|
Godina XVII (2005)
|
1-31. januar 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
Zbivanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Suštinska pitanja novog ustava Opet se u našem političkom životu susrećemo sa specifičnostima svojstvenim samo našoj zemlji u kojoj se tako često mešaju bolesna megalomanija i bolna tragika. Jedni kažu da već imamo osam predloga ustava, drugi tvrde čak i deset, a kada uskoro budu pristigli i novi projekti biće ih, bogme, čak i više od jednog tuceta. Uprkos ovakvoj žestokoj političkoj i pravničkoj revnosti to još nije dokaz da ćemo osnovni zakon zemlje dobiti ne samo do kraja februara 2005, kako se olako obećava, nego i u neko dogledno vreme. Pa čak ako se naši zvaničnici nekako i izbore sa rokovima, niko u Srbiji za sada nema pouzdane garancije da će nam taj novi ustav osigurati demokratske promene unutra i popločati put prema Evropi i svetu. Ima više razloga za strahovanje da ćemo i ovoga puta, posle toliko godina i decenija uzaludnih ustavnih borbi, najzad doći do ustava pravog demokratskog i državničkog dometa. Za ove četiri godine nove demokratske vlasti, nazvane vremenom nade, od naših političara, bilo u vlasti ili opoziciji, nismo čuli gotovo nijednu suštinski novu ideju, već su se sve njihove ustavne rasprave jalovo kretale isključivo oko rutinskih pitanja položaja i međusobnih odnosa pojedinih državnih organa. Čak je do sada više puta rečeno da nesaglasnost postoji oko 11 pitanja, a među njima su bila najznačajnija tri: građanska ili nacionalna država, hoćemo li predsednika Srbije birati na neposrednim ili posrednim izborima i kako će izgledati nova regionalna podela Republike. S vremena na vreme, doduše, i sa raznih strana pojedinci i grupe pokušavali su da nature izjašnjavanje o promeni oblika državnog uređenja i uvođenju monarhije, ali se za ovu ideju zainteresovao relativno mali broj ljudi. Eto, na tako suženi politički horizont sveli su se naši čelnici, što ne govori ništa pohvalno o njihovim kreativnim i vizionarskim sposobnostima. Potpuno je ignorisano - i to je najkrupniji propust u svim dosadašnjim ustavnim projektima i raspravama, da je Srbija, na kraju XX veka, prošla kroz desetogodišnje krvave ratove sa susedima, strašne zločine i neviđenu pljačku naroda. Imamo li u Srbiji dovoljno snage i političke volje da se, u pristupu novom ustavu, jasno osudi rat kao sredstvo za rešavanje državnih pitanja, odbace sve teritorijalne pretenzije, naglasi
Sem toga, naša politička i zakonodavna praksa, naročito u poslednje vreme, jasno su pokazale da nisu sposobne da na valjan način regulišu i pitanje svojine, što može da bude ozbiljan nedostatak budućeg ustava. Kod nas se u javnosti već godinama širi uzbuđenje zbog svojine nacionalizovane posle Drugog svetskog rata - što i jeste legitimno - ali se potpuno previđa kako da se reše dramatična svojinska pitanja koja iskrsavaju upravo ovih dana. U našoj zemlji, u raznim preduzećima koja se privatizuju, danas ima oko milion akcionara, a upravo je njihovo pravo na svojinu ekstremno ugroženo. Zakon jačeg vlada na sve strane, ostrašćene gazde svojim privatnim naoružanim vojskama nasrću na radnike; na drugim stranama, kao u slučaju privatizacije aranđelovačkog "Knjaza", nesigurna i korumpirana vlast izaziva prave traume među akcionarima, a da ne govorimo o onim primerima gde radnici ne raspolažu ni osnovnim informacijama kolika je prava vrednost njihovih akcija. Nedavno su se akcionari u Srbiji, kao akt samoodbrane, organizovali u svoje udruženje, ali državnu vlast ovaj podatak baš i nije mnogo impresionirao. Naš novi ustav nije samo političko i pravno pitanje, kao što je to bivalo do sada, nego pre svega civilizacijsko po tome koliko će nas otvoriti prema novim vrednostima na kojima počiva sav demokratski svet. Ali je ono u isto vreme i značajno društveno i etičko pitanje. Kada je reč o tome tu iskrsava više gorućih aktuelnosti. Mogu li one snage koje su Srbiju upropastile uvodeći je u bliskoj prošlosti u ratove, zločine i pljačku, sada meritorno odlučivati i o njenoj boljoj budućnosti? Niko ovde ne zagovara ograničavanje prava nekim strankama, ali bi dobro bilo da ovu ustavnu debatu prati i jasna društvena svest o tome ko je šta radio u prošlosti i ko je i u kolikoj meri politički odgovoran za počinjena nedela. Ta svest povukla bi, bar u javnosti, jasnu granicu između onih koji zaslužuju poverenje i onih kojima bi trebalo uskratiti kredibilitet. Sem toga, valjanog ustava nema bez aktivnijeg angažovanja svih društvenih potencijala demokratskog usmerenja. Naše stranke, naime, pokazuju snažnu sklonost ka ekskluzivističkom odlučivanju, a građane vide samo kao pasivne glasače na referendumu na kojem ćutke prihvataju ono što im je unapred prigotovljeno. Takva nametljiva stranačka neodgovornost već je ozbiljno podrila moć Narodne skupštine, a dobar deo društva je u tolikoj meri dezorijentisala da našu javnu scenu već godinama nesmetano pustoše razne populističke ideologije. Naravno, nema demokratije bez stranaka, ali javnost ima pravo da odlučno postavi pitanje koje su to partije koje već pune četiri godine ne mogu da se dogovore ili, što je još verovatnije, neće nikakve promene. To su ona suštinska pitanja novog ustava Srbije, a sve ostalo je sporedno ili prazna priča. |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
