privlače izgledi na naglu i spektakularnu promenu njihovih uslova života. Revolucionaran pokret je upadljivo oruđe promene. (...) U moderno vreme, masovni pokreti uključeni u ostvarivanje ogromnih i brzih promena jesu revolucionarni i nacionalistički - napose i u spoju. (...) Postoji u nama sklonost da sile koje uobličuju naše postojanje nalazimo izvan nas samih. Uspeh ili neuspeh se u našoj svesti neizbežno vezuju za stanje stvari izvan nas. Baš zato ljudi s nekim osećanjem ispunjenosti misle da je ovaj svet dobar, i voleli bi ga konzervisati takvog kakav jeste, dok se osujećeni zalažu za korenitu promenu. Sklonost da se za svim uzrocima traga izvan nas samih održava se čak i kad je jasno da stanje u kojem se nalazimo jeste proizvod ličnih

Samo nezadovoljstvo ne budi neminovno i želju za promenom. I drugi se činioci moraju uključiti da bi nezadovoljstvo preraslo u neprijateljstvo. Jedan od njih je neki osećaj moći. (...)

Ljudi koji se upuštaju u preduzimanje velike promene obično osećaju da poseduju neku neodoljivu moć. (...)

Postoji jedna temeljna razlika između čari masovnog pokreta i čari praktične organizacije. Praktična organizacija pruža prilike za samounapređivanje, i njena draž je uglavnom u ličnom interesu. S druge strane, masovan pokret - posebno u njegovoj aktivnoj, obnoviteljskoj fazi - ne privlači one koji nameravaju da ističu i unapređuju voljeno lično ja, već one koji žude da se oslobode neželjenog sopstva.1 Masovni pokreti svoje sledbenike privlače i okupljaju ne zato što mogu da podmire potrebu za samounapređenjem, već zato što mogu da utaže strast za samoporicanjem. (...)

Vera u svetu stvar u zamašnoj meri je zamena za izgubljenu veru u sebe.

Što je manje opravdano da čovek polaže pravo na vlastitu izvrsnost, to je on spremniji da polaže pravo na izvrsnost svoje nacije, svoje religije, rase ili svete stvari. (...)

Jedna od najmoćnijih privlačnih draži masovnog pokreta jeste to što on pruža zamenu za pojedinačnu nadu. (...)

Iako nezadovoljnih ima na svim stazama života, oni su najčešći u sledećim kategorijama: (a) siromašnima, (b) neprilagođenima, (v) odbačenima, (g) manjinskim življem, (d) maloletnicima, (đ) slavoljubivima (bilo da se suočavaju s nepremostivim preprekama ili neograničenim mogućnostima), (e) robovima nekog poroka ili opsesije, (ž) nemoćnima (telesno ili umno), (z) neobuzdano sebičnima, (i) dosadom mučenima i (j) grešnima. (...)

Ljude na pobunu ne goni stvarna patnja već ukus boljih stvari. (...)

Postoji nada koja deluje kao eksploziv, i nada koja nas obuzdava i uliva nam strpljenje. Posredi je razlika između neposredne i udaljene nade. (...)

omalovaženima kad je od njih zatraženo da podnesu odgovornost za slušanje naređenja. Nisu li se bili priključili nacističkom pokretu upravo da budu oslobođeni odgovornosti? (...) Združeno s kreativnošću, siromaštvo je obično slobodno od osujećenosti. To jednako važi za siromašnog zanatliju vičnog svom poslu i za siromašnog pisca, slikara ili naučnika koji potpuno vladaju svojim stvaralačkim moćima. Ništa toliko ne potkrepljuje naše samopouzdanje i ne miri nas sa samim sobom koliko trajna sposobnost
		Edgar Hilaire-Germain Degas, The Chorus, 1876.

Jedan masovan pokret u usponu svoje sledbenike privlači i drži ne svojom doktrinom i obećanjima već utočištem koje nudi od teskoba, praznine i besmisla pojedinačnog postojanja. (...)

Trajno neprilagođeni jesu oni koji, usled nedostatka dara, ili neke nepopravljive telesne ili umne mane, ne mogu da čine ono što žele svim svojim bićem. Nikoje dostignuće u drugim oblastima, ma kako spektakularno bilo, ne može im dati osećaj ispunjenosti. Ma šta da preduzmu, to postaje strasna potraga; ali oni nikad ne stižu na cilj, nikad ne staju da predahnu. Oni dokazuju činjenicu da nikad ne možemo imati dovoljno onoga što odista želimo, i da najbrže i najduže trčimo kad bežimo od sebe.
Trajno neprilagođeni mogu da nađu spas jedino u potpunom odvajanju od sebe; i obično ga nalaze gubeći se u kompaktnom kolektivitetu nekog masovnog pokreta. Odustajući od pojedinačne volje, suđenja i ambicije, i stavljajući sve svoje sile u službu nekoj večnoj stvari, oni se najzad odižu sa beskrajne trake koja ih nikad ne može dovesti do ispunjenja. (...)

Ponekad se čini da su masovni pokreti pravljeni po meri potreba kriminalca - ne samo za očišćenje njegove duše već i za vežbu njegovih darova i sklonosti. Tehnika prozelitskog masovnog pokreta stremi da u verniku izazove raspoloženje i misaoni okvir zločinca - pokajnika. (...)

Snaga masovnog pokreta proizlazi iz sklonosti njegovih sledbenika za ujedinjeno delanje i samožrtvovanje. (...)

Šta smeta osujećenima? Upravo svest o neizlečivo povređenom sopstvu. Njihova glavna želja je da pobegnu od tog sopstva - i ta se sklonost ispoljava u sklonosti prema ujedinjenom delanju i samožrtvovanju. Gnušanje nad neželjenim ja, i poriv da se ono zaboravi, sakrije, otkloni i izgubi, stvara kako spremnost da se ono žrtvuje tako i voljnost da se ono rastoči utapanjem lične pojedinačne odelitosti u neku kompaktnu celinu. Štaviše, tu otuđenost od sebe obično prati niz raznolikih i na izgled nepovezanih stavova i poriva koji se, bliže posmatrani, pokazuju kao bitni činioci u procesu ujedinjavanja i samožrtvovanja. Drugim rečima, osujećenost ne samo što rađa želju za jedinstvom i spremnost na samožrtvovanje već stvara i mehanizam za njihovo ostvarivanje. Tako različni fenomeni kao što su oturanje sadašnjosti, sposobnost za opsenarstvo, naklonost ka mržnji, spremnost na oponašanje, lakovernost, spremnost da se pokušava nemogućno, i mnogi drugi koji ispunjavaju umove žestoko osujećenih, predstavljaju, kao što ćemo videti, sredstva ujedinjavanja i podstrekače nehajnosti. (...)

Umiranje i ubijanje se čine lakim kad su deo nekog rituala, ceremonijala, dramske predstave ili igre. Postoji potreba za nekom vrstom opsene, neke kobajagi - situacije, da bi se čovek neustrašivo suočio sa smrću. Za naša stvarna, ogoljena lična ja nema ničega na zemlji ni nebu za šta vredi umreti. Jedino kad sebe vidimo kao glumce u nekoj insceniranoj (i zato nestvarnoj) predstavi smrt gubi svoju užasnost i konačnost, i postaje čin opsene i pozorišni gest. Upravo je jedan od glavnih zadataka stvarnog vođe da surovu stvarnost umiranja i ubijanja prikrije izazivajući u sledbenicima iluziju da sudeluju u veličajnom spektaklu, nekoj ozbiljnoj ili vedroj pozorišnoj predstavi. (...)

Sledbenici masovnog pokreta vide sebe kako stupaju uz lupu doboša i šarenilo zastava. Oni su sudeonici u uzbudljivoj drami koja se igra pred ogromnom publikom - prošlim naraštajima i kolenima koja će tek doći. Postignuto je da oni sebe ne osećaju kao stvarna lična ja, već kao glumce koji igraju neku ulogu, a svoje postupke kao "predstavu" pre negoli kao nešto stvarno. I umiranje oni vide kao gest, čin opsene, nešto kobajagi. (...)

Tamo gde nema nade, ljudi ili beže ili bez borbe dopuštaju da ih ubijaju. (...)

O delotvornosti jedne doktrine ne treba suditi po njenoj dubini, po uzvišenosti ili valjanosti istina koje otelovljuje, već po tome kako podrobno ona izoluje pojedinca od njegovog sopstva i sveta takvog kakav jeste. Ono što je Paskal rekao za delotvornu religiju važi za svaku delotvornu doktrinu: ona mora da bude "protivna prirodi, protivna zdravom razumu i protivna našim zadovoljstvima". (...)

Očito je, dakle, da se jedna doktrina, da bi bila delotvorna, ne sme razumeti, već se u nju mora verovati. Možemo biti potpuno sigurni samo u vezi sa stvarima koje ne razumemo. Shvaćena doktrina lišena je snage. Čim jednu stvar razumemo, ona kao da je nastala u nama. A jasno je da oni od kojih se traži da odustanu od ličnog ja, i žrtvuju ga, ne mogu da vide večnu izvesnost ni u čemu što nastaje iz tog ličnog ja. (...)

Masovni pokreti mogu da nastaju i razvijaju se bez vere u Boga, ali nikada bez vere u nekog đavola. Snaga jednog masovnog pokreta obično je srazmerna živosti i opipljivosti njenog đavola. (...)

Osujećenome duboku utehu pruža osvedočenje o pad srećnih i poniženje ispravnih. On u opštoj propasti vidi približavanje bratstva svih. Haos je, poput groba, luka jednakosti. Gorljivo uverenje da negde moraju postojati novi život i novi poredak hrani se uviđanjem da se stari mora razoriti do temelja da bi taj novi mogao da se izgradi. Glasno prizivanje novog hiljadugodišta prožeto je mržnjom prema svemu što jeste, i žudnjom za krajem sveta.
Strasna mržnja može dati značenje i svrhu praznom životu. Tako ljudi opsednuti odsustvom svrhe svojih života pokušavaju da im novu sadržinu nađu ne samo posvećujući se nekoj svetoj stvari već i negujući kakvu fanatičnu ojađenost. Masovan pokret pruža im neograničene mogućnosti i za jedno i za drugo. (...)

Postoji još nešto: kad odustanemo od ličnog ja i postanemo deo neke kompaktne celine, mi nismo sami odustali od lične prednosti već smo se i oslobodili lične odgovornosti. Ne može se ni iskazati do kakvih će krajnjih svireposti i bezobzirnosti ići čovek oslobođen od strahova, oklevanja, sumnji i nejasnih stega pristojnosti, što sve ide s pojedinačnim suđenjem. Kad svoju pojedinačnu nezavisnost izgubimo u korporativnosti masovnog pokreta, mi nalazimo novu slobodu - slobodu da mrzimo, kinjimo, lažemo, mučimo, ubijamo i izdajemo bez stida i griže savesti. U tome bez sumnje leži deo privlačnosti masovnog pokreta. Tu nalazimo ono "pravo na beščašće" koje nas, prema Dostojevskom, neodoljivo opčinjava. (...)

poslušnost sastoji se isto toliko u podražavanju primera koliko i u poštovanju pravila. (...) Verovatno je isto tako tačno da nasilje dovodi do fanatizma kao što fanatizam porađa nasilje. (...) Najpresudnijima za delotvornost vođa jednog masovnog pokreta čine se neustrašivost u prkosu, fanatična vera u svetu stvar, svest o važnosti gusto spletenog kolektiviteta i, više svega, sposobnost da se pobudi vatrena odanost grupe sposobnih pomoćnika. (...) Čini se da kvalitet ideja igra beznačajnu ulogu u vođstvu masovnog pokreta. Važni su nadmen gest, potpuno nepoštovanje mišljenja drugih, i prostosrdačno prkošenje svetu. Izvesna mera šarlatanstva neizbežna je za delotvorno vođstvo. Ne može biti masovnog pokreta bez izvesnog iskrivljavanja činjenica. (...) Osujećeni idu za vođom manje iz vere da ih on
		Edgar Hilaire-Germain Degas, Dante and Virgil at the Entrance to Hell, 1857-1858.

... u slobodnom društvu vođ ide za narodom čak i kad ga vodi; on mora, kako neko reče, da otkrije kuda narod ide, kako bi ga mogao voditi. Kad vođ u slobodnom društvu počne da prezire narod, ranije ili kasnije doći će do pogrešne i kobne teorije da su svi ljudi budale, i konačno će biti poražen. (...)

Vera organizuje i oprema čovekovu dušu za delanje. Posedovati jednu i jedinu istinu, i nikad ne sumnjati u svoju ispravnost; osećati podršku neke tajanstvene sile, bilo da je ona Bog, sudbina ili zakon istorije; biti ubeđen da su svi protivnici ovaploćenje zla i da moraju biti uništeni; uživati u samoporicanju i predavanju dužnosti; to su sjajne kvalifikacije za odlučno i bezobzirno delanje u svakoj oblasti. Vojnici, pioniri, biznismeni, čak i sportisti koji pevaju psalme ispoljavali su strahovitu moć. Revolucionarna i nacionalistička oduševljenja imaju slično dejstvo: i ona mogu da ljude inertne i bez duha preobrate u borce i graditelje. Ovde, dakle, leži drugi razlog za očitu neophodnost nekog masovnog pokreta u modernizaciji zaostalih i ustajalih zemalja. (...)

Videli smo da jetka izlučevina osujećenog uma, mada mahom sastavljena od straha i zlovolje, ipak deluje kao čudesno lepivo za cementiranje ogorčenih i nezadovoljnih u kompaktnu celinu. Sumnjičavost je još jedan od sastojaka tog ljutog lepiva, i takođe može da služi kao činilac ujedinjavanja.
Svest o njihovim pojedinačnim neuspesima i nedostacima nastrojava osujećene da zlovolju i opakost nalaze kod bližnjih. Samoprezir, ma kako nejasan, izoštrava oko za nesavršenstvo drugih. Obično se trudimo da kod drugih otkrijemo mane koje skrivamo u sebi. Otud, kad se osujećeni okupe u nekom masovnom pokretu, atmosfera je dobro nabijena sumnjičavošću. Ima tu ispipavanja i uhođenja, pomnog posmatranja i napete svesti o tome da ste pod okom. Čudno je što ovo bolesno nepoverenje u redovima članstva ne dovodi do razmirica već do strogog saobražavanja. Pošto znaju da su neprekidno pod prismotrom, verno se trude da sumnju izbegnu usrdnim poštovanjem propisanog ponašanja i mnjenja. Strogo pravoverje ishod je uzajamne sumnjičavosti koliko i predane vere. (...)

Strah od suseda, prijatelja, pa čak i rođaka kao da je pravilo u svim masovnim pokretima. Povremeno nevini ljudi bivaju hotimice optuženi i žrtvovani, da bi se ta sumnja održala u životu. (...)

Kolektivno jedinstvo nije ishod bratske ljubavi vernih. Pravi vernik je odan celini - crkvi, partiji, naciji - a ne svom bližnjem, drugom pravom verniku. Istinska odanost među pojedincima mogućna je samo u labavom i relativno slobodnom društvu. (...)

Videli smo da većina činilaca ujedinjavanja nastaje iz gnušanja osujećenog pojedinca nad neželjenim sopstvom i neizdržljivim postojanjem. Ali pravi vernik koji je potpuno asimilovan u jedno kompaktno kolektivno telo nije više osujećen. On je našao novi identitet i novi život. On je jedan od izabranih, uzdignut i zaštićen nepobedivim silama, i predodređen da ovlada svetom. Njegovo je stanje uma sasvim suprotno od stanja uma osujećenog pojedinca; a ipak on ispoljava, s povećanom snagom, sve reakcije koje su simptomi unutarnjeg vrenja i nesigurnosti.
Šta se to dešava s ujedinjenim pojedincem?
Ujedinjavanje je više proces oduzimanja negoli dodavanja. Da bi bila asimilovana u jedan kolektivan medijum osoba mora biti lišena pojedinačne odelitosti, kao i slobodnog izbora i nezavisnog suđenja. Mnoge od njenih prirodnih sklonosti i poriva moraju da se potisnu ili otupe. Sve su to postupci oduzimanja. Elementi koji se očito dodaju - vera, nada, ponos, pouzdanje - poreklom su negativni. Ushićenost pravog vernika ne proizlazi iz zaliha snage i mudrosti već iz osećaja olakšanosti: on je oslobođen besmislenog bremena samostalnog postojanja. "Mi smo Nemci tako srećni. Slobodni smo od slobode."3 Sreća i istrajnost pravog vernika proizlaze iz toga što on više nije on. Napadi na lično ja ne mogu ga više dirnuti. Njegove moći trpljenja, kada se nađe na milost i nemilost neumitnog neprijatelja ili se suoči s nepodnošljivim okolnostima, nadmoćniji su od moći samostalnog pojedinca. Ali njegova nesalomljivost zavisi od pupčane vrpce koja ga vezuje sa kolektivnom celinom. Dok god oseća da je deo te celine i ništa drugo, on je neuništiv i besmrtan. Stoga su sav njegov žar i fanatizam sabrani oko te pupčane vrpce. Njegovo stremljenje potpunom jedinstvu jače je od nejasne žudnje osujećenoga za bekstvom od neodrživog sopstva. Osujećeni pojedinac još ima neki izbor: on može da nađe novi život ne samo postajući deo nekog korporativnog tela već i promenom sredine ili svesrdnim bacanjem u neki poduhvat koji ga sveg obuzima. Ujedinjeni pojedinac, s druge strane, nema izbora. On mora da se čvrsto drži kolektivnog tela ili da, poput opalog lista, svene i izbledi. Pitanje je da li ekskomunicirani sveštenik, komunist isključen iz partije ili šovinistički renegat mogu ikada da nađu duševni mir kao samostalni pojedinci. Oni ne mogu da stoje sami za sebe, već moraju da prigrle drugu svetu stvar i vežu se za neku novu grupu.
Pravi vernik je večno nepotpun, večito nesiguran. (...)

... militantan čovek reči priprema tle za nastanak masovnog pokreta: 1) rušenjem vere u vladajuća verovanja i ustanove, i odvraćanjem ljudi od privrženosti njima; 2) posrednim stvaranjem gladi za verom u srcima onih koji bez nje ne mogu da žive, tako da nova vera, kada se počne propovedati, nailazi na nestrpljiv odziv u masama lišenim iluzija; 3) pribavljanjem doktrine i parola nove vere; 4) potkopavanjem uverenja "boljeg sveta" - onog koji može i bez vere - tako da je on, kada se novi fanatizam pojavi, nesposoban da mu se odupre. Ti ljudi ne vide nikakvog smisla u umiranju za uverenja i načela, pa se bez borbe prepuštaju novom poretku.4 (...)

Za razvoj pokreta fanatik je opasan zato što ne može da se skrasi. Čim je pobeda izvojevana i novi poredak počne da se kristalizuje, fanatik postaje element napetosti i nereda. Sklonost jakom osećanju goni ga da traga za tajnama koje još nisu otkrivene i tajnim vratima koja još nisu otvorena. On i dalje poseže za krajnostima. Tako se već u zoru pobede većina pokreta nalazi u stisku razmirice. Naboj koji je još juče nalazio odušak u borbi na život i smrt sa spoljnim neprijateljem sada se prazni u žestokim sporovima i sukobu frakcija. Mržnja postaje navika. Bez spoljašnjih neprijatelja koje bi uništavali, fanatici otkrivaju neprijatelje jedni u drugima. (...)

Jedan pokret utemeljuju ljudi reči, ostvaruju fanatici, a očvršćuju ljudi dela. (...)

Pravi čovek dela nije čovek vere, već je čovek zakona. (...)

Masovni pokreti koje smatramo manje ili više korisnima - a to su, recimo, Reformacija, Puritanska, Francuska i Američka revolucija i većina nacionalističkih pokreta iz poslednjih stotinu godina - imali su srazmerno kratke aktivne faze, iako su ove, za svoga trajanja, u većoj ili manjoj meri, nosile žig fanatika. Vođ masovnog pokreta koji čini dobro svom narodu i čovečanstvu zna ne samo kako da pokrene jedan pokret, već i, poput Gandija, kada da okonča njegovu aktivnu fazu.

* Iz: Erik Hofer, Pravi vernik, Misli o prirodi masovnih pokreta, preveo s engleskog Aleksandar I. Spasić, "Prosveta", Niš 2004, str. 11, 12, 14-15, 15, 16, 20-21, 22, 23, 32-33, 37, 38, 39, 42, 50, 57, 63, 65, 66-67, 73-74, 80, 86, 88-89, 89, 100, 108, 110, 111, 118, 127, 128, 131, 132, 135, 136-137, 137, 138, 139-141, 154-155, 160, 161, 164, 168. Knjiga je objavljena 1951. godine.
1 Izrazima "sopstvo" i "lično ja" u ovim je kontekstima prevođena imenička upotreba engleske reči "self" - prim. prev.
2 I. A. R. Wylie, "The Quest of Our Life" ("Žudnja našeg života"), Reader's Digest, maj 1948, str. 2.
3 Iskaz jednog mladog naciste I. A. R. Wylieu, malo pre Drugog svetskog rata. I. A. R. Wylie, "The Quest of Our Life" ("Žudnja našeg života"), Reader's Digest, maj 1948, str. 2.
4 Demaree Bess navodi iskaz jednog holandskog bankara iz 1941: "Mi ne želimo da postanemo mučenici ništa više no što većina modernog sveta želi mučeništvo". "The Bitter Face of Holland" ("Gorko lice Holandije"), Saturday Evening Post, 1. februara 1941.