Prekoračivanje granica *

O krvavom raspadu Jugoslavije komunističkog kova ovde se više ne govori, pogotovo sa strancem. Ljudi naprosto pokušavaju da se usaglase u novonastaloj hrvatskoj državi. Opozicione novine, u koje ponekad bacim radoznali pogled, govore o autoritarnoj vlasti što pod pseudodemokratskom spoljašnošću pokušava da stavi pod kontrolu sve oblasti društvenog života, o nepotizmu i korupciji; ali građani Rovinja ne govore o tome, barem ne sa strancem srpskog porekla. Oni sa mnom pričaju o vremenu, o psima i cveću, brinu se zbog turističke sezone i obrazovanja svoje dece, ali ostavljaju po strani svaku vezu sa politikom, kao da je politika tabu. Ratni sukobi koji su se odigrali u ovoj zemlji kao da su kod većine građana izazvali potpuno povlačenje u privatnost.
Dok moji susedi pokušavaju da u senci ujedinjene Evrope ostvare skromnu sreću, ja bih opet mogao, kao mnogo godina ranije, u miru da čeprkam po svom staračkom delu ili vodim dnevnik o postepenom slabljenju čula vida i sluha, tako da katkad vidim ljude koji su već odavno mrtvi i čujem rečenice koje niko nije izrekao. To slabljenje mojih životnih snaga takođe me primorava na sporiji hod. Uvek iznova hvatam sebe kako odmereno hodam, kao moj deda ili otac u dubokoj starosti, i moram da se nasmejem. Onda ubrzam korak, ali uskoro opet zapadam u tromi kas, koji mi se čini primereniji. Obojicu sam video u otvorenom kovčegu, kao što je to običaj kod pravoslavnih hrišćana, i ne bojim se smrti. Znam da ću u dogledno vreme umreti i pomirio sam se s tim. Ljuti me samo smrt ljudi čiji se život nasilno završava. Niko nema pravo da u ime neke providne ideologije ili klimavog religioznog pogleda na svet uništava živote drugih ljudi. A to se događa svakodnevno, ne samo u dalekoj Aziji ili Africi već i u našoj neposrednoj blizini.
Pri tom je reč o sasvim drugačijem prekoračivanju granica nego što su to moje bezazlene igrarije putnika, kome to što je stranac pomaže da dođe do jasnijeg opažanja događaja i stvari oko sebe. Tamo je biti stranac smrtonosna igra.
Već smo navikli na to da viđamo slike iscrpljene crne dece što nas gledaju velikim, tužnim očima, u kojima se ogleda čitava beda čovečanstva. Ne mogu da se naviknem na to i često plačem od besa zbog sopstvene nemoći, koja me osuđuje da dokono posmatram kako stotine hiljada nevine dece umiru od gladi, pošto naši bedni prilozi nisu dovoljni da im omoguće život dostojan čoveka. Nemoćno posmatramo kako primitivno šepurenje navodi velike azijske države poput Indije i Pakistana da aktiviraju atomske bombe kako bi pretile jedna drugoj, umesto da se usredsrede na obezbeđenje rada i hleba svojim stanovnicima. Kao i u drugim zemljama sveta ti uobraženi nacionalistički gestovi i agresije služe samo za odvraćanje pažnje od stvarnih problema i njihovo prikrivanje, jer razmetljivci što zveckaju oružjem nisu u stanju da ih reše.
Posle dužeg prepucavanja čini se da je Evropska unija odlučna da, barem u našim evropskim krajevima, spreči ponovni debakl poput onog u Bosni, pri čemu je poginulo stotine hiljada ljudi, a više od milion izgubilo celu imovinu i povrh toga domovinu.
Krvavi sukobi na Kosovu koje je Evropska unija, polako stekavši samopouzdanje, pokušala da okonča živom diplomatskom delatnošću i pretnjom vojnom intervencijom, ali još uvek uz snažnu američku podršku, odavno su bili programirani. Bankarski stručnjak potekao iz srednjih komunističkih kadrova Titove Jugoslavije, Slobodan Milošević, ukinuo je 1989. godine autonomiju dva miliona kosovskih Albanaca, koju im je petnaest godina ranije dao Tito, i pokrenuo time raspad Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Nacionalističke parole srpskog rukovodstva, koje se još uvek nazivalo komunističkim, toliko su uplašile vodeće gremije u drugim republikama da su ovi potražili spas u odvajanju. Koliko je svirepo to bilo, dobro je poznato.
Čudno je da su se Albanci na Kosovu ponašali mirno, mada su prvi bili žrtve srpske nacionalističke agresije. Kad su vlasti ostatka Jugoslavije ukinule njihovu štampu, škole i univerzitete, oni su počeli da svoju decu u grupama podučavaju kod kuće. Svaki čovek koji donekle logično razmišlja mogao je predvideti da će taj od strane jedne manjine na svojoj teritoriji ugnjeteni narod jednoga dana zahtevati svoja prava. Pisac Ibrahim Rugova, kojeg je velika većina kosovskih Albanaca na ilegalnim ali korektno sprovedenim izborima izabrala za predsednika, uzdao se u vreme i pasivan otpor.
Kosovski Albanci pod njegovim vođstvom bojkotuju sve zvanične izbore jer se osećaju okupiranim od strane srpske specijalne policije. Ali time oni odustaju od svakog prava da svoje predstavnike pošalju kako u srpski tako i jugoslovenski parlament u Beogradu, gde bi možda mogli da u korist svog naroda kroz saveze sa za to otvorenim, manjim opozicionim partijama, iznude neke ustupke srpske vlade koja se zaklinje na

nacionalistički kurs. Odbijanje kosovskih Albanaca da razgovaraju, dokle god policija na njihovoj teritoriji igra okupacionu silu, razumljivije je od krutog držanja Slobodana Miloševića, koga mnogi očigledno pogrešno smatraju realnim političarem jer se tu i tamo prilagođavao kako bi se održao na vlasti. Novi vlastodršci u ostatku Jugoslavije propustili su da se usaglase sa drugim narodima koji na njihovoj državnoj teritoriji čine dobru trećinu stanovništva. Bilo bi logično u federaciju, koja se sada sastoji samo od Srbije i Crne Gore, uključiti i kosovske Albance i mnogonacionalnu mešavinu iz Vojvodine, koji su pod Titom bili autonomni. Umesto toga, oni su se odlučili za potpuno nepoštovanje prava svih manjina,
		Pablo Ruiz Picasso, Tete de faune, 1956.

koje su katkad toliko velike da se ne mogu označavati kao manjine.
Najnovije verbalno popuštanje gospodina Miloševića, da kosovskim Albancima ipak da autonomiju koju im je 1989. godine lično oduzeo, dolazi suviše kasno. Ne samo pobunjeničke grupe Albanaca, koje isto kao i njihovi protivnici baljezgaju o krvi i tlu, već i neki umereni političari oko Rugove više ne žele da se zadovolje mogućom autonomijom, već traže vlastitu državu.
To dovodi u zabunu velike sile, koje, doduše, vrlo glasno govore o ljudskim pravima i samoopredeljenju, jer se plaše da bi varnica ponovo razbuktalog albanskog nacionalizma mogla da pređe na Makedoniju i Grčku, gde takođe postoji znatna albanska manjina. Stoga one plediraju za ostajanje Kosova u granicama Jugoslavije. Specijalni izaslanik Ričard Holbruk, koji je stekao zasluge za ostvarenje Dejtonskog sporazuma, a time i mira u Bosni, istrajno pokušava da predstavnike Srba i Albanaca dovede za pregovarački sto.
Kako god izgledao kompromis postignut Holbrukovom diplomatskom umešnošću i pod pritiskom Ujedinjenih nacija, on će biti samo privremeno rešenje. Reč je, konačno, o tome da se spreči dalje prolivanje krvi i proterivanje albanskog stanovništva sa Kosova. Istorija ionako poznaje samo privremena rešenja. Samo je smrt konačna. Prvi jugoslovenski vojnik koji je poginuo u nametnutoj mu borbi protiv albanskih pobunjenika bio je Rom.

Prošlo je godinu dana otkako sam u leto 1998. godine sastavio ove zapise, godina u kojoj su se u čitavom svetu, ali pre svega u našoj neposrednoj blizini, desila mnoga ozbiljna prekoračenja granica. Najpre je izgledalo da će zapadne velesile i Rusija, koje su suviše kasno reagovale na krizno žarište Kosovo, iznuđenim pregovorima postići mirno rešenje, ali je na kraju taj dobronameran pokušaj uspostavljanja mira propao zbog odbijanja samodršca ostatka Jugoslavije, Slobodana Miloševića, koji nije hteo da dopusti pristup stranim trupama, pa bile i mirovne, na svojoj teritoriji.
Potom je došlo do brutalnih prekoračenja granica, koja izgledaju iracionalno, kao da je iracionalna nacionalistička politika gospodina Miloševića zarazila sve učesnike mirovne konferencije. Specijalna policija beogradskog režima već je ranije veoma rigorozno postupala prema pobunjeničkim UČK-partizanima na Kosovu, po istoj metodi koju su SS jedinice ili jedinice nemačke vojske primenjivale u borbi protiv Titovih partizana za vreme Drugog svetskog rata. Srpska policija je više od pedeset godina kasnije opkolila sela u kojima su se nalazili borci UČK, ili se samo pretpostavljalo da su tamo, bombardovala ih i konačno pobila sve stanovnike, sa ženama i decom, kojima nije uspelo da pobegnu u šume. Njihova akcija, koja je kao i sve vojne akcije imala ime i zvala se "Potkovica", mnogostruko je pojačana posle bombardovanja NATO, koji je takođe počinio ozbiljno prekoračenje granica izazivajući bez naloga tromih Ujedinjenih nacija rat sa upotrebom bombi protiv suverene zemlje, kako bi zaustavio desetkovanje i proterivanje albanskog stanovništva iz njihove kosovske domovine.
Tako je došlo do eskalacije sile u čije se posledice ubrajaju "kolateralne" štete, to jest nekoliko stotina civila ubijenih NATO-bombama, hiljade kosovskih Albanaca koje su ubili specijalna policija i paramilitarističke jedinice srpskih ultranacionalista i milion ljudi proteranih iz svojih kuća, ne uzimajući u obzir uništenu ekonomsku infrastrukturu ostatka Jugoslavije sa Kosovom.
Nakon završetka ratnih dejstava, izazvanog sporazumom koji su blagoslovile Ujedinjene nacije, čini se da kosovski problem još nije rešen, kao što sam i slutio. Pošast nacionalizma obuzela je kosovske Albance, čiji fanatici sada ubijaju srpske civile, pale im kuće i napadaju jadne Rome kao i svoje zemljake koji su od pamtiveka katoličke vere, jer su ovi po njihovom mišljenju srpski saradnici. Mirovne trupe Ujedinjenih nacija imaju velikih poteškoća da obuzdaju rasplamsalu žudnju za osvetom i obezbede normalan život stanovnicima Kosova, kao i pre više godina u Bosni - u slaboj nadi u poboljšanje međuljudskih odnosa.
Koliko još granica razuma, pristojnosti i morala moramo prekoračiti da bi ljudi došli do humanog stava koji će ih sprečiti da iz zbrkanih razloga neke mutne, providne nacionalističke ideologije gase živote svojih sunarodnika? Dok dođe do toga, ja ću sigurno već preći onu granicu iza koje nema ničega. Ali ne gubim nadu.

* Odlomak iz knjige: Milo Dor, Srednja Evropa - mit ili stvarnost i drugi eseji; priredio Dragi Bugarčić; prevele Virdžinija Pasku i Olga Trebičnik; objavili "Otkrovenje" Beograd i Društvo srpsko-nemačko-austrijskog prijateljstva, Vršac 2004.