Kina i SAD: Takmičarske geopolitičke strategije

Imanuel Volerstin

Otkad je Ričard Nikson došao u Kinu, 21. februara 1972, u posetu Mao Cedungu, svetsko političko prestrojavanje nikada više nije bilo isto. Susret je predstavljao spektakularnu promenu u geopolitičkim neprijateljstvima, u periodu posle 1945. Glavna posledica je bila da su Kina i SAD prestale da delaju kao da je svaka od njih glavni neprijatelj onog drugog i delale su kao da je svaka potencijalni saradnik one druge na svetskoj sceni - saradnik, što je manje nego saveznik. Svaka je vodila računa da ne učini ništa što bi vodilo povratku na period pre 1972, koji je otvorio rat u Koreji i neograničeno retoričko podjarivanje širom sveta. Oprezan, pažljiv odnos nastavio se, postojano, sve do danas i preživeo je, netaknut, čak i za vreme američke neokonzervativne spoljne politike pod Dž. V. Bušom.
Prvobitno, ove zemlje je dovela zajedno želja, svake od njih, da ograniče i oslabe snagu Sovjetskog Saveza. Uskoro su, međutim, otkrile i da svaka može imati značajne ekonomske koristi od smanjenog neprijateljstva. I svaka je imala dugoročne vizije kojima bi mogao da posluži ovaj neobičan bilateralni aranžman. SAD su nastojale da pripitome Kinu, da je izvuku iz njene maoističke čaure i smeste u vrtložno tržište kapitalističke svetske ekonomije. Kina je nastojala da kupi tehnologiju, obezbedi trgovinu, pre svega, kako bi ojačala svoju ekonomiju i vojsku ne bi li postala supersila. Do izvesne mere, svaka je dobila šta je htela.
Ali, kako ulazimo u 21. vek, postaje jasno da svaka od ovih zemalja sledi sasvim različitu geopolitičku strategiju u svom poluprijateljskom ali žestokom uzajamnom takmičenju. Svaka velika sila u međudržavnom sistemu ima četiri različite karte u rukavu, u svom traganju za položajem sile i nadmoći: ekonomsku, političku, vojnu i kulturno-ideološku. Ali, naravno, karte nisu podjednako jake, pa je u spoljnoj politici izbor koju ili koje karte izvući.
SAD nastoje da budu vladajuća sila. Njihovoj ekonomskoj karti pada cena, skoro četrdeset godina. Bušovo neverovatno uvećanje nacionalnog duga učinilo je američku ekonomsku situaciju daleko gorom nego što je bila čak i pre pet godina. Američki proizvodi su, u najvećoj meri, osuđeni na izvoz, a mi sada vidimo da Brazil može da zameni SAD kao poljoprivredni izvoznik - što je jedna od poslednjih prednosti u proizvodnji SAD na svetskoj ekonomskoj sceni. Propadanje ekonomske sile SAD oslabilo je njihovu političku snagu, posebno u Evropi, ali ne samo u njoj, a Bušov irački fijasko značajno je pojačao negativna osećanja. Što se tiče kulturno-ideološke snage SAD, kolaps Sovjetskog Saveza uklonio je glavni argument okupljanja podrške u celom svetu. A napori SAD da koriste "rat protiv terorizma", kao ideološki supstitut, propao je bez učinka.
I tako su SAD morale da se oslone na jedinu jaku kartu koja im je ostala - na vojnu kartu. Međutim, čak i ovde njima ide manje dobro nego što se, možda, očekuje. Pokazalo se u Iraku, još jednom, da su SAD u osnovi nesposobne da se nose sa nacionalističkom pobunom. Ipak, SAD i dalje zadržavaju premoć u neverovatnoj količini naoružanja, a to znači da ulivaju ogroman deo svog nacionalnog bogatstva u njegovo održavanje i uvećanje.
Ključ američke vojne superiornosti ostaju nuklearna oružja što objašnjava zašto SAD nastavljaju sa histeričnom brigom za nuklearno razmnožavanje. Postaje, međutim, jasno i Bušovoj administraciji da SAD neće biti u stanju da zaustave niz zemalja u sticanju nuklearnog oružja. Severna Koreja i Iran možda su na čelu liste, ali se još dosta njih (ili ne toliko) sprema da u nju uskoči. SAD ne mogu da pridobiju čak ni Veliku Britaniju da se bori za održavanje Irana pod kontrolom, što pokazuje da, doista, loše politički stoje.
Ovo ne znači da SAD odustaju od napora da održe neosporno vojno vođstvo. One se punom brzinom kreću napred razvijajući tzv. mini-nuklearne bombe. Ove mini-bombe su doista moćne. Imaju, otprilike, snagu bombi koje su bačene na Hirošimu i Nagasaki. Imaju, ipak, dve različite osobine: ne mogu se ukopati duboko u zemlju (i, otud, ni u neprijateljska skloništa) i prouzrokuju manju kolateralnu štetu što će ih, verovatno, učiniti manje politički spornim. SAD nastavljaju svoju proizvodnju u Los Alamosu i verovatno će ih uskoro testirati. Ove mini-bombe nemaju za cilj zastrašivanje već stvarnu upotrebu. Ako SAD uspeju u pravljenju sposobnih mini-bombi, možemo očekivati novu vrstu svetske trke u naoružanju, radi slabljenja ove američke prednosti.
U međuvremenu, Kina je na drugačijem putu. Ona, sigurno, nastoji da ojača svoj vojni aparat, ali dugo neće biti ravna sa SAD na ovom planu. Kina, takođe, održava skroman politički profil na svetskoj sceni. On se, uglavnom, sastoji u negovanju boljih odnosa sa skoro svima. Izvesno je da ona danas još nije spremna da bude važan politički igrač. Osim toga, kineski ideološki položaj je zbunjujući. To je "tržišna socijalistička država" - u čije značenje niko nije sasvim siguran. Ona se ponekad seti svog položaja iz starih dana Bandung konferencije, kao lidera trećeg sveta, ali je većinu vremena relativno troma u vezi sa Sever-Jug pitanjima.
Kineska glavna karta danas je ekonomska. Ona je rastuća ekonomska sila. Koliko moćna može biti još je neizvesno. Ali, ona strpljivo radi na svojoj ulozi. Jedna kineska firma upravo je otkupila udeo u IBM proizvodnji personalnog kompjutera i sada je treća najveća firma na svetu. Kina je glavno uporište američkog dolara investiranjem u američke državne obveznice. To Kini daje mogućnost veće ekonomske kontrole SAD, nego što je obrnuto slučaj, jer bi povlačenje ovih investicija ili čak brzo smanjivanje njihove veličine, moglo da izazove ekonomsko pustošenje SAD. Kina je odnegovala izvanredne odnose sa Iranom, koji unapređuju njene potrebe za naftom.
A od svega je najinteresantnije da je 29. novembra 2004. Kina pristupila sporazumu sa Asocijacijom jugoistočnih azijskih naroda (ASEAN) koja ima za cilj uspostavljanje trgovinskog bloka-rivala SAD i Evropskoj uniji. Ovaj sporazum stvara tržišnu zonu od dve milijarde ljudi i pratiće ga novi put i železnica koji povezuju Kinu i Jugoistočnu Aziju. Da kompletira ovu čvrstu osnovu Kini je potreban ekonomski aranžman sa Japanom. Ovaj cilj ometaju dugotrajne političke i vojne brige obe strane. Ali taj aranžman je toliko koristan i za Kinu i za Japan da je teško ne videti da će se dogoditi.
Američko izvlačenje vojne karte ima miris očajanja. To što Kina izvlači kartu spore izgradnje svoje ekonomske osnove izgleda, nasuprot tome, čin strpljenja. Možda je ovo priča o kornjači i zecu ili o tome šta to znači "polako ali sigurno".

Komentar br. 151, 15. decembar 2004.
Prevela Borka Đurić