|
Zašto dan filosofije? Zašto Ćirilovdan?
Eksplorativno istraživanje povesti nevolja
filosofije kao "kliničke slike" povesti ljudskih nevolja
Draško Bjelica
Čudim se i ne mogu čudu da se načudim. Štošta mogu da zamislim, da poverujem,
ali to da je UNESCO odlučio da jedan dan bude Dan navodno ugroženih demona
i zgubidana, e, to ni patuljci nikako ne mogu pojmiti. Kao da se Apolon
prerušio u lik Aristofana a Dionis u lik Agatona - i dok studiraju Spinozin
zanat glačanja sočiva - kao istinski moderni postmodernisti, nadmeću se
u kontrapohvalama i "pohvalama ludosti" Erota. Kontemplativno
mirne strune a-temporalne mreže Arahne uznemiriše se.
|
|
Erotetička igra Čigre
Iks-Nix-Hemera
Čemu
smem-o
da se nadam-o?
Šta treba da činim-o?
Znam-o li išta?
Ko smo?
Otkud?
Kuda idem-o?
Zašto
Išta a ne Ništa?
Zašto
Niko i Ništa
A ne
Nešto i Neko?
*
Želiš Odgovor?
*
Pitaj Sebe!
U-sudi
Se!
|
|
I pre i dvesta godina posle Imanuela Kanta pitanja postavljena
u prvom licu jednine su ekskluzivno
filosofska pitanja koja svaki čovek - jedino sam i jedino sebi - može
postaviti i sam treba da traži odgovore.
Svaki čovek je ravnopravan učesnik, nezamenljiv
gost na jednoj jedinoj gozbi - Gozbi Života. Niko ne može ne ispijati,
i pitko i gorko, iz bliskih mu čudesno umreženih filosofskih pitanja.
Jedan čovek - najmanje jedan mogući filosofem. Ko će koliko duboko
roniti, ko će koliko visoko uzleteti ili leteti s kraja na kraj beskraja,
to su sve egzistencijalne, ekstraindividualne varijable i konstante.
Tako mi Nepoznate Ptice svih Nepoznatih, jedino ako u poslednjem čoveku
presahne i poslednja kap ljudskog, tada će to biti kraj filosofije,
a u tom svetu-buretu jedino će Diogenov fenjer svetleti kao svetionik
nekom zalutalom vanzemaljcu.
Ne usuditi se upotrebiti sopstveni um znači
ostati u stanju samoskrivljene nezrelosti.
Sapere aude! Delfski bog niti skriva niti otkriva večne istine. Delfski
bog ne zapoveda čoveku. Delfski bog veruje
u čoveka. Veruje da čovek može sam slobodno ispitivati sebe,
da može slobodno živeti, slobodno govoriti, razgovarati - bilo ko
sa bilo kim (dakle, i svako sam sa samim sobom), o bilo čemu i ni-o-čemu,
bilo gde i bilo kada - da može slobodno misliti, maštati, pevati,
igrati se, odlučivati, smejati se i |
| podsmevati - i sebi i bogovima - radovati se i tugovati;
stvarati svoj svet i tako odgovarati na svoja pitanja i samo zato
čovek treba da, ergo, može da bude odgovoran za svoj svet. Tu i tada,
u svetu u kojem je sloboda početak i kraj svega što je ljudsko, jedino
u takvome svetu je bilo moguće i jedino u takvom svetu biće moguće
da se rodi istinsko prijateljstvo i istinoljubivi prijatelji svega
što je lepo i dobro. Reč "ljubav",
prva podreč obeju reči, "filosof" i "filosofija",
opstala je i opravdala svoje pravo prvenstva, bez obzira na sve sporadične
ili ohole pokušaje da se filosof i filosofija liše svog prvobitnog
samootkrovenja u jeziku i govoru. |
 |
|
II
|
|
Od prvog filosofa - koji je iskušao divotu i užas samospoznaje
- do danas proteklo je ko zna koliko vekova? Stravično je dug spisak
filosofa ekskomuniciranih, utamničenih, mučenih, spaljenih, otrovanih
i na kakve sve surove i podle načine ubijanih; filosofa koji su proterani
iz mesta rođenja, iz država u kojima su živeli, sa fakulteta i univerziteta;
filosofa čije su knjige spaljene, zabranjene ili nikada nisu ni ugledale
svetlo dana. Svet - civilizovani, i onaj malo manje civilizovan -
govori jezikom stradalih filosofa kao maternjim jezikom ljudskoga
sveta. Danas nije dovoljno žrtvovati jednoga pevca Asklepijadu e da
bi se ljudski svet izlečio od posledica masovnog trovanja izvora
filosofskih pitanja, da bi se izlečio od skoro sveopšteg osećanja
besmisla i teško izlečivog ludila, ratova i svakovrsnog danonoćnog
razaranja i ubijanja, od grozomornog posrtanja i teturanja tamo-amo,
i "brodovlasnika i mornara". Nije li jedna spirala istorije
filosofije simptomatična i paradigmatična za filosofiju istorije,
za istoriju čovečanstva? Od Aristotelovog nagovora na filosofiju -
kao nagovora na odvezivanje vezanih za mrtvace - iskazanog čini se
proročkim rečima: ili filosofirajmo ili
se oprostimo od života, inače nam je sve uzalud - do stava mladog
Vitgenštajna da su filosofska pitanja bez smisla ili besmislena,
stava koji koincidira sa vremenom koje su obeležila dva svetska rata
i mnoštvo drugih ratova i opasnosti samouništenja čoveka i samog života
na Planeti? Sam Vitgenštajn se kasnije podsmevao tom pokušaju filosofskog
suicida. Od biča životodavnih filosofskih
pitanja su opasniji - opasni po život - svi bič odgovori (kvazifilosofski,
politički, teološki, naučni i kakvi sve ne) kojima su poništena i
navodno obesmišljena filosofska pitanja.
Nedavno, na vest o Danu filosofije, odmah su odnekud izronile tri
meni inače drage mnogoglave hidre pitanja i danonoćno me opsedale
kao tri demona. Nekako sam uspeo da prva dva demona nagovorim da ne
govore večeras (jedan je u formi pitanja, "ko,
gde, kada i zašto je izneo ljubav na rđav glas?", a drugi
je u formi pitanja, "zašto je filosofija stekla rđav glas?");
ali, uzalud sam nagovarao trećeg - kao ljubopitljivi i odvažni brucoš
filosofije - nije odustajao dok nije isterao svoje, uverio me je da
je u pravu, da je njemu najteže spoznati
sebe, da ovo jeste njegov Dan, inače će se žaliti i UNESCO-u
i neće me ostaviti na miru ni na Strašnome sudu. Ako UNESCO najviše
brine o onima koji su najviše ugroženi onda je to dodatni razlog da
o najugroženijim govorim više nego o drugima. Pesnik Branko Miljković
pisao je da nema pravo na običnu reč; ja nisam pesnik, imam pravo
na običnu reč, ali, ja nemam pravo da ćutim
o onome o čemu treba da govorim. |
|
|
III
|
|
Onaj treći demon je sva prethodna pitanja i ispitivanja
preuzeo na sebe, specifikovao ih i, iako ga teškom mukom muče, zavoleo
ih - kako bi to rekla Zana Hers, filosof ili filosofkinja koja
je svojevremeno, u UNESCO-u, rukovodila odeljenjem za filosofiju.
Pitanje, Zašto Dan filosofije podseća
ga na pitanje - Zašto Ćirilovdan?
Vuk Karadžić u svome Rječniku beleži
pod rečju Ćiril filosof: "Srblji pripovijedaju
da tice na Ćirilovdan traže druga svaka sebi da gradi gnijezdo i da
nosi jaja; pa koja ga ne nađe ona se objesi".
Radomir Konstantinović, u briljantnoj knjizi Filosofija
palanke, veli da simbolična ptica Ćiril filosof simbolizuje
antifilosofski stav ove civilizacije, antifilosofski
stav duha palanke. Tema Ćirilovdana je centralna tema Deridine
"Gramatologije" i dominantna
tema Ž.-Ž. Rusoa. Filosofija palanke
je verovatno najznačajnije ovovremeno-ovdašnje filosofsko ispitivanje
ovovremeno-ovdašnjeg odnosa dva postavljena pitanja - zašto je ljubav
na rđavom glasu i zašto je filosofija stekla rđav glas. Tipično je
palanačko ili-ili, nemogućnost koegzistencije ili nekakve smislene
veze dve ljubavi: ljubavi čiji je cilj gradnja porodičnog, plemenskog
ili bilo kojeg kolektivnog gnezda i ljubavi prema mudrosti, ljubavi
i mišljenja, srca i uma (kad "srce zapišti, misao je kriva",
"sišli smo s
|
uma u sunčani dan", večita "zebnja od mišljenja"
i misli), potom, kolektiva i ličnosti, mi i ja, dakle, veza
je jednostavno smrtno opasna ili
po duh palanke ili po Ćiril filosofa.
Ključ razumevanja duha palanke je u stavu: "palanka
ne voli nepoznato". Paničan strah od nepoznatog
je strah od sveta mogućeg, strah od budućnosti, strah od promena,
strah od sveta, strah od slobode i odgovornosti, to je, u
krajnjoj konsekvenci, strah od sopstvene dece jer dete je
čovek bez prošlosti, dete je ekskluzivno čovek budućnosti.
Deca palanke su tek podstanari otadžbine, puk naslednika i
sledbenika, ništa više, ništa drugo. Kada bi Geteova
|
|
 |
|
Edgar Hilaire-Germain Degas,
A Woman Seated beside a Vase of
Flowers, 1865.
|
|
reč, "Budi čovek, ne sledi me",
zaživela u palanci, ona bi razorila same temelje i stubove palanke,
izazvala traumu palančana, razdor i definitivan kraj duha palanke.
Drugi i drugačiji od pripadnika sopstvenog plemena: Ćiril filosof,
samac, nepoznati ili nepoznata, stranac: sumnjivi su, strani plaćenici,
izdajnici, izrodi roda i poroda palanke. Svi koji su bar malo iznad
nivoa palanke i vide bar malo dalje, preko brda, svi tzv. uspešni
u svetu - nakon privremenog, tipično palanačkog idolopoklonstva i
kolektivne identifikacije sa uspešnim - dožive istu sudbinu povratnika
u Platonovu "Pećinu". Tu, u palanci je skoro identičan odnos
prema svim ugroženima o kojima brine UNESCO. Lagati, krasti, ubijati
druge i drugačije; slabije, nemoćne ili u bilo kom pogledu ugrožene
i obespravljene, to nije kažnjivo nepisanim zakonima duha palanke,
ni u vreme uskoka i hajduka ni dan-danas.
Čovek koji je raspršio sav nitkovluk palanke - i zbog toga potpuno
zaboravljen u palanci - jeste Miloš Perović, kaže: "Stvarnosti,
ti si tako podla, da se stidiš i svoga oduševljenja".
A, čega se palanka ne stidi?
Perović, kao logoraš u logorima u Braunau i Jozefštatu, od 1915. do
1918. godine, u maloj svesci je zapisao: "Teturajući
na svojim štakama često dođem u opasnost da padnem da ne bih zgazio
mrava; ali sam u stanju da mirne duše streljam četu neprijateljskih
vojnika. Žudnja za zločinom u mojoj duši, nepojamna za mene, navukla
je masku patriotizma". To je istinski "usamljeničko-svetački
čin" (R. Konstantinović).
Oduvek i sada, ista meta isto odstojanje, varijacije na istu temu.
Zločini, zločini, zločini - uvek pod maskom patriotizma ili maskom
bilo koje vrednosti. Zločini bez kazne. "Niko nije kriv."
"Mirne savesti" svi pevaju "Bože
pravde". Sve se menja samo da se ništa ne promeni.
Da li je Srbija danas deo sveta ili mimosvet bez filosofije i filosofa?
Nije li laž reći da je u Srbiji filosofija na rđavom glasu, ako je
filosofija u Srbiji ili bezglasna ili ako se glas filosofa ne razlikuje
od "svenarodnog" ili hora patriota ili hora jedno-ili-mnogo-partijskog
jednoumlja ili bezumlja?
Zbilja, Srbija i nije neka zemlja filosofije
i filosofa, umnih i slobodoumnih, opet je samo potvrđen i prividno
utvrđen antifilosofski duh palanke, antifilosofski duh Ćirilovdana
- ubila je filosofa koji se usudio da živi filosofski. Svojevoljno
je palanka ubila filosofa ali protiv svoje volje upisala se u zemlju
filosofa - zauvek! Ako je, prema Radomiru Konstantinoviću, uvek bilo
tako u palanci da Ćiril filosof sebe ubija rukom antifilosofskog duha
palanke, ja tvrdim da se dogodio istinski obrt: zlo palanke je ubilo
filosofa, Zorana Đinđića, palanka na smrt preplašena i smrtno ranjena
idejom i životom filosofa, optimizmom slobodnog mišljenja i delanja
filosofa. Usred palanačkog mraka zapaljena je ona neugasiva iskra
filosofije, iskra budućnosti, iskra života. Time je zao duh palanke
vezan u smrtonosan čvor, to jeste početak kraja duha palanke.
Dakako, znam da razjarena, fašizoidna palanka jeste opasna, sporo
i dugo trajaće raspad, nije lako podneti nepodnošljivi smrad raspada
svim otrovima zatrovane viševekovne palanke. Ne
i ne, ne sa-znanje, ne misao, ne istina; najbolnije je saznato
da su tim otrovima zatrovani i mladi, i najmlađi, da žive anahronim
životom takvog anahronog mimosveta, da je ne mali broj mladih koje
je sve teže razlikovati od onih od kojih bi trebalo da se razlikuju
kao dan i noć.
U takvoj situaciji su za mene najteža pitanja i najodgovorniji zadatak:
kako metodom učenja odučavanjem pomoći, a ne odmoći, da bar sadašnje
i buduće generacije (studenata) učine skoro nemoguće, da izađu iz
stanja nezrelosti i da hrabro upotrebe sopstveni um, da sami steknu
znanje o sebi samima i o mimosvetu u kojem su rođeni, vaspitani i
obrazovani, znanje kao "gorak i jak lek", ali životodavno
kao što to može biti samo samospoznajom stečena istina? Mogu li sadašnje
generacije učiniti ono što je ili malo koja prethodna učinila ili
nijedna nije učinila a što su činili mnogi u drugim zemljama kada
su tražili i našli izlaz iz sličnih situacija, suočavajući se sami
sa sobom tako da mogu sami sebi reći onu starošpansku: "sačuvaj
me bože od mene samoga", od prirode koju sam stekao vaspitanjem
i obrazovanjem u vreme nevremena, u vreme vladavine ili tiranije neznanja,
nepoštenja i neukusa? Dakle, ne uzdržavati se ili odustajati od metodske
skepse već ići do njenih krajnjih granica i tek tu i tada u svetlosti
samosvesti otkriti vlastitu egzistenciju. Odgonetač Geteove reči,
"Budi čovek, ne sledi me!",
tvorac "Zaratustre", mislilac koji je mislio nesavremeno,
tj. protiv svog vremena, predlagao je sličnu terapiju kao nužan uslov
sazrevanja generacija koje najviše boluju.
Ostvarenju tog uzvišenog cilja je suprotan ovovremeno-ovdašnji justinijanovski
naum sistematske marginalizacije i eliminacije logike i filosofije
iz univerzitetske nastave, baš kao i otaljavanje nastave filosofije
kao nametnute obaveze, nastave bez filosofskog erosa i etosa filosofa.
Istom cilju je suprotna stara ali sve rasprostranjenija već sada normalna
abnormalna praksa da najbolji studenti studijskih grupa, fakulteta
i univerziteta nisu dovoljno dobri, da su suviše dobri e da bi bili
birani za asistente pripravnike. Nisu klimoglavi; opasni su, za koga?
Opasni su jedino za one koji su jedino u ovakvoj nedođiji mogli steći
viša i najviša akademska zvanja. Takvi i njima slični su u palanci
najbrojniji a dodvoravanjem najgorima, mediokriteti su ili uvek uz
vlast najgorih ili na taj način sami stiču vlast i održavaju se na
vlasti. Za njihov odnos prema nauci ili umetnosti ili filosofiji ili
prema najdarovitijim i najsposobnijim bi se moglo reći ono isto što
i o Penelopinim proscima u vreme odsustva Odiseja, ono isto što Sokrat
veli o onom odbeglom robijašu i sličnima koji najviše kleveću i vređaju
dostojanstvo filosofije. |
|
|
*
|
|
|
A ako je Parnas iznad Delfa, onda - i u jednom mogućem svetu jednog
mogućeg filosofskog sna, u svetu u kojem će se svi uzdržavati od
svega što je nedostojno čoveka i svi nadmetati u svemu što je lepo
i dobro - neka reč pesnika (V. Popa - Daleko
u nama) bude i prva i poslednja:
|
|
Iz svakog bola
Koji ne spominjemo
Po jedan kesten izraste
I ostaje za nama
Iz svake nade
Koju gajimo
Po jedna zvezda nikne!
|
|
