homepage
 
348-349
  
Republika
  
Događanja
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

  

I Haški tribunal može da pogreši

Premijer Koštunica i dvosmerna saradnja sa Tribunalom

Koštuničina priča o dvosmernoj saradnji realizuje se na njegovo, ali ne na opšte zadovoljstvo. Naime, u Hag su isporučena dva bosanska Srbina (koji su poslednjih godina izgleda dobili srpsko državljanstvo), general Dragomir Milošević i pukovnik Ljubiša Beara. Prvi je optužen za granatiranje Sarajeva, drugi za masakr 7800 Muslimana u Srebrenici. Beara je u međuvremenu, volšebno, postao i general, čime se lepo pokazalo kako Republika Srpska vrednuje svoje ratne zločince).
Pardon, lapsus linguae, nisu isporučeni, već su, je l' te, otišli "dobrovoljno i sasvim sami". Mada u pratnji visokih državnih zvaničnika.
S druge strane, vratila su nam se dva Srbina, koji su se takođe "dobrovoljno predali" (faktički ih je vlada isporučila tokom "Sablje", ali nekako su se nagodili sa Tribunalom da se to tretira kao dobrovoljna predaja). Radi se naravno o Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću koji su pušteni da privremeno, dok im ne počne suđenje, borave na slobodi, u Srbiji.
"Imali smo dve dobrovoljne predaje, a dvojica optuženih su privremeno pušteni da čekaju suđenje, i mislim da će to od sada učiniti problem saradnje mnogo lakšim", tvrdi Koštunica, uz zapažanje da je "problem državne zajednice mnogo veća prepreka evropskim integracijama nego saradnja sa Haškim tribunalom". (Hoće reći Crnogorci su, iako je evropska zajednica dozvolila pridruživanje "na dva koloseka", ti koji koče naše kretanje ka Evropi, a ne Srbi, koji čuvaju Mladića i generale.)
A kako farsično može da izgleda dobrovoljna predaja pokazuje slučaj pukovnika Vinka Pandurevića, čija predaja traje li traje, a on nikako da stigne do Haga. To je još jedan pukovnik optužen za masakr nad Muslimanima u Srebrenici, koji je, kao i Beara, posle tog sramnog događaja unapređen u generala. Otkako je pre dve godine objavljena njegova optužnica krije se, zajedno sa ostalim bosanskim oficirima, u Srbiji. Prema pouzdanim informacijama, Pandurević je uhapšen u Beogradu (što je odmah objavio RTS), a potom diskretno predat Republici Srpskoj, jer su odande zakukali da i njima treba neko da se "dobrovoljno" preda, e da bi se smirio Pedi Ešdaun koji preti smenjivanjima, ukidanjima institucija entiteta, pa i gorim represalijama. Međutim, ne lezi vraže: Pandurević hoće da se preda u Beogradu, ali ne i u Banjaluci, jer onda ima veće šanse da bude pušten da čeka suđenje na slobodi. Svi se ti generali, pitam se zašto, osećaju mnogo bolje i bezbednije u Srbiji nego u Republici Srpskoj. Kada je zapretio da će se žaliti da se sa njim nezakonito postupa, vlasti Republike Srpske su ga brže-bolje ekspedovale natrag u Srbiju, koja sada ne zna šta će sa njim, jer je već objavljeno i Hag zna da se on nalazi u
RS. Pandurević preti da će, kada se bude izjašnjavao o krivici pred sudijama Tribunala, javno ispričati celu tu, kao što rekosmo, farsu oko dobrovoljne predaje.
No, mnogo je zlokobnija priča o dva lika koja su se u međuvremenu privremeno vratila u Beograd, Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću. Objašnjavati ko su oni i za šta se terete, ovde i 		 
danas, u vreme suđenja ubicama Đinđića, sasvim je suvišno. Svi oni koji optužuju Tribunal da je politički sud neka posle povratka Stanišića i Simatovića u Beograd zaćute, jer ovo na najgori mogući način dokazuje da sudije Haškog tribunala nemaju ni trunke političkog sluha, čak ni onda kada je to preko potrebno i bolno očigledno. Prvostepeno veće odlučilo je da ih pusti da čekaju suđenje kod svojih kuća, uz uobičajene uslove i čvrste garancije srpske vlade. Zucka se da je i Amerika dala nekakvo pozitivno mišljenje, jer je Stanišić pred kraj bosanskog rata zadužio pregovarajući sa Palama o puštanju zarobljenih američkih pilota. Tužilaštvo se žalilo na odluku, obrazlažući kako ova vlada nije uhapsila nijednog od dvanaestorice optuženih za koje se zna da su u Srbiji (za Bearu je Karla del Ponte Koštunici lično servirala kućnu adresu), te da se u Beogradu trenutno održavaju sudski procesi (procesi za ubistvo premijera Zorana Đinđića, Ivana Stambolića, za Ibarsku magistralu) u kojima su optuženi pripadnici "crvenih beretki", zloglasne paravojne jedinice koju je formirao Stanišić a vodio Simatović. I samo njihovo prisustvo u Beogradu osokoljuje zločinačke elemente iz ove, iako rasformirane ipak prisutne grupacije (čije je ponovno formiranje najavio ministar policije Jočić) i deluje zastrašujuće na potencijalne svedoke. Ovaj autor ima pouzdana saznanja da su u zemlju počeli da se vraćaju zločinački i kriminogeni članovi iz sastava JSO-a, koje je Državna bezbednost pre i tokom akcije "Sablja" sa lažnim pasošima sklonila u inostranstvo. Jasan signal da se stvari za njih menjaju nabolje, pre izjave Jočića, dao im je laskavi film o JSO-u deljen uz izdanje tabloida Kurir, kao i veliki publicitet koji dobija glavnooptuženi, njihov vođa, Milorad Ulemek Legija, koji je, opet prema tabloidima, napisao i knjigu koja je trenutno u štampi sa tiražom od sto hiljada primeraka. Srpska javnost sa nestrpljenjem čeka da vidi koje će joj nove senzacionalne tajne otkriti prvooptuženi za ubistvo premijera Đinđića.
Ovaj članak neće biti kompletan ako se ne progovori koja o generalu Ratku Mladiću, koji Srbiju već nekoliko godina drži u svojevrsnom karantinu. Mladić nije tako neprisutan i nedostupan kao što bi srpske vlasti volele da misli sirotinja raja, koja sve lošije živi (statistike su porazne). Nije ni u Rusiji, ni u Južnoj Americi, već tu, pod našim nosevima, uživajući penziju koja mu je, prema predsedniku Tadiću, "neprikosnoveno ustavno pravo". (Inače, bio je aktivno vojno lice do februara 2002, kada je penzionisan po nalogu Koštunice lično. Drugo pitanje je kako i gde je Mladić stekao tu penziju i ko mu je dao srpsko državljanstvo, ali o tome - drugom prilikom.) Radna biografija Ratka ("Raspamećuj!") Mladića otkriva, što objavljuje bosanska štampa, da se tokom i posle letošnjih predsedničkih izbora u Srbiji i konferencije NATO-a u Istanbulu sklonio kod svojih ratnih drugara, oficira VRS u tajni vojni podzemni kompleks Veliki Zep kod Han Pijeska. Tamo je on inače boravio u više navrata, dolazeći na razne proslave ili u lov, ili na proslavu Dana VRS, 28. juna. NATO je ove godine organizovao veliku operaciju hvatanja, ali je Mladić, uz pomoć svoje mreže jataka, umakao.
Uz sve gore navedeno, u Srbiji se, prema mišljenju ovog autora, sasvim nerealistično gaje očekivanja da će sa postepenim zatvaranjem Tribunala neke od optužnica biti prepuštene našim domaćim sudovima za ratne zločine. To se potkrepljuje ocenom Karle del Ponte da je "veoma zadovoljna" odvijanjem procesa za ratne zločine pred specijalnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu. Nedavno su izglasani novi zakoni, koji omogućuju da se dokazi prikupljeni u Hagu koriste u domaćim procesima, i omogućavaju punu zaštitu i imunitet svedocima koji dođu da svedoče. Ministar pravosuđa Zoran Stojković veruje da će Hag prepustiti Beogradu sve istrage koje su u toku, ali i neke od optužnica. Njegov zamenik Bjelica smatra da je logično da će jedan od prvih procesa koji će biti prepušten srpskom pravosuđu biti proces trojici visokih oficira JNA optuženih za granatiranje Vukovara i Ovčaru (Mrkšić, Radić, Šljivančanin).
Objektivan posmatrač ne bi mogao naći mnogo realnog povoda za takav optimizam.
  Vera Ranković
 
Događanja
Republika
Copyright © 1996-2005 Republika