom Milanu Lukiću, zloglasnom četniku iz Višegrada koji sada mirno živi u Obrenovcu). Nepostojanje volje za istraživanje i kažnjavanje zločina koje su počinili Srbi drugima (za razliku od promptne osude onih koji su zločine činili našim sunarodnicima - lep primer je slučaj presuđivanja Haradinaju od strane srpske političke javnosti, a da optužnica nije i ko zna hoće li i biti podignuta) postaje surova (mada za redovne čitaoce našeg lista već zamorna!) karakteristika Koštuničine vlade. Njena averzija prema suočavanju sa punom istinom o sramnom Miloševićevom ratu koji je nepopravljivo ponizio upravo građane Srbije ide dotle da se izbegava svaki racionalan razgovor na tu temu, a ministar pravde Stojković (čovek vrlo problematične političke prošlosti) uveliko sprema smenjivanje specijalnog tužioca Prijića, uplašen mogućnošću da se na suđenjima koja su u toku pokaže pravo zločinačko lice Miloševićevog režima i njegovog mračnjačkog projekta "Srbija je donde dokle su srpski grobovi". Ko je pre Petog oktobra mogao verovati da će DSS, SPO, G 17 plus i NS tako složno, zdušno, baš "patriotski" prati krvavu Miloševićevu košulju?