Vaš časopis je glasilo, između ostalog, i protiv mržnje, međutim, naišao sam u njemu i na strasno podržavanje šest decenija neugasle borbe četnika i partizana. Kao da je kletva posredi: neka bude borba neprestana!
U tekstu, pisanom povodom skandala sa Gurovićem, pisac pod inicijalima Z. M. raspisao se slično nekadašnjim ratnim partizanskim komesarima koji su pokušavali da nakljukaju čitaoce zidnih novina klasičnom propagandom protiv klasnog neprijatelja.
Danas, kad su već i udžbenici istorije za osnovne škole prepravili svoja objašnjenja o četnicima, Z. M. osuđuje Gurovića što je za svoj istorijski ideal izabrao nikog drugog do četničkog vođu Dražu Mihajlovića i istetovirao njegov lik na svojoj ruci, a nije se bio ni rodio kada se general "borio"?! I počinje svoju karakteristiku o Mihajloviću: "... nikada antifašista... što potvrđuju fakta i fotografije... zbog čega su ga se odrekli i angloamerički saveznici, pa i sam kralj Petar, pozivajući narod da pristupi jedinicama maršala Tita..." Slede još neki opisi: "... gibaničari, rakijaši, koji su se borili sa snašama...", a uzgred navodi i sadašnjeg ministra kulture u čijem je kabinetu bista Draže Mihajlovića, pa i Boru Stankovića, dugogodišnjeg funkcionera košarkaške federacije, za koga se "verovalo da je stekao barem neke evropske manire", što nije osudio Gurovića u jednoj televizijskoj emisiji zbog "činjenice da mladi sportista nosi na ruci lik jednog ratnog zločinca"?!
Nerado beležim sledeće rečenice, jer i one sad, s moje strane, na neki način, učestvuju u toj temperaturi večne utakmice četnici-partizani, ali to činim makar kao pokušaj unošenja nekakve objektivnosti.
Z. M. bi morao znati da ni jedinice maršala Tita, koji se jedini borio protiv nemačkog okupatora, kako on piše, nisu tako bele kako se prave da jesu.
Zar nije za vreme rata delegacija, koju su sačinjavali Koča, Đilas i Velebit, otišla u Zagreb na pregovore s Nemcima, da bi im ponudila saradnju ako se saveznici iskrcaju kod nas?!
Draža Mihajlović se jednom sastao s Nemcima u Divcima, jer su tražili njegovu kapitulaciju, koju je odbio, posle čega je cela Ravna gora popaljena.
Tačno je da su se generala Mihajlovića u poslednjim trenucima Drugog svetskog rata, promenom politike, zapravo odnosa prema SSSR-u, saveznici odrekli, ali Truman mu je ipak dao odlikovanje za doprinos u borbi protiv fašista.
Zar nije u Kragujevcu, poznatom i po streljanju đaka od strane Nemaca, i Titova vojska po ulasku u taj grad postreljala tri hiljade Kragujevčana?! Zar nisu zahvaljujući partizanima najviđeniji srpski domaćini ostali bez glava?! Zar nije Peko slao tamo nekom svom glavnokomandujućem na Sremskom frontu pošiljku - mladost srpsku, sa dopisom: šaljem ti toliko i toliko komada, kad ih utrošiš poslaću ti još?!
Kad je već, nažalost, reč o zločinima i brojkama, poznata je tvrdnja Miloša Minića, svojevremenog tužioca generala Mihajlovića, da su njegovi komandanti krivi za smrt deset hiljada Srba, ali sa užasom pominjem da su i borci maršala Broza krivi, samo u 1944. i 1945. godini, za smrt trideset četiri hiljade ljudi.
Morao sam da navedem samo nekoliko primera "čojstva i junaštva" te druge vojske, radi opomene poštovanom Z. M.-u da uvek prvo treba pogledati svoje dvorište.
Umesto političkog časa, ja mislim da je primerenije bilo temu Gurovićeve tetovaže posmatrati sa sociološkog i psihološkog stanovišta. Tu mazohističku osobinu Polinežana vezati za modu u Americi, za opšti kič, koji je i nastao tamo (u Njujorku, zidanjem jedne kuće u desetak kitnjastih stilova), imitiranje slavnih košarkaša NBA lige i bezizlaznost koka-kola generacije, pa makar na mišicama imali nacrtanog i Josipa Broza!