Specijalno nacionalno vaspitanje

Šovinisti ne vole svoje pravo ime pa se zato rado sakrivaju iza maske nežnijeg, romantičnijeg, rodoljubivijeg epiteta nacionalista

Mirko Tepavac

Da li je onaj šaljivi aforizam - "Jeste da je danas gore nego što je bilo juče, ali je ipak mnogo bolje nego što će biti sutra" - možda tačan opis našeg trenutnog stanja.
Šta je danas dominantno stanje kolektivnog duha u Srbiji? Ma koliko dug bio spisak, prvo mesto, bez prave konkurencije, rezervisano je za udružene sile nacionalizma, šovinizma i ksenofobije, etničku, versku i rasnu isključivost. Najnetrpeljiviji među njima svaku kritiku osuđuju kao "mundijalizam" i pridruživanje srpskim neprijateljima, a oni malo umereniji kažu: "Dosta te povike na nacionalizam... to je bila samo prolazna pojava koja se završila sa Miloševićem... nacionalizma ima svugde... prirodno je da svako najviše voli svoj narod..." Često se zatim dodaje: "Francuzi su najveći nacionalisti, pa im niko ne osporava da su Evropejci i demokrate".
Da se sporazumemo i oko terminologije: ono što se ovde naziva nacionalizmom (za razliku od francuskog značenja te reči) najčešće je ogoljeni šovinizam (ovog puta baš u francuskom smislu reči) - nerazumna omraza prema drugima, drugačijima. Pojava, toliko, nažalost, ukorenjena i rasprostranjena, da postaje druga priroda, društvena psihoza, hipnoza "krvi i tla", nacionalno biće, mentalitet!

Posebna merila

Šovinisti ne vole svoje pravo ime pa se zato rado sakrivaju iza maske nežnijeg, romantičnijeg, rodoljubivijeg epiteta nacionalista ("pijeteta" kako to više voli ministar Jočić). Ali, zlo nije manje ako se nazove nekim drugim imenom. Kao što nekadašnjem socijalizmu jednopartijskog monopola nije pomoglo što je voleo da sebe nazove "samoupravnim", "narodnim", "demokratskim", tako ni šovinizmu ne pomaže što se skriva iza patriotski bezazlenijeg kvalifikativa - nacionalizam, koji izjednačuje sa patriotizmom.
Naš nacionalizam je, međutim, mnogo dublja i opasnija pojava nego obična nacionalna netrpeljivost i netolerancija. Kad se prostodušno kaže "dobar je čovek, kao da nije Mađar (Hrvat, Musliman, Albanac...") ili kao vojvođanski šeret - "ne dirajte ih, i međ' njima ima ljudi!", to je samo šaljiva ilustracija dubljih predrasuda, kojima se ovih godina, nimalo šaljivo, bezobzirno koriste vlastoljubivi demagozi.
Uobičajen je, naizgled nenameran, ali nepogrešiv manir gotovo svih naših novina i televizija: kada izveštavaju o zločinima protiv Srba gledamo grobove, zbegove, spaljene kuće i bogomolje, a kada pominju "naše" ratne zločince, slikaju dične vojskovođe na borbenim položajima, impozantne smotre Legijinih junaka, zabrinuta lica Ratka Mladića i njegovih generala nad geografskim kartama ili trenutke zasluženog predaha uz šahovsku partiju sa Karadžićem... Kad prizor sa tetoviranim Dražom ili njegovom slikom na Jelačićevom trgu slučajno uporedite sa nekim mogućim suprotnim pokušajem Zagrepčana u Beogradu, oni će vam odmah netrpeljivo uzvratiti: "To nije isto!"... Ako se nekad i nije smelo reći "slavim i idem u crkvu", danas nije manje zazorno javno reći: "Ne slavim, nisam vernik".
Nacionalisti nameću svoja merila antifašizma i patriotizma. Milan Nedić, predsednik vlade okupirane Srbije (već takva titula sve kaže!), "spasavao je Srpski narod" i zbog toga je "morao" da sarađuje sa okupatorom. Tito je, međutim, bio običan "agent Kominterne", mada je predvodio veliku partizansku vojsku, u kojoj je baš najviše bilo Srba, i koja je sprečavala bratoubilačko sukobljavanje gde god se nalazila, boreći se protiv okupatora i kvislinga. Nedavno izjednačavanje jugoslovenskih partizana i srpskih četnika nije inspirisano istorijskom istinom i pomirenjem, nego osvetom nacionalizma nad kosmopolitizmom. Mi više nemamo čak ni pravo ime za bliskost među narodima, jer su pojmovi internacionalizam i kosmopolitizam odbačeni a "bratstvo i jedinstvo" ozloglašeno kao komunistička izmišljotina, iako je to samo prevedeni slogan Francuske revolucije.

Parapatrioti i nasilnici

Crkva nikad nije ustala protiv militantnog nacional-šovinizma, koji je ovih godina razarao tela i duše Srba i nesrba. Ona mu se pridruživala, ponekad mu i stajala na čelu, izjednačavajući srpstvo sa pravoslavljem. Nije palila sveće za nevine žrtve u Srebrenici, Sarajevu, Ovčari... ali jeste za Nedića, pa čak i za srpskog hitlerovca Ljotića... Nije se ni na koji način oglasila ni povodom cunamija, katastrofe koja je unesrećila milione, dok smo ovde slavili rođenje čovekoljubivog Hrista i srpsku novu godinu. Patrijarh je nebrojeno puta ponovio: "Budimo ljudi, nikad neljudi..." ali pravi prevod te, inače plemenite poruke, uvek je zvučao samo kao "Budimo Srbi!..."
Nacionalizam je odavno izašao iz okvira privatnog sentimenta i prerastao u politički blok, postkomunistički "Narodni front", uporište antievropskih patrijarhalaca, i njima bliskih pripadnika nekih pravih ili kvazidemokratskih stranaka. Odavno to više nije samo pojedinačno raspoloženje konzervativnog građanina, nego politički poredak, koordinirana organizacija koja objedinjava veliki deo ustanova i državnih organa, uticajnih imućnih pojedinaca, ukorenjena u vojsci i policiji, naslonjena na Crkvu i memorandumsko krilo SANU, novobogataše, ratne profitere i mafijaški kriminal. Takva atmosfera izbacila je na površinu čitav jedan društveni sloj parapatriota i nasilnika, koji su se domogli imanja i pozicija koje nikad ne bi stekli vrlinama.
Na odnosu prema suđenjima za ratne zločine u Hagu, i suđenjima za politički kriminal u zemlji, najvidljivije se manifestuje njihova snaga i uticaj. Ne znamo ko povezuje sve te konce, vidimo samo da su jači od države kad god bi ona htela nešto što oni neće. Koštunica, i kada to ne želi, objektivno, služi kao izvršni organ tog fronta, a predsednik Tadić, suprotno velikim očekivanjima, više voli da prećuti ono čemu ne želi ili ne sme da se suprotstavi. Time se valjda i objašnjava što su Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, nakon kratkog oktobarskog prekida, ponovo aktivne i uticajne figure u političkom životu Srbije, zajedno sa brojnim nelustriranim doglavnicima njihove ratno-zločinačke aparature. Propali realsocijalizam našao je svog naslednika u današnjem realnacionalizmu, koji nastoji da komunističku državu zameni srpsko-pravoslavnom, da bi kao takva nastavila ka ciljevima koje Milošević nije dostigao. Zahvaljujući tome, on i iz Haga uspeva da nastavlja svoju ulogu hrabrog branitelja Srbije i žrtve antisrpske zavere (Tacit: "Nikad gori vladar nje imao bolje podanike") i rehabilituje propali nacionalni program koji kao da su pisali srpski neprijatelji. Taj zid se ne može preskočiti, on se mora srušiti i ne ruši se sam od sebe.
Na vagi bez tegova čak i sitnice imaju težinu, a kolektivna zaluđenost je uvek opasnija od pojedinačnih zabluda.

Na staroj raskrsnici

odnos prema svetu i vremenu, a čelnici takve države manje brinu za svoj narod nego za svoju vlast nad njim. Sa ovakvim stepenom nacionalističke homogenizacije nema rešenja ni za Kosovo, ni za zajedništvo sa Crnom Gorom, nema reformi, nema približavanja Evropskoj uniji ni demokratske građanske
		Nacionalizam nije odnos prema naciji nego odnos prema svetu i vremenu, a čelnici takve države manje brinu za svoj narod nego za svoju vlast nad njim