(Ne)moguć povratak
ili
Poseljačeni grad

Nakon dve zbirke priča (Pseudologija fantastika, 1995. i Radost brodolomnika, 1997) i prvog ali izvrsnog romana Oproštajni dar, 2001), Vladimir Tasić (Novi Sad, 1965) svojim najnovijim romanom Kiša i hartija uspostavlja nov i zanimljiv romaneskni postupak u našoj književnosti nagoveštavajući da sve više postaje autor koji kompletno i suvereno vlada pripovedačkom alhemijom, prestajući tako da bude samo još jedno "prijatno iznenađenje i osveženje".
Radnja romana je jednostavna: nekoliko mladih Novosađana (Tanja, koja je i dramatizovani pripovedač, Đura, Nestor, Sonja i Žorž) posle više godina izbivanja iz zemlje (odlazak mladih je, uostalom, bila karakteristika devedesetih godina proteklog veka u Srbiji), vraćaju se u rodni grad. Shvataju da ništa više nije isto; u glavama ljudi ponajpre. Pozicionirani unutar okvira jedne nove, umnogome primitivizovane kulture koju zatiču, oni progovaraju jezikom sećanja na svoj grad, na jednu sasvim drugačiju kulturu u kojoj su odrastali i koja je nepovratno nestala upravo u tragičnom sudaru istorije, mitologije i politike, gubeći se u mračnom bezdanu novostečenih simbola za jednokratnu upotrebu, koje su zajednički promovisali političko-estradno velikodržavlje i kulturni kič koji ga zakonomerno prati.
Iz ratnog haosa nastao je posleratni nered, a iz ovoga, pak, umesto razvitka čvrstih institucija, počela se pomaljati hijerarhija nasilja i bezakonja. Tasićevi junaci svikli na snove o totalnoj umetnosti zvuka-boje-pokreta, o skladnosti i lepoti ritma igre, o pokretu kao nasušnoj potrebi oduhovljene ličnosti, iznebuha se suočavaju sa patrijarhalnim, predmodernim društvom, u kojem pored rigidnosti navika i običaja vladaju prostakluk, otimačina i estradni kič. I kao što je Šiler u svom traktatu o estetičkom edukovanju čoveka smatrao da se u nagonu igre, a to znači u estetičkoj kontemplaciji, pojedinac oslobađa surovih prirodnih nagona i slobodno prelazi u sferu idealne slobode umetnosti, tako i Tasić, literarno elaborirajući odnos između umetnosti i stvarnosti, između estetike i folklorne tradicije, zapravo sukobljavajući ih, vidi u tome zanimljiv materijal za pletenje romaneskne mreže. Tako su sada njegovi junaci gledali kako mafijaši iz kvarta švercuju naftu, cigarete, kokain, kako diluju devize, razmeću se luksuznim džipovima, međusobno ubijaju na gradskim ulicama, osiono mašu legitimacijama državne bezbednosti istovremeno organizujući javne kuće puneći ih mladom ženskom puti iz Moldavije, Ukrajine i Rusije.
Opšte rasulo i kič preplavio je Grad u tolikoj meri da su mladi povratnici jasno mogli da osete kako iz svakog od tih noveaux riches izbija mržnja prema urbanom, civilizovanom i osećajnom. Tradicija i istorija, istorija i tradicija, kako god ih se obrne, postajali su jedini kriterijumi istine, smisao "postanka i opstanka", sve osim toga malo je bilo važno, druga znanja su bila suvišna, čak štetna, kako to uviđa jedan od likova romana: "...ovde svaki debos zna šta je bilo 1371. godine i rašta Turčin skenja Birčanina, a za Ružu lutanja, za našeg Ščeglova, domaćeg majstora derivea, šetnje i plutanja do iznemoglosti, niko ništa nije čuo".
Zaključak je logičan: kič dominira i lako prerasta u tiraniju. Zahteva da mu se pokloni i pokori. Svako ko ne deli užitak postaje sumnjiv. Vera, zastava, tradicija, čak i slobodno tržište. Svejedno. Kič traži poslušnost.
U svetlu takvih okolnosti i takvih osećanja i saznanja Tasićevi junaci uspevaju samo da bolno kriknu, ali ne i da pobede vampira istorije koji na Balkanu nikako da se upokoji, kao na ukletom tlu gde se vekovi, kako izgleda, ne smenjuju jedan za drugim nego egzistiraju naporedo. Stoga povratnici traže izlaz tako što na dominaciju gusala odgovaraju elektronskom muzikom, na veličanje nacionalne istorije i mitoloških ličnosti rafiniranom istorijom popkulture i savremenom urbanom mitologijom koja bi podjednako mogla biti oličena u prizoru nasmejanog Toma Vejtsa koji žvaće žvake za odvikavanje od pušenja, u punom predavanju Zamjatinovim Kristalima i snoviđenjima ili pak u verovanju da svaka žena može biti Virtuelna Valeri, junakinja erotskog softvera na koji se često nailazilo u nestručno izbrisanim fajlovima računarskih sistema.
Tematizujući pitanje mogućnosti istinskog povratka otišlih u novonastale kulturne obrasce, povratka koji bi podrazumevao njihovu stvarnu kulturnu repatrijaciju, Tasić, i sam voljni ili nevoljni izgnanik (živi već dugo u Kanadi) pomoću iskustvene perspektive svojih likova razmatra brojne mogućnosti, ali ne daje nijedan pravi odgovor. Odgovore, uostalom, pisac i ne mora da daje, dovoljno je što postavlja pitanja, što izoštrava problem. Ono, pak, što je vrlo značajno i što shvatamo kao jednu od poruka ovog dela jeste spoznaja da u celoj priči niko ne može biti sasvim nevin, niko ne može pobeći od odgovornosti čak i kada ne učestvuje u zlu, pa tako svaki od njegovih junaka oseća neku specifičnu vrstu bola, neku potmulu i u sopstvenim glavama nedovoljno artikulisanu krivicu koja ih muči, tišti i zbog koje, naposletku, pokušavaju da se makar i pomoću imaginativne vizije uhvate u koštac sa naveliko poseljačenim Gradom, sa psihologijom i atmosferom zatvorenosti i stešnjenosti duha.