|
Godina XVII (2005)
|
1-31. januar 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
Šta čitate
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Hajdučija* Ovog trenutka vraćam se sa streljanja hajdučkog, i još pod svežim utiscima, hitam, da vam opišem ovaj krvavi događaj. (...) Ljudi, žene, deca - sve je to bilo pojurilo na ulice. Mnogi su bili izišli i u polje, gde će hajduci biti streljani, i kuda su već bili otišli ljudi, da kopaju grobove za njih. Svet je vrveo ulicama na sve strane, i svuda se čuo govor i razgovor samo o hajducima. Mesto gde će hajduci biti streljani, određeno je u blizini Čačka, u polju tako zvanom "Avladžinica". (...) U 8 i po čas. u krug policiski, pred hapsane, došlo je pet fijakera, za svakog osuđenika po jedan. Za tim su počeli izvoditi osuđenike. Prvo je izveden Brkić, i on sede u prvi fijaker. Vojko sede u drugi, Ilija u treći, Sima u četvrti i najzad Velimir u peti. Svi su obučeni u sukneno odelo, čakšire i anterije, a ni jedan nije u košuljama (letnje odelo). Vojko je u papučama, a ostali su u opancima. Svi su s teškim okovima na nogama i lisicama na rukama. Lisice i okovi na nogama spojeni su naročitim lancem. (...) Sprovod je išao polako, kao ono kad nose mrtvaca. Sem silnog sveta, koji je peške pratio ovaj sprovod, bilo je i dosta građana na kolima, koji su s porodicama izašli da vide ovo izvršenje kazne. Svi trotoari, sve kapije, prozori, vrata, kapidžici - sve je bilo načičkano radoznalim svetom. Bilo ih je čak po plotovima i krovovima. Sve je izvirivalo, blenulo i gledalo, da što više i bolje vidi. Slobodno se može reći, da je strana sveta bilo dva put više, do o trkama. Vreme je bilo pohladno, ali prilično vedro. Poljem se osula slana i još se belila na sve strane. Kada se sprovod pokaza u polju, video se ogroman, dug niz, kao kakav mravinjak, koji se polako kreće. U sredini su bili fijakeri s hajducima i žandarmskom stražom, pešačkom i konjičkom, a spred, sastrag i s obadve strane, gamizali su gusti redovi sveta, koji se gurao i tiskao da što vidi i ulovi po koju reč, koju hajduci menjaju sa žandarmima. (...) Kada se sprovod pojavio u polju, s one strane potoka na 40-50 koraka videli su se iza grobova gusti redovi radoznala sveta, koji se tu još od rana jutra skupljao. Tu je bilo dece od 7-8 godina i staraca od 80 godina. Bilo je mnogo i ženskoga sveta. Jedno desetak žandarma, bez pušaka, održavali su red i nisu davali da se ovaj svet približi grobovima. No u tome sve se bliže i bliže primicao mračni sprovod. On se kretao polako i bez huke. Ni od kuda nije se čuo nikakav glasak, samo je brujao potmuli bahat od hoda hiljade ljudi. Ova strašna tišina pridavala je sprovodu neku neobičnu mračnost i stravu, od kojih se čoveku koža ježi. Kada su fijakeri kod grobova stali, bilo je ravno 9 čas. pre podne. Sunce, koje je dotle bilo za oblacima, na jednom sijnu i celu poljanu i sav ovaj prizor preli nekom čudnom, tužnom i umornom svetlošću. Prvi je sišao s fijakera Brkić. Njega su pratila 4 žandarma, a napred je išao komandir žandarmerije. Brkić je koračao kratkim i sporim korakom. Izgledao je vrlo tužan i zabrinut. Tako dođoše do prvoga groba. Tada Brkiću zapovediše da sedne i da pruži noge da ga otkuju. Za ovim skoči s fijakera Vojko. On se brzim koracima uputi grobu svome, a i njega su pratili žandarmi. Išao je brzo, u zubima je držao cigaru, fes malko nakrivio na jednu stranu i osmejkuje se. I on sede kraj groba svoga, te i njega počeše otkivati. Ovo otkivanje trajalo je poduže, jer su bili jako zakovani. Kad skidoše okove s Vojka, pa najzad otkačiše i lanac, kojim su okovi bili privezani za lisice na rukama, Vojko metu nogu preko noge i nasmeja
Vojko je u svoj grob skočio, a njegov je grob između Brkićevog i Ilinog. Kada je sišao u grob, Vojko reče: - Eh, kakva si mi, kućo moja, gde ću mladost svoju provoditi! Za tim se okrete Brkiću: - Pobratime, jesi li mi u blizini? Brkić mu na to odgovori: - Pobratime, blizu smo i možemo se i sad kroz zid razgovarati. Kada su ih tako sve povezali, nastade mali tajac. Tada se otpoče čitanje smrtne presude. U kratko su samo imenovali, koga su napadali i ubili i na osnovu kojih su paragrafa osuđeni na smrt. Dok je ovo čitanje trajalo, osuđenici su ćutali i pušili. Presuda se čitala baš više glave Vojkove. Kad je čitanje svršeno, pristupio je otac prota i počeo čitati i ispovedati. Oni su svi gore gledali i ćutali, samo je Velimir bio naslonio glavu na ruke i gorko je uzdisao. Pošto je sveštenik svršio molitvu, upita ih, da li koji od njih ima kakvu tajnu da kaže i ako hoće, može to ispovediti njemu. Niko ne odgovori ništa. Tada g. načelnik zapita Brkića, bi li imao šta da kaže, na šta on odgovori da nema ništa. Kada je upitao Vojka on odgovori, da bi molio da mu se dopusti da rekne nekoliko reči, i kad mu g. načelnik to dozvoli on poče ovako: - Tek kad sam pao u zatvor i sad, kad sam došao do ovoga koca, ja vidim šta sam učinio i koliko sam zgrešio. Ali ja nisam od svoje volje otišao u hajduke, već po nagovoru prokletoga Nedeljka Ignjatovića, zemlja mu kosti izmetala! Nije on mene samo za kolac spremio, već i tolike druge, a biće ih i u buduće. Nedeljko je pet puta veći zlikovac od mene. On je mene upropastio, a i tolike druge na rđav put izveo. Ja sam tada bio mlad i nezreo, i još nisam umeo misliti, pa sam se lako poveo na njegovo navaljivanje, kao što sam i ranije kazao. Dok se taj Nedeljko s robije pusti i kući dođe on će opet bar njih nekoliko u hajduke spremiti. I takav prokleti čovek da se osudi samo na 10 godina robije! I to naša Kasacija odobrava! Hahaha! - Mene je zanela - ludost mladost, ali, posle mesec dana, već sam se kajao. No jedanput otisnut opakim putem, nisam se više mogao zaustaviti. Pa gde sam bio, i šta sam učinio?! U čemu su mi prošle tri-četiri najbolje godine mladosti i do čega sam došao?! Evo, pogledajte me! Ja sam toliki novac od ljudi oteo, a nisam koristio ni sebi, ni svojoj kući ni svojoj zadruzi. Ja sam s Brkićem i ostalima trinajest ljudi ubio! A zašto? Ni za što! Niko mi nije bio kriv, ni koliko jesi li mi kriv ti, g. načelniče. Sedmoricu sam ubio ja sam, svojom rođenom rukom, ni krive ni dužne. Samo jedan od njih bio mi je nešto malo skrivio, ali ni to nije bilo ništa. Sve sam to učinio po nagovoru mojih jataka i jataka mojih drugova. Za njin račun ubijali smo ljude. Sve što smo oteli, njima smo dali. - Zato savetujem mlađi svet, od 20-25 godina, da se od ovakvoga posla krsti i levom i desnom, da dobro paze s kim se druže i da od prokletih jataka beže kao od antihrista, da ne bi dočekali ovo što sam evo ja dočekao. Ovo savetujem mlađe ljude s toga, što je retko naći hajduke od 40 i više godina, već sve mladiće od 20-25 god., kao što sam i sam. - Moji su grehovi teški i veliki, tako veliki, da pravda ljudska nema kazne, kojom bi me onoliko kaznila, koliko sam zaslužio. Ali... Tu načelnik preseče Vojka: - Vojko, imaš li ti što drugo da kažeš, a to smo već čuli i znamo, a ima i zapisano. Vojko odgovori: Ja nemam ništa drugo. Upitan, Ilija reče, da on veli to isto što i Vojko. Sima reče: - Braćo, evo pogledajte nas kako nesretno svršavamo, pa se čuvajte zlih dela i budite pošteni građani, da u miru i zadovoljstvu smrt dočekate, a ne ovako za kocem. Velimir nije govorio ništa. U opšte, držanje hajduka bilo je mirno i učtivo. Slušali su što im se zapoveda i nisu nikoga grdili. Vojko je bio hladnokrvan, priseban, pušio je, smejao se, razgovarao se i na pitanja slobodno odgovarao. Ostali su mahom ćutali. Brkić je bio tužan, prilično zbunjen i sav podbuo u očima, kao da je svu noć plakao. Pošto je već i poslednje pitanje učinjeno, pristupiše da im vežu oči, pošto su im prvo skinuli lisice, koje su im sve dotle bile na rukama. Brkić je ćutao kad su mu oči vezivali. Vojko reče: - Šta ćete to? Nemojte mi vezivati oči. Nisam ni ja vezivao oči kad sam ubijao! No g. načelnik mu primeti da je tako propisano; i onda Vojko odgovori: "Hajde da vas poslušam i u tome!" Tada dadu znak svetu, koji je bio pozadi grobova da se skloni i žandarmi odmah uzeše puške na nišan, za što im dade znak g. načelnik svojom maramom. Za tim komandir žandarmerije mahnu sabljom i žandarmi skresaše svi u jedan mah. Ni jedan se od osuđenika ne javnu, samo se skljusiše i obesiše niz kolac. Vojko dva put zenu; Brkiću su ruke grčevito drhtale. U njih dvojicu žandarmi opališe još po jedan metak. Za tim posekoše konopce, okrenuše im lice istoku i ispružiše ih, pa ih odmah počeše zatrpavati. Fesovi im bejahu popadali kraj njih u grobove, pa tako i ostadoše. Svet se uskomeša i pojuri grobovima, no žandarmi ih stuknuše. Tek kad su upola već bili zakopani, pustiše svetinu i ona nagrnu okolo da blene. Ali već se više nije videlo ništa drugo, do busenje crne zemlje. Grobovi su im poređani ovako, počinjući s istočne strane: Brkić, Vojko, Ilija, Sima,Velimir. Grobovi su udaljeni od varoši na jedan dva kilometra. Kad pođosmo kući, poče pomalo rominjati kiša, ali je naskoro prestala. Celog dana u varoši se govori o hajducima. Tako su eto svršili Brkić, Vojko i njini drugovi. * Iz: Pera Todorović, Hajdučija,
dodatak Malim novinama, Beograd 1897.
Suđenje za politička ubistva održano je u Čačku 1897. godine a s tog suđenja
je novinar i publicista Pera Todorović pisao dnevne izveštaje koje je
objavljivao u svom listu. |
|||||||||||||||||
| |||||||||||||||||
