I posle 200 godina državnosti

Srbija nepravna država

"Pravna država" pretpostavlja odvojenost od političke države, ali i apsolutističke "policijske države"

Nebojša Milosavljević*

Pojam "pravna država" u širem smislu predstavlja tvorevinu liberalne buržoazije u njenoj borbi sa apsolutizmom, a sam izraz "pravna država" ("Rechtsstaat") je nemačka jezička kovanica. Ovaj izraz i koncepcija plod su nemačke liberalno usmerene pravne nauke, čije korene nalazimo najpre kod Tomazijusa (Thomasius), a posebno kod Kanta, koji je državu definisao kao "ujedinjenje mnoštva ljudi pod pravnim zakonima", da bi konačnu teorijsku artikulaciju kod pravnika druge polovine XIX veka našla kod Labanda (Laband) i Georga Jelineka (Jellinek). Ovi teoretičari pravne države držali su da je važno da se distanciraju od francuskog, političkog, posebno revolucionarnog iskustva i da svoju teoriju utemelje na iskustvima engleske praktične politike. Naime, znajući i da je francuski parlament imao nepostojanu moć, a javna uprava predstavljala "ogledalo" partijskih politika i ministarskih kriza, engleski parlament im je izgledao, naprotiv, kao postojana i organska moć i spoj snaga koje se organizuju stepenasto, koje čine branu vladinoj i samovolji partijskih čelnika. Dakle, "pravna država" podrazumeva odvojenost od političke države, ali i apsolutističke "policijske države", koja pretpostavlja improvizovane naredbe. Stoga se liberalna "pravna država" može nazvati i zakonskom državom. Osnovne principe liberalne države, kao što je svima poznato, uz Kanta u Nemačkoj, odredili su Lok (Lock) u Engleskoj, te Monteskje (Montesquieu) u Francuskoj, koji je posebno elaborirao (vrhovni) princip podele vlasti između zakonodavne, upravne (izvršne) i sudske.
Međutim, da bi što bolje shvatili pojam "pravna država" moramo razumeti i termin "vladavina prava" ("Rule of Law"), čisto englesko otkriće pomoću A. V. Dajsia (Dicey), krajem XIX veka. Srž vladavine prava, inače, nalazi se u pojmu konstitucionalizma, kao teorije i prakse ograničene vlasti, tj. vlasti ograničene pravom,1 stoga je jednakost pred zakonom bitna pretpostavka vladavine prava, čime se pojedinac (građanin) obezbeđuje od samovolje bilo koje vrste, posebno, jasno, od ograničene supremacije uprave ili svevlasti "policijske države" koja je u doba apsolutizma ograničavala lični život pojedinca, jer je imala ovlašćenje da zastupa javni (opšti) interes. Protiv te diskrecione vlasti administracije i prerogativa kraljevske vlasti suprotstavljen je princip vladavine prava, sa korenom u engleskoj revoluciji u XVII veku, koja je proklamovala pravnu jednakost. Stoga, u pozadini same ideje o vladavini prava stoji, opet jasno, stav o nezavisnom sudstvu, pre svega od izvršne vlasti.
Imajući napred navedeno u vidu, jasno je da "pravna država" i(li) "vladavina prava" pretpostavljaju prevlast zakonodavne vlasti u državi, jer zakoni kao najviši pravni akti obavezuju izvršnu i sudsku vlast i propisuju obim njihove delatnosti, njihovo polje akcije, pa su građani korisnici sistema zakonitosti u pravu, čime se izbegava samovolja i postiže dominacija pravne sigurnosti u odnosu na svrsishodnost.
Ili, najjasnije napred navedeni pojmovi označavali bi u (širem) značenju, poredak u kojem su pravna pravila iznad svega i imaju pojedinačnu pravnu snagu i za one kojima se upravlja kao i za one koji upravljaju (vladaju); poredak u kojem je država vezana svojom tvorevinom - pravom.
Od navedenih termina treba razlikovati, a nikako poistovećivati često rabljen "legalizam" (ne "legalnost"), posle promene režima 2000. godine u Srbiji, koji je više praktično-politički termin. "On za osnovu ima formalno poštovanje pravnih normi i procedura, ali ovu poziciju ne identifikuje pozitivan odnos prema pravu u obliku pravnog kontinuiteta i kritike bezakonja, već prvenstveno odnos prema ideologiji (istakao N. M.). Okrenuti prošlosti na način devetnaestovekovnog romantičnog nacionalizma legalisti su - verovatno protivno sopstvenim iskrenim intencijama - završili na pozicijama odbrane institucionalnog, pravnog i ideološkog nasleđa Miloševićevog resantimanskog nacionalizma",2 ili, jasnije, "ideološke vrednosti koje brane nespojive (su) sa zahtevima pravne državnosti",3 a ova pozicija se ne prepoznaje samo po ovome već i u "napetosti prema 'drugoj strani' odnosno, prema onim političkim snagama koje ne poštuju pravo",4 po shvatanju te pozicije, naravno.

Početak pravne države u Srbiji

Evropi, na poziv Miloša Obrenovića, 1837, prihvaćen od Saveta i kneza Aleksandra Karađorđevića, 1844, po uzoru na austrijski zakonik iz 1811, sa istovremenim inkorporiranjem srpskih običaja i prilika u to vreme. Grujović, doktor pravnih nauka, "bacio" je prve jasne "misli zakonitosti i ustavnosti (...) na tek oslobođenu i još sasvim neuređenu zemlju srpsku",6 odnosno uočio potrebu jedne pravne države sa ostvarenjem ličnih sloboda, političke i pravne sigurnosti. Davidović, sekretar kneza Miloša Obrenovića, bio je autor tzv. Sretenjskog ustava, proglašenog na Sretenje 1835. godine, na Velikoj narodnoj skupštini u Kragujevcu, kao "plod" kompromisa pobunjenika koje je predvodio Mileta Radojković, i pravom neograničenog kneza Miloša, pre svega u stvaranju narodnog Saveta (Senata) sa svrhom ograničenja vlasti kneza, a time i podele vlasti na "zakonodateljnu", "zakonoizvršiteljnu" i "sudejsku", ali samo načelno. I sam pristanak kneza Miloša da se
		Edgar Hilaire-Germain Degas, At the Cafe, 1877.

Kontrola pravosuđa umesto progona kriminala

Jedno od glavnih obeležja pravne države "spolja" predstavlja nezavisno sudstvo, a to znači nezavisnost sudija od bilo kakvih naredbi i posebnih uputstava jednog starešine, pa čak i od samog zakonodavca ukoliko bi ovaj koristio svoju zakonodavnu nadležnost za izdavanje uputstava za rešavanje pojedinačnih slučajeva ili na drugi način ograničavao i sprečavao sudije da sude po svojoj savesti (...) jedino vezane zakonima kao opštim, bezličnim i načelnim normama.9 Uloga pravosuđa posle 2000. godine u Srbiji trebalo je da bude velika zbog borbe protiv korupcije i kriminala pripadnika bivšeg režima. Građani su procesuiranje njihove kriminalne aktivnosti očekivali kao jedan od važnih poteza vlasti. Međutim, umesto da do toga dođe pravosudne institucije, a pre svega tužilaštva, uglavnom su "ćutale" uprkos nezabeleženom kršenju zakona čak i nosilaca pravosudnih funkcija (izborne krađe), za koje se očekivalo brzo sankcionisanje. Umesto toga, DOS (tada u kompletnom sastavu dakle, sa DSS) smatrao je važnim da kontrolu pravosuđa obezbedi prvo izborom sudija, te postavljenjem predsednika opštinskih i okružnih sudova, uglavnom po partijskoj liniji ili naklonosti ministra pravde! Na sudije je vršen politički pritisak, što je potvrđivalo Društvo sudija Srbije u svojim saopštenjima (videti: Politika, 1. 03. 2003).
Komplet zakona o pravosuđu donet u Narodnoj skupštini 5. 11. 2001. godine, kompromisno usvojen na predlog poslaničke grupe DSS koji su, valjda, davali nužne uslove za nezavisnost sudstva, na predlog vlade, po hitnom postupku posle samo nekoliko meseci važenja promenjen je s namerom da se umanji moć tek ustanovljenom Velikom personalnom veću i Visokom savetu pravosuđa, a moć prebaci na Narodnu skupštinu, odbor za pravosuđe i ministra pravde Vlade! Novoustanovljena organizacija sudova nije još ni "zaživela", pa se pokazala tačnom konstatacija dr Zorana Ivoševića, u to vreme sudije Vrhovnog suda RS, u komentaru seta (5) zakona da "reforma sudstva nije normativno uslovljena. Ona zavisi i od ekonomskih, političkih, etičkih, mentalnih, voljnih, personalnih i svih drugih društvenih činilaca koji utiču na nezavisno, objektivno i nepristrasno vršenje sudske vlasti".10 Na nezavisnost sudstva, pored bitnog poboljšanja zarada nosilaca sudijske funkcije, značajno (ali negativno) utiče i sistem izbora sudija, (ne)stalnost položaja i način razrešenja, način napredovanja i tradicionalističko shvatanje sudijske funkcije:
a) uticaj profesije, odnosno sudske vlasti na predlaganje ili izbor sudija je obavezan i nezaobilazan faktor nezavisnosti sudija, a za sada je o(p)stao jedino kao načelo;
b) očekivati nezavisniji pristup sudija moguće je ukoliko se ubuduće razrešenje sudija ostvaruje van izvršne vlasti, a ne kao do sada na osnovu diskrecione ocene, nedosledno i neprozirno bez egzaktnih kriterijuma, i pored odstranjivanja nedostojnih vršilaca sudijske dužnosti (sudije u pravosuđu i upravi, tzv. prekršajci) koje je više ličilo na političku čistku;
c) napredovanje sudije nije (uvek) zavisilo od profesionalnih kriterijuma;
d) mora se dosta raditi na promeni tradicionalističkog pristupa sudijskoj dužnosti, kao servilnoj u odnosu na izvršnu stranu vlasti, pre svega u odnosu na ministra pravde ili političke funkcionere vladajućih grupa(cija)...
Jasno, Srbija je i posle poslednje decenije prošlog veka država u kojoj je upravo obrnuto u odnosu na pravnu: dakle, Srbija ima sudije koje, držeći se patenta "javnog interesa" i volje svojih političkih gospodara, suđenja zakazuju i odlažu, a ustreba li, neke "slučajeve" jednostavno zaboravljaju, važno je samo "namaći" kvotu kriminala pogotovu kod tužilaštva!
Iako znamo da je bilo ratnih zločina(ca), procesuiranja osumnjičenima skoro da nije bilo, a upravo presedan se dogodio pred jednim sudom u Toplici: Okružni sud u Prokuplju, sredinom jula 2002, optuženog Ivana Nikolića oglasio je krivim za ubistvo dvojice albanskih civila 24. maja 1999. godine (braće Bahriu i Emini Vlazmiu), kvalifikovanim iz ubistva u krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, prvim takvog određenja posle Drugog svetskog rata u Srbiji, tek pošto je republički javni tužilac, na šta formalno ima pravo, nekoliko meseci prethodno obaveznom instrukcijom naložio nadležnom (okružnom) tužilaštvu takvu (pre)kvalifikaciju!
Međutim, ovaj proces, sigurno ne baš slučajno upriličen pred sudom u Prokuplju (kasnije, presuda potvrđena od strane višeg - Vrhovnog suda), koji se odvijao u atmosferi suđenja u Splitu za zločine (Hrvata) počinjene u mučilištu Lora, nije označio niti korak napred ka suočavanju sa teretom prošlosti, masovnim ubistvima, progonstvima, pljačkom u ime srpstva. Nevladina organizacija Amnesty International (AI), u izveštaju o stanju ljudskih prava u Srbiji, u godini kada je stupila u članstvo u Savetu Evrope, 2003, kao skandaloznu navodi činjenicu "iz Batajnice, gde je preko 700 albanskih civila sa Kosova sahranjeno u tajnim grobnicama na zemlji Ministarstva unutrašnjih poslova",11 a da još niko nije ni optužen, iako je prošlo više od četiri godine od otkrivanja. Pred Većem Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, kojim predsedava Vesko Krstajić, u toku je, možemo slobodno reći, istorijski proces - suđenje šestorici optuženih, krajem 2003. godine, za ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, ubistvo civila i vojnika na Poljoprivrednom dobru Ovčara kod Vukovara, u novembru 1991. godine.12 Optuženi se terete da su "streljanjem lišili živote najmanje 180 ratnih zarobljenika", da bi zamenik specijalnog tužioca na početku pretresa pročitao imena i prezimena čak 192 osobe ubijene na Ovčari, od kojih je jedna bila trudnica! Proces označavamo "istorijskim" iz razloga što "obara" koncept državne televizije iz tog vremena, zadužene za zvaničnu verziju realnosti, koja je događanja iz tog vremena glorifikovala, određujući ih kao "oslobađanje Vukovara do temelja", od strane bivše JNA.
Kako je naša država, krajem godine (25. 12. 2003), ratifikovala Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda sa protokolima, kao i Konvenciju o sprečavanju mučenja i nečovečnih i ponižavajućih postupaka, naši građani su dobili međunarodnu osnovu za zaštitu svojih prava i sloboda, koja će sigurno doprineti obezbeđivanju pretpostavki za funkcionisanje policije, pravosuđa i zatvorskih ustanova u skladu sa standardima Saveta Evrope, čime će se eliminisati neslavna praksa da i u godini ulaska u Savet Evrope, po Amnesty Internationalu, egzistira "gušenje zatvorenika stavljanjem plastičnih kesa preko glave, batinanje, podvrgavanje električnim šokovima na ekstremitetima i telu, kao i nepravične likvidacije".13

Državni razlog i nepristrasnost sudstva

U procesu protiv Saše Cvjetana, optuženog za praktičnu likvidaciju dvadesetak civila albanske narodnosti u Podujevu, 28. marta 1999. godine, pred Okružnim sudom u Beogradu, u završnoj reči na pretresu, 16. marta 2004. godine, pred Većem kojim je predsedavala Biljana Simanović, kojom je, jasno, hteo na svaki način da opravda sebe, obelodanio je iskazom, koji je čini se logičan, kako je došlo do toga da je posle promene vlasti ponovo procesuiran, pošto je prethodno postupak protiv njega, kao državnog "službenika" (bio je pripadnik rezervnog sastava SAJ MUP), obustavljen: "Predsednik Okružnog suda u Prokuplju Dragan Tacić rekao mi je da je lično ministar pravde dr Vladan Batić zahtevao da se obnovi postupak protiv mene" (Danas, 17. 03. 2004). Postupak nije obnovljen, nego je zapravo nastavljen tamo gde je stao (posle istrage), opet izvesno na "signal" tada(š)njeg političkog establišmenta! I jedna i druga vlada opravdanje za postupanje će nalaziti u državnoj oportunosti, kroz državni razlog, kada to već ni za jednu nije bilo nezavisno i nepristrasno sudstvo.
Nije li uostalom, za "status" pravne države u Srbiji, i uopšte poziciju naše države u međunarodnoj zajednici, važna upravo nespremnost novih vlasti da se suoče sa nedavnim "mračnim periodom", koje su imali i drugi narodi i države, pre ili docnije, a upravo suočavanje s tim periodom je preduslov za vedrije dane obnove, pomirenja i izgradnje novog društva, kako pravilno primećuje advokat Srđa Popović: "Da je pitanje zločina centralno pitanje ovde. To je ona tačka na kojoj bi se raščistilo sa celim ovim periodom iza nas (...) s tim se ne može živeti. Ljudi se zavaravaju da ako mi sad zatvorimo oči, ne znamo, ako nećemo da pričamo, da ta stvar nekako nestane. Pa ne može da nestane. To je ono sa čime ceo svet ovu zemlju identifikuje. To je međunarodni identitet Jugoslavije i Srbije - zločini počinjeni za poslednjih 10 godina. Jer ako vi o tome nemate da kažete nešto novo, vi ste za taj svet ono isto. A i za same sebe. Vi ne možete da počnete da živite u sadašnjosti i za budućnost dok vas ta prošlost pritiska!" (istakao N. M.).14
Malo napora je učinjeno, posebno na planu borbe protiv privrednog kriminala, zbog praktičnih blokada Trgovinskog (Privrednog) suda koji je reforme dočekao potpuno nespreman. Ovo se, takođe, posebno ogleda u tome što ovi specijalizovani sudovi nisu izvršavali deo obaveze vezane za transformisanje (propale) društvene privrede, pogotovo za one privredne subjekte za koje nije bilo zainteresovanih kupaca, na aukcijama ili tenderima, iako su po nadležnosti obavezni (postupak stečaja, likvidacije), tako da se pojavljivao vakuum koji prouzrokuje neviđeno otimanje imovine od društvenih preduzeća od strane zaposlenih koji u njima rade, koji time praktično jeftino "seku granu" na kojoj stoje rasparčavanjem društvenog kapitala u postupcima sudskih izvršenja, uz ignorisanje ostalih poverilaca preduzeća. Tako se ova preduzeća praktično "gase", a pravno nezaštićeni poverioci realno sagledavajući nemoć pravosuđa nemaju volju da se aktiviraju na zaštiti svojih prava! Za vreme policijske (i para-pravosudne)15 akcije "Sablja", u proleće 2003. godine, izostala je borba protiv privrednog kriminala, a docnije, pompezno najavljena nova pod imenom "Skalpel", koja je navodno trebalo da bude specijalna za ovu vrstu kriminala, ostala je samo najava nečega za čiju implementaciju nije postojala jaka politička volja, možda i zbog toga što je opravdano procenjeno da instrumenti za njeno provođenje nisu ni postojali!
Sudska vlast je, kako tvrdi Monteskje u kapitalnom delu O duhu zakona, najslabija u ustavnom sistemu u odnosu na izvršnu i zakonodavnu, te ima pravo da kontroliše ostale dve grane vlasti. Međutim, izvršna vlast, odnosno vlada, prenebregavala je ovaj princip, za šta su flagrantni primeri nerespektovanje presude RS, u upravnom sporu, protiv odluke Ministarstva pravde Vlade RS, u sporu Socijaldemokratije, za priznavanje prava na validnost poslaničkih mesta, a koja je, da zlo bude veće, u javnosti prošla gotovo nezabeleženo(!), ili verbalno nepoštovanje odluke Ustavnog suda SRJ o oduzimanju mandata u Narodnoj skupštini, upravo od organa koji je morao sprovesti tu odluku najviše sudske instance.

Nestručnost administracije

element vladajućeg režima",16 i preuzeo je zadatak da svoju vladu "transformiše u servis građana i društva",17 s kojim ciljem je osnovan i Savet za državnu upravu, te Agencija za unapređenje državne uprave, sa obavezom da odredi strateške pravce promena državne administracije. Značaj stručnjaka, ili "kadrova", kako su to zvali komunisti, posebno je izražena, u administraciji, ili javnom sektoru u širem smislu, jer odslikava očekivanja društva od vlade, njene ustavne odgovornosti i unutrašnjeg kapaciteta. Stoga bi njena efikasnost trebalo na neki način da podseća na sektor biznisa, a državni menadžeri bili bi u obavezi na maštovitost i kreativnost, nužno potrebne u svakodnevnom "sukobu" sa tranzicionim rešavanjem problema. Očigledno neuspeo početak transformacije uprave još je očigledniji od promena u pravosuđu. Imamo višak državnih činovnika i manjak proizvodnje; ili, imamo mnogo profesionalnih savetnika, sa dobrim honorarima i provizijama, ali nedostaje dovoljno ozbiljnih projekata restrukturiranja
		Edgar Hilaire-Germain Degas, The Absinthe Drinker, 1876.

Policija i vojska

Sektor bezbednosti, ili policiju, nova vlast nije smatrala primarnim, podređujući ga ekonomiji i politici, iako je postojao stav da reformisanje policije zahteva izgradnju institucija na različitim osnovama, u odnosu na dotadašnje, a pre svega prebacivanje težišta istih sa faktički monopolske političke organizacije (SPS) i njihovih "satelita" (JUL, mafijaški klanovi) u strogo kontrolisani servis i garant građana u zaštiti ustavnosti, zakonitosti, te ljudskih prava i sloboda. Međutim, značaj ovog sektora obelodanjen je ubistvom premijera Srbije,19 i to "u po bela dana" na vratima Vlade. Bila je to i prilika da se obelodani i elaborira ono što su svi pretpostavljali: neviđena sprega policije sa organizovanim kriminalom; uključivanje državnih organa u nelegalan promet; politička obeleženost delovanja nekih rukovodilaca policije; nepostojanje efikasne kontrole policije... Nije donet zakon o policiji koji bi precizno regulisao materiju koja se odnosi na rad policije i omogućio njenu depolitizaciju i dekriminalizaciju, a zakon o bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA), kojim je resor državne bezbednosti izdvojen iz Ministarstva unutrašnjih poslova, nije na pravi način rešio probleme ove moćne (i dalje) organizacije bez parlamentarne kontrole, kojem nije prethodilo otvaranje dosijea građana. Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala je nešto novo i najspektakularnije u našem zakonodavstvu (instituti, Specijalni sud, specijalni tužilac, tzv. zaštićeni svedok). Procesuiranje ubistva premijera Đinđića (koje je počelo 22. 12. 2003), trebalo bi da pruži odgovor bar na dve dileme: ko je (sve) ubio srpskog premijera i da li je pozadina isključivo kriminalna ili je u tom zločinu politika odigrala presudnu ulogu. "Debi" Specijalnog suda, najavljen pompezno i megalomanski, nije dao praktične rezultate, jer je "atmosfera" više nalikovala prozaičnom seoskom vašaru nego sudskom procesu. "Sudsko veće je olako (i neodgovorno?) prepustilo inicijativu advokatima dovodeći sebe u neprijatnu situaciju da raspojasani diverzanti nameću stil rada i poteze, pretvarajući proces u medijsku predstavu, čak jeftinu pravosudnu sapunicu."20
Posle tri godine policija je ostala jednako ili još udaljenija od građana istom strukturom organizovanja, a najvećma kadrovski nemoćna zbog zadržavanja "starih" ljudi sa hipotekom privilegija ali i svakojakim obračunima sa protivnicima bivšeg režima. Ovi ljudi, bili ili ne stručnjaci, svakako većinom ideološki "obojeni", objektivno su, s obzirom na značaj policije u srpskom političkom i društvenom miljeu, uticali da kritična masa sa demokratskog "pola", posle oktobra 2000. godine, praktičnim i stalnim kompromitovanjem reformskog (tranzicionog) kursa pređe na suprotni brže nego što su i oni očekivali. Odgovor na pitanje da li je došlo do pozitivnih promena u kompleksu bezbednosti jeste i odgovor na pitanje: da li se u Srbiji lakše diše, bezbednije i slobodnije živi? Ja nisam siguran!
Dok je bio predsednik savezne države, dr Vojislav Koštunica (bar) objektivno je blokirao svaku reformu u vojsci. Odmah po formiranju DZ SCG, Ministarstvo odbrane učinilo je nekoliko ključnih poteza u cilju stvaranja uslova da se vojska stavi pod civilnu kontrolu. Od 6. maja 2003. godine Generalštab VJ, koji je ranije imao (nad)moć u vojsci, stavljen je pod okrilje Ministarstva odbrane, kojem i odgovara ubuduće. Takođe, iz nadležnosti Generalštaba izdvojena je vojna obaveštajna služba i jedinica bezbednosti (KOS), nekada superiorna bezbednosna aparatura, predugo povezivana sa ratnim zločinima, političkim kalkulacijama i aferisanjem. Ovo su samo neke od formalnih pretpostavki za kvalifikaciju za Partnerstvo za mir NATO-a (PFP), kojem je formalni zahtev za prijem u članstvu predat 20. juna 2003. godine uprkos protivljenju tvrdokornih nacionalističkih elemenata u vojsci. Međutim, tek u budućnosti treba uspostaviti mehanizam parlamentarnog nadzora nad vojskom kojom komanduje i kontroliše je VSO sastavljen od predstavnika državne zajednice i predstavnika članica (kon)federacije.
Donošenje novog ustava, jedan od prioriteta novih demokratskih vlasti, trebalo bi da označi pravni i politički diskontinuitet sa nedemokratskim (komunističkim) režimom, ali i imperativ utemeljenja Srbije, po modelu zapadnoevropskog tipa društva. Politička nadgornjavanja u vladajućoj koaliciji, pre svega oko pravca i brzine političkih i ekonomskih promena, ali i komplikovana procedura, ome(ta)le su ovaj važan posao na demokratskoj konsolidaciji Srbije. Tek 8. aprila 2003. godine na dnevni red Narodne skupštine stavljen je Vladin predlog zakona o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije, i to suprotno važećim odredbama Ustava o revizionom postupku (nižim pravnim aktom propisuje se donošenje višeg pravnog akta, i to temeljnog!) i to čak u nevreme, odnosno za vreme vanrednog stanja kada državni organi funkcionišu po izuzetnim (a privremenim) pravilima, koja su uglavnom nedemokratska, i(li) kada su mnoga osnovna prava ograničena ili suspendovana. Veliki hendikep kod začeća pripremanja ključnog političkog i pravnog akta neće produkovati nikakav "plod" ni posle više od devet meseci, tačnije u okviru predviđanja ministra pravde Vlade dr Vladana Batića - na Sretenje 2004. godine, datum kada bi (uz promociju novog Ustava) trebalo obeležiti jubilarnu 200. godišnjicu početka "srpske revolucije", odnosno ne(o)sporni početak moderne srpske državnosti. Pored toga, po zakonu, način i postupak promene, odnosno donošenje Ustava je uprošćeno, tako da je, pre potvrde građana na referendumu, u Narodnoj skupštini potrebno samo 126 narodnih poslanika.

Garant ustavnosti

Ustavno sudstvo je u sistemu pravne države od nemerljivog značaja za izgradnju i očuvanje pravnog poretka. Određeno da bude "čuvar" Ustava i principa ustavnosti, ono mora biti nezavisno i nepristrasno, i definitivno, check and balances eventualnoj arbitrarnoj volji nosilaca funkcija javne vlasti koji, prirodno skloni subjektivnom tumačenju ustava i prava, objektivno narušavaju osnovne principe ustavnosti i zakonitosti, iz političkih razloga.
Ustavni sud(ovi), valjda po prvi put u političkoj istoriji moderne srpske države, pozicionirali su se kao nepristrasni "arbitri" u vremenskom periodu koji je predmet ove analize. Za ovo ima dosta potvrda, ali su neke - osujećenje preraspodele političkih snaga (oduzimanje mandata DSS, sredinom 2002), i ukidanje standarda u pravosudnim zakonima kojim je vlada pokušala da ugrozi nezavisnost suda, donošenjem propisa koji krše prava garantovana ustavom i međunarodnim aktima (uvođenje pritvora u krivičnom postupku, bez prava na branioca i pravni lek) - najbolji dokazi da su se ustavni "čuvari" izdigli iznad dnevnih praktično-političkih rezona.
U narednom periodu Ustavni sud biće opet najvažnija zapreka političkoj i svakoj drugoj uzurpaciji, ali i garant podele vlasti i pravne države. Iskušenja će biti na pretek, a sledeće veliko jeste i ispitivanje zakonitosti Odluke o stavljanju van snage Odluke o izboru guvernera Narodne banke Srbije od 22. 07. 2003, na osnovu koje je praktično razrešen guverner Kori Udovički, koja je upravo toga dana (25. 02. 2004) rekla da je to bio "tužan dan za one među nama koji veruju da je jedini put u bolju budućnost onaj koji počiva na vladavini prava".21
Kori Udovički je indirektno, sa skepticizmom, ocenila stanje pravne države u Srbiji: "Znači da će se u Srbiji uspostaviti vladavina prava tek kada se svi akteri na domaćoj političkoj sceni uvere da je to njima samima neophodno"22 (istakao N. M.).

* Nebojša Milosavljević (1966), advokat iz Blaca, predsednik OO DS, bio predsednik SO Blace (2001-2003).
1 Opširnije o ovome u studiji: Lidija R. Basta, "Politika u granicama prava", ICCSSO Srbije-IUP, Beograd 1984.
2 Nenad Dimitrijević, "Srbija kao nedovršena država", Reč br. 69, 15. 03. 2003.
3 Isto.
4 Isto.
5 Dr Slobodan Jovanović, "Jovan Hadžić", Političke i pravne rasprave, II, Geca Kon, Beograd 1932.
6 Stojan Novaković, "Ustavno pitanje i zakoni Karađorđevog vremena. Studija o postanku i razviću vrhovne i središne vlasti u Srbiji, 1805-1811", u: Milan Subotić, Sricanje slobode, Gradina, Niš 1992, str. 22-23.
7 Izraz prof. dr Koste Čavoškog, u: "Revolucionarni makijavelizam i drugi eseji", Rad, Beograd 1989.
8 Dr Rajko Vračar, predgovor u: Gustav Radbruch, Filozofija prava, Nolit, 1980.
9 Prof. dr Kosta Čavoški, O neprijatelju, Prosveta, Beograd 1989, II izd., str. 210.
10 Dr Zoran Ivošević, Reforma sudstva u Srbiji, SA, Beograd 2002, str. 47.
11 Danas, 4. 03. 2004.
12 Oficirima bivše JNA Miletu Mrkšiću, Veselinu Šljivančaninu i Miroslavu Radiću pred Haškim tribunalom sudi se zbog zločina počinjenih u Ovčari, na osnovu komandne odgovornosti. Tokom posete Beogradu 2003. godine, u maju, glavni tužilac Haškog tribunala predala je vlastima u Beogradu osam kutija sa dokumentima koji se odnose na osobe "nižeg i srednjeg nivoa" umešane u zločin u Ovčari.
13 Danas, 4. 03. 2004.
14 Citat razgovora za Slobodnu Evropu, preneto u Danasu, 9. 02. 2004.
15 Izraz prof. dr Vesne Rakić-Vodinelić, u: Evropski forum 2/2004, str. 13.
16 Dr Zoran Đinđić, na Međunarodnom skupu o reformi javne uprave, Beograd, 18. 05. 2001.
17 Isto.
18 Možda ne bi trebalo otrgnuti od zaborava imena pravnih lica sa najvećim utvrđenim poreskim obavezama po navedenim osnovama: Beobanka, u stečaju, Invest banka, u stečaju, Astra banka braće Karić, Beogradska banka, IMT, Beogradska šećerana, DMB, Beopetrol, "Progres", sistem "Ivo Lola Ribar", "Vršački vinogradi", Resavska banka, u stečaju, "Centro Coop", u stečaju, "Robne kuće", a od fizičkih lica članovi porodice Karić (Zoran, Jelena, Danica, Stefan, Bogoljub), Živadin Jovanović... Od privatnih preduzeća navodimo: Pink Internacional, Stankom, Delta M, Deltico...
19 Čudno, ali skoro niko nije pominjao, iz nepoznatih mi razloga, da je ravno pre stotinu godina, u Beogradu, tj. 29. 05. 1903. godine, ubijen predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije general Dimitrije Cincar-Marković (1849-1903), takođe, tek zakoračivši u drugu polovinu životnog veka, od članova docnije paramilitarne Crne ruke, kao blizak dinastiji Obrenovića, zajedno sa kraljem Aleksandrom, i suprugom mu Dragom Mašin, i još nekoliko uglednika iz njihove koaterije.
20 Komentar: Ivan Torov, Politika, 28. 12. 2003.
21 Danas, 26. 02. 2003.
22 Isto.