Na marginama sudskih procesa i sumornih političkih prilika u Srbiji

Drži mi, majko, kopile da se smejem kurvi

Kako se u Srbiji, nažalost, zločini čine i u ratu i u miru, tokom decembra nastavljeni su sudski procesi za "mirnodopski" zločin na Ibarskoj magistrali i ratni koji se zbio na Ovčari kada je, odmah po "oslobođenju Vukovara do temelja", prvo mučeno a potom pobijeno 198 civila hrvatske nacionalnosti, uglavnom bolesnika iz vukovarske bolnice. Tok ovih, više puta prekidanih pa nastavljanih procesa (za zločin na Ibarskoj magistrali, na primer, sudi se već treći put iz početka!), kao i onih koji se vode pred Međunarodnim tribunalom u Hagu, reljefno odslikava konfuznu političku atmosferu u Srbiji prožetu jakom dozom nacionalističke isključivosti ali i nekritičkog odnosa srpske javnosti prema Zločinu kao fenomenu najnovije srpske istorije, dakle onom počinjenom tokom bratoubilačkih ratova na prostorima nekadašnje SFRJ. I dok "Ibarska magistrala" nemilosrdno iscrtava mapu jednog politički duboko kriminalizovanog društva pri čemu ni postmiloševićevska vlast nije nimalo nevina, dotle u slučajevima "Ovčara" i "Hag" jasno uočavamo sveže tragove davno posejanog šovinizma koji produkuje netrpeljivost i mržnju prema Drugom i Drugačijem, ali i nacionalno odbranaštvo po svaku cenu pa i po cenu najordinarnijih laži kao što su one da zločini nisu činjeni ili da su bili sporadični. Stoga ne čudi činjenica da su u Srbiji za ovih petnaestak godina procesuirana samo dva slučaja ratnog zločina i to u prvom stepenu! Sve uzeto zajedno daje sumornu sliku pravnog ali i duhovnog stanja jednog društva koje (barem deklarativno) želi da pristupi evroatlantskim integracijama.
Koliki je stepen srastanja države i mafije svedoče saslušanja svedoka na suđenju za Ibarsku magistralu. Navodimo ih samo kao ilustraciju napred rečenog, a to je da su se i stare i nove vlasti uveliko dogovarale sa kriminalcima, da su i samu tajnu policiju sačinjavali ljudi iz redova ratnog, klasičnog i privrednog kriminala, ne ulazeći u tačnost samih izjava. Na optuženičkoj klupi u ovom procesu sedi dvanaest osoba od kojih su čak jedanaestorica bivši policajci. Na ovom suđenju, po treći put iz početka, glavni optuženi je sada Milorad Ulemek Legija (jer se u međuvremenu predao) koji, naravno, odbija svaku primisao na svoju krivicu. Štaviše, on tvrdi da su prvobitna hapšenja počinilaca četvorostrukog zločina usledila nakon tajnog dogovora pripadnika JSO sa bivšim državnim vrhom, koji, međutim, nije ispoštovan do kraja. Optuženi Legija, Bujošević i Ilić sada tvrde kako je tobože glavnu reč u tom dilu vodio Zoran Mijatović, drugi čovek RDB koji je u februaru 2001. godine izložio tajni plan o "ubijanju dve muve jednim udarcem". Suština tog plana bila je intencija da se slučaj Ibarska magistrala definitivno ma na koji način reši jer je nova vlast to pre 5. oktobra obećala narodu, da se kao glavni nalogodavac optuži i odmah uhapsi Slobodan Milošević kako bi se tako Đinđićevoj vladi olakšao teret njegove isporuke Haškom tribunalu jer bi se onda proces vodio pred domaćim sudom. Optuženi su potvrdili da su iskreno verovali u uspeh takvog plana, da su verovali novoj vlasti. To verovanje je podrazumevalo da Rade Marković, šef tajne policije, optuži Miloševića, a da za uzvrat on sam i ostali optuženi, pre svih Bujošević i Ilić, dobiju kraće vremenske kazne, da posle izdržanih šest meseci zatvora dobiju nove isprave i nov identitet i zauvek sa porodicama napuste zemlju. Advokati optuženih su na suđenju zaista pokazali dva falsifikovana pasoša izdata 17. februara 2001. godine suprugama Nenada Ilića i Nenada Bujoševića na lažna imena Sandra Rakić i Marijana Savić, tvrdeći da ih je Ulemeku Legiji lično predao novi šef RDB-a Goran Petrović. Međutim, prema navodima optuženih, dosovska vlada je izigrala sporazum i isporučila Miloševića Hagu 28. juna 2001. godine. Tako je, prema mišljenju optuženih, otpala mogućnost mirne koegzistencije mafijaškog podzemlja i države i od tada su oni u manje-više otvorenom sukobu, što je na kraju rezultovalo i ubistvom samog premijera. Već nekoliko godina u javnosti se polemiše da li su uhapšeni pripadnici Službe državne bezbednosti priznali zločin na Ibarskoj magistrali kao dobro naučenu lekciju ili su priznanja došla kao plod neoborivih činjenica i dokaza. O tome će, dakako, konačnu odluku doneti sud, a do tada nama ostaje samo čuđenje do koje mere su i miloševićevska i nova demokratska vlast, uključiv i sadašnju Koštuničinu, zaglibljeni u kal kriminala i mafije.
Drugi aspekt čini ratni zločin, odnosno njegovo prikrivanje. Masovne grobnice u Batajnici na vojnim poligonima, hladnjače sa mrtvim albanskim civilima pronađene u Dunavu, streljanja hrvatskih bolesnika, uglavnom civila, staraca, žena i dece iz vukovarske bolnice na poljoprivrednom dobru Ovčara, 7800 ubijenih Bošnjaka u Srebrenici za samo nekoliko dana (što je nedavno priznala u svom Izveštaju o ratnim zločinima i sama Republika Srpska, a njezin predsednik Dragan Čavić se javno izvinio za taj i druge zločine), surovi zločini policije i vojske na Kosovu naročito od 1. marta 1998. godine pa do 10. juna naredne, činjenice su koje teško terete savest građana Srbije i današnje Republike Srpske. Ipak, umesto javnog izvinjenja, kajanja i stida, suočeni smo sa drskim i prkosnim izjavama članova Koštuničinog kabineta o tome da "izvinjenja neće biti", da "mi neopravdano trpimo pritisak Haškog tribunala" (kao da taj pritisak može biti veći od moralnog pritiska na s(a)vest normalnog građanina ove zemlje), ali i da zločinci poput Mladića, Pavkovića, Sretena Lukića, Gorana Hadžića i drugih, nikada neće biti izručeni, štaviše oni su ljubazno zamoljeni da se dobrovoljno predaju ako to žele, a za tu njihovu ljubaznost biće nagrađeni: naime, vlada će o trošku poreskih obveznika (dakle svih nas, slagali se mi sa tim ili ne) kompenzovati sve njihove troškove oko Haga, a njihovim porodicama obezbediti lagodan život. Jer, Koštunica očito smatra da su se oni hrabro borili za "pravednu srpsku stvar", koja je izgubljena nesrećnim slučajem usled "mešanja stranih sila sa Zapada". Da sadašnja vlast ima dvostruke aršine kada je reč o zločinu ("naš" je uvek manji) pokazuje i promptno, neodmereno reagovanje u slučaju izbora Ramuša Haradinaja za kosovskog premijera. Iako za Haradinaja postoje samo indicije, sumnje na osnovu kojih će sud u Hagu eventualno podići optužnicu za zločine prema kosovskim Srbima, to srpskoj vladi nije smetalo da ospe drvlje i kamenje na "aršine međunarodne zajednice". Pri tom, ta ista vlada zaboravlja da sama nije odgovorila svojim međunarodnim obavezama u pogledu isporučivanja već optuženih lica za ratne zločine npr. četvorice generala i odbeglog Gorana Hadžića, a o tolerisanju političkog angažmana Miloševića i Šešelja - koji su, iako im je u toku suđenje u Hagu za ratne zločine i genocid (dakle za najstrašnija dela nakon Drugog svetskog rata), bili nosioci lista "svojih" stranaka na poslednjim parlamentarnim izborima - da i ne govorimo.
Zato valjda danas nikoga od zvaničnika u Srbiji ne uznemiravaju reči svedoka pukovnika JNA Ljubiše Vukašinovića, izgovorene na suđenju optuženima za zločin na Ovčari: "JNA je zarobljene civile, mahom bolesne stare žene, dečicu i starce predala teritorijalnoj odbrani Vukovara. Posle sam čuo da nameravaju da ih sve pobiju. Pored jednog malog, mislim da je bio Albanac, video sam krv, dok su još bili u hangaru. Video sam na ljudima u hangaru tragove nasilja, oko pedesetak teritorijalaca su ih psovali i vređali, a zarobljenici su bili krvavi i uplašeni. Ja sam bio načelnik Vojne bezbednosti Operativne zone 'Jug' i komandant bataljona Vojne policije pa sam sve civile potrpao u tri autobusa i uputio ih na dalju obradu Teritorijalnoj odbrani. Nisam imao spiskove ljudi iz autobusa, samo sam ih preuzeo i predao. Ni Štab ni moje kolege nismo službeno razmatrali ni analizirali masovno streljanje civila jer smo za zločin čuli kasnije".
Neka čitaoci oproste ovom potpisniku na izvesnoj dozi vulgarnosti, ali danas se u Srbiji zbiva situacija dvoličnosti i licemerja koje tako plastično dočarava narodna izreka: "Pridrži mi, majko, kopile, da se smejem kurvi".