Izbori, izbori, izbori...

Imanuel Volerstin

Izbori su postali zajednički imenitelj modernog sveta. Skoro svaka zemlja održava izbore, i ponavlja izbore. Osim toga, skoro svaka zemlja tvrdi da je demokratska. Kada većina ljudi upotrebljava reč demokratija, prva stvar za koju veruju da to podrazumeva jesu izbori. Ali ne bilo kakvi izbori. Oni misle na tzv. slobodne izbore.
Prema većini definicija, slobodni izbori su, verovatno, takvi u kojima drugi kandidati, koji predstavljaju različite stavove, mogu sebe predstaviti biračkom telu, mogu sa njim slobodno da komuniciraju i da budu birani slobodnim glasom izbornog tela. Rezultat takvih, slobodnih izbora, pretpostavlja se, biće smatran legitimnom odlukom o tome ko će upravljati političkom jedinicom (ili, u slučaju referenduma, koja odluka će imati snagu zakona). Ako su izbori slobodni, očekuje se da će gubitnička strana časno priznati svoj poraz i otud prihvatiti rezultate kao volju većine.
Postoji ogroman broj pretpostavki u ovom standardnom opisu. Zato što se, u mnogim slučajevima, možda u većini slučajeva, glasači često osećaju vrlo zagrejanim za izbore, pre, za vreme i posle njih - i vrlo često ne prihvataju pasivno njihove rezultate. Naime, oni protestuju tvrdeći da su izbori vođeni nepošteno ili da su čak pokradeni, i da, zbog toga, rezultati nisu legitimni. Ovo se dešava dosta često. Ako mislimo na nedavne, ili na predstojeće, izbore u svetu, bile su serije izbora sa osporavanim rezultatima. Na primer, Iran, Venecuela, SAD, Gruzija i Ukrajina 2004. godine, a Irak i Palestina 2005, čiji se izbori već unapred osporavaju. (...)
Zbog toga treba da se vidi koje su vrste postavljanih pitanja u osporavanim izborima, i koji su razlozi zašto se izbori nisu odvijali dovoljno glatko, tako da se niko ne potrudi da piše o njima, osim da analizira zašto su pobednici pobedili. Treba da počnemo sa pretpostavkom da uvek postoji neka praksa u izborima koja ne sledi teoretska pravila legaliteta i pravednosti. To je obično i samo tada kada su izbori toliko zatvoreni da takva praksa može da promeni objavljene rezultate.
Prvo, možda je najelementarnije pitanje ko ima pravo glasa. Koncept slobodnih i fer izbora obično pretpostavlja da svi građani iznad izvesnih godina (obično 18 ili 21) imaju zakonsko pravo glasa. Danas se univerzalno pravo glasa oba roda smatra manje značajnim od slobodnih izbora. Otkad ovi propisi teže da budu legalni u većini zemalja a, svakako, neko vreme pred izbore, oduzimanje prava glasa obično se ne postavlja kao tekući problem. Ali, taj problem su neki postavili u kontekstu izbora u SAD. U SAD, gde se pravila razlikuju u pojedinim državama, pitanje da li zatvorenici mogu da glasaju je od velike važnosti. Samo dva od 51 pravosuđa dozvoljavaju zatvorenicima da glasaju. A neke države neprekidno oduzimaju pravo glasa zatvorenicima, čak i pošto su potpuno odslužili svoju kaznu. Pošto zatvorenici dolaze, disproporcionalno, iz manjinskih grupa, efekat je značajno redukovanje prava crnaca da glasaju u određenim državama. A ovim, uz poznat sistem izbornog koledža, može se odlučno uticati na ishod. Na primer, Dž. V. Buš bi izgubio na izborima 2000. godine da zatvorenici nisu uveliko sprečeni da glasaju na Floridi. Koliko je ovo uticalo na izbore 2004. još nije jasno.
Ko može da se kandiduje na izborima? Ovo je glavno pitanje u iranskim izborima. U tekućem sistemu postoji jedan službeni organ koji mora da potvrdi pravo datih kandidata da se kandiduju. Ovu strukturu je kontrolisala jedna velika stranka u izborima i bila je sklona da potvrdi veliki broj kandidata druge stranke, koji su, na ovaj način, isključivani iz žreba. U predstojećim palestinskim izborima, da li će Izrael dozvoliti Marvanu Bargutiju, koji je sada u zatvoru, da se kandiduje za predsednika, da izvodi svoju kampanju, a, ako bude izabran, i da se ustoliči?
Kome su dostupni mediji? Ovo je pitanje o tome ko kontroliše medije - vlada i novac. U nekim slučajevima - upadljivo Gruzija, Iran i, potencijalno, Irak - vlada je imala snažnu kontrolu nad medijima pa je, otud, uskraćivala opoziciji mogućnost da svoje stavove iznese. U slučaju Palestine, Izrael kontroliše medije, i mi ćemo tek videti kakav će uticaj ova kontrola imati. Pitanje novca i njegovog uticaja na pristup medijima, koji prodaju svoj prostor, dugo je bio veliki problem u SAD.
Ali, sva ova pitanja nastaju, takoreći, pre glasanja. Upravo tokom samog glasanja nastaje većina ozbiljnih prigovora. Prvi takav je zastrašivanje glasača. Zastrašivanje može uzeti mnoge forme. Postoji efekat mobilizacije glasača metodima jake ruke ili, obrnuto, odvraćanja glasača od glasanja. Opozicija je takav prigovor iznela u Venecueli. Ovo će sigurno biti problem i u Iraku. Ali, postoje i druge, suptilnije forme zastrašivanja. Dokazivalo se da je u izborima u SAD zastrašivanje uzelo formu bezrazložnog osporavanja prava glasača da glasaju ili širenja neistinitih glasina o pravima glasača. Strahuje se da neprekidno prisustvo izraelskih trupa u palestinskim područjima može imati efekat otežavanja Palestincima da glasaju, a, sigurno, i otežavanja kandidatima u kampanji.
Najveći problem je uvek stvarno brojanje glasova. To je bio problem u Venecueli, SAD, Gruziji, Ukrajini i, najverovatnije, biće problem u Iraku i Palestini. U Venecueli, opozicija do dana današnjeg osporava prebrojavanje, iako su grupe međunarodnih posmatrača utvrdile da je brojanje bilo pošteno i iako su rezultati, danas, uopšteno prihvaćeni. U SAD, prebrojavanje glasova u nekim državama još se osporava (čak i pred sudovima). Jedan prigovor, u skladu sa naprednom tehnologijom, je da je postojala manipulacija rezultatima, koja je izvedena kompjuterski, tamo gde ne postoji tzv. papirnata traka. Dokazni materijal, naširoko razglašen Internetom, dolazi iz serije kalkulacija koje pokazuju da su neki rezultati statistički veoma neverovatni. U Gruziji, kao rezultat uličnog ustanka pala je vlada i, time, priznala da su prethodno objavljeni rezultati bili lažni. Upravo se o tome raspravlja u Ukrajini. (...)
I, zatim, postoji i pitanje da li neko može imati poštene i slobodne izbore u situaciji političkog i vojnog nereda. Ovo je centralno pitanje u vezi sa predstojećim izborima u Iraku. Na primer, kombinacija pobune i poziva na izbore, ili na bojkot, ili na odlaganje izbora u većini sunitskih političkih partija i religioznih autoriteta, može značiti, i verovatno će značiti, da će učestvovanje sunita u glasanju biti vrlo minimalno a, u takvom slučaju, mogu li rezultati biti smatrani legitimnim?
Konačno, ovde je i pitanje inostranog mešanja. Vlada u Venecueli optužila je SAD za otvoreno podržavanje opozicije. U Gruziji, Ukrajini, Iraku i Palestini, očigledno je bilo stranih snaga ne samo zainteresovanih za rezultate već i takvih koje su aktivno uticale na formiranje rezultata ili na formiranje posleizborne debate o rezultatima.
Uopšte, postoji poprilična hipokrizija kada se priziva koncept slobodnih i poštenih izbora. Izbori bi trebalo da odluče o političkim rezultatima. Ali, vrlo često strela ode u drugom pravcu. Političari odlučuju o tobožnjim rezultatima. A ponekad, u osporavanim izborima, i iza scene, politički kompromisi određuju da li se rezultati smatraju legitimnim.
To ne znači da izbori ne treba da budu pošteni i slobodni. To samo znači da smo mi daleko od sigurnosti da se takvi dešavaju u svetu, na severu i jugu. A jedna stara poslovica nam kaže da onaj ko živi u staklenoj kući ne sme da se baca kamenjem ili da to mora da čini sa više opreznosti.

Komentar br. 150, 1. decembar 2004.
Prevela Borka Đurić