Daleko od raspleta

Izgleda da nije lako smiriti situaciju posle zločina u kasarni na Topčiderskom brdu. Ranije je zataškavanje takvih stvari išlo sa mnogo manje problema.
U Miloševićevo vreme sistem zločina kontrolisan je sa samog vrha. Mehanizam neograničene vlasti pravio je od Srbije konc-logor i njegov čuvar je zatvorenicima mogao da radi šta hoće. Da bi zatvorenici bili mirni i disciplinovani pod njegovom rukom, osim aparata državne sile, bio je i tajni sistem zločina koji je obezbeđivao punu efikasnost vladanja. Kada je u oktobru 2000. Milošević uklonjen, uklonjen je i mehanizam neograničene vlasti, ali sistem zločina je ostao netaknut. U pokušaju da ga demontira, predsednik Đinđić je ubijen, da bi posle njegove smrti, u akciji "Sablja", manje važan, podzemni deo sistema, bio samo načet. Kasnijom, izbornom smenom vlasti, taj sistem se prilično stabilizovao ali ipak nije dostigao onu čvrstinu koju je imao u doba Miloševića.
I sada, na primeru smrti dvojice vojnika u Topčiderskoj kasarni, počinje da izlazi na videlo niz prljavih stvari koje bi mogle da uvedu u proces rasklapanja mehanizma zločina. Mesta kao što je ovaj vojni objekat, dobro skriven od očiju javnosti, idealna su za različite nepodopštine. Institut vojne i državne tajne, koji je morao biti poveravan najpouzdanijim licima i institucijama odanim državnoj i javnoj stvari, koristi se u privatne svrhe, za zaklanjanje krajnje mutnih i sumnjivih poslova. Kako iznosi Vladan Batić, pravni zastupnik porodice Milovanović, sin komandanta kasarne, ranije osuđivan za nelegalnu trgovinu narkoticima, zaposlen kao civilno lice u ovom objektu, nadležno za tehniku i elektronske uređaje, nije bio proveren testom parafinske rukavice i otputovao je dan posle zločina na odmor. Takođe, i sin jednog drugog pukovnika radi kao civilno lice a registrovan je kao narkoman. A hitna pomoć je došla čitav sat nakon tragedije, što je uslovilo da vojnik Milovanović iskrvari i umre.
Koliko je stvar krupna i da se neće proći sa jednim saopštenjem, videlo se na samom početku kada je predsednik državne zajednice Marović rekao da će podneti ostavku ako se ovaj zločin ne rasvetli. Osnovana je državna komisija koja je dala izveštaj, suprotan od vojnog, da se vojnici nisu međusobno poubijali. Žilava i dugotrajna borba koja je nastala oko dve potpuno suprotne verzije istog događaja znak je velike podvojenosti vlasti. Da nije tako stvar bi ipak bila lako zataškana. A događa se još nešto - to je nastajanje javnosti kroz pritisak jednog dela medija, političara, javnih ličnosti i građana koji ne žele da prihvate da se čitava stvar rastvori u neodređenosti i da se zaobiđu stvarni krivci. Jedna od ključnih vrednosti koja je najozbiljnije zloupotrebljena je porodica. Ljude ne ostavlja ravnodušnim da su zgažena osećanja roditelja ubijenih vojnika na najbezočniji način, i od vlasti i od neodgovornih medija. Odluka Vrhovnog saveta odbrane da se čitav slučaj prebaci na civilni sud koji će biti upućen na nalaz vojne komisije kao da ukazuje na korak ka zataškavanju, imajući u vidu sporost sudova i sklonost podmićivanju. Tako da bi onima koji misle da se sve rešava izjavom u stilu: "Sledeći svetle srpske tradicije vojnici otadžbine dali su živote u ime jedinstva vojske i naroda", najviše odgovaralo da su narkoman i narkodiler proizvod američke obaveštajne službe i albanske mafije. Ali stvari su se promenile, priče nisu na ceni, traže se opipljive činjenice - i njima ostaje samo da žale za zlatnim vremenima kada su mogli besplatno da koriste entuzijazam zapaljivih narodnih masa. Svet faktičke realnosti je neumoljiv, nema skrivanja iza višeg nacionalnog ili državnog interesa i svako mora da se suoči sa sopstvenom krivicom i odgovornošću.