Podela ili evropsko rešenje Kosova

Nekoliko pitanja Dobrici Ćosiću

Pre svih drugih moralo bi se postaviti jedno krupno moralno pitanje: kako može Dobrica Ćosić, koji je srpski narod podsticao na rat za teritorije dokle sežu srpski grobovi, rat u kojem je taj narod, suprotno njegovoj tezi ("pobeđuje u ratu, poražavan u miru"), doživeo najtežu nacionalnu katastrofu nakon turske viševekovne okupacije, kako mu se, dakle, mogla roditi ideja da se ponovo poigrava sa sudbinom srpskog naroda?
To pitanje, međutim, nije samo za Ćosića, ono se ponajviše tiče njegovih političkih promotora (od Miloševića, crkvenih velikodostojnika, do političara postmiloševićeve ere), ali i mase manipulisanih dosadašnjim neuspešnim politikama prema Kosovu. Među ovim drugim ima indoktriniranih velikosrpstvom i teorijama svetske antisrpske zavere, ali i veliki broj napaćenih, zbunjenih i frustriranih Srba sa Kosova koji bi, opravdano dakako, da se već jedanput vrate normalnom životu.
Naš narod, nažalost, nema baš neko istorijsko pamćenje, pa je zaboravio šta i kako je sve Ćosić predlagao da se rešava srpsko i kosovsko pitanje. Da bolje pamti prisetio bi se da je Ćosić na jednom plenumu CK Srbije predlagao unitaristički koncept odbrane Kosova od albanskog nacionalizma, da se negde u to vreme vajkao što jedino Srbi nemaju "etnički čistu" državu, da je opet na unitarističkom konceptu ne samo idejno i politički ohrabrivao i savetovao Miroslava Šolevića i njegove saradnike, već je sudelovao i kao organizator pobune kosovskih Srba protiv tadašnjeg srpskog partijskog i državnog rukovodstva. Možda je to rukovodstvo nedovoljno činilo da se na Kosovu posecaju istorijski, politički i ekonomski koreni srpsko-albanskih antagonizama, o tome će istorija dati svoj sud. Ali mere za zaštitu Srba koje je Ćosić predlagao nisu išle linijom ravnopravnosti kosovskih Albanaca. Bilo kako bilo, tek na pobuni protiv navodno oportunističkog srpskog rukovodstva uzdigli su se Dobrica Ćosić kao "otac nacije" i Slobodan Milošević kao "vožd" i "mesija" srpske nacije. Od tada oni se idejno savetuju i politički sarađuju na ratnom konceptu "velike Srbije". Razišli su se tek kad je "pukla tikva", kad se ratni točak velikodržavlja zaglavio na prostorima nekih republika bivše Jugoslavije (Hrvatske i Bosne i Hercegovine).
I sad se Dobrica Ćosić, posle svega što nas je zadesilo, ne malo i njegovim zaslugama, ponovo javlja sa pretenzijama spasioca. Ideja o teritorijalnoj podeli Kosova izneta u njegovoj najnovijoj knjizi Kosovo nije nova. Nastala je pre nekoliko decenija kao izraz frustriranosti srpskog nacionalizma koji je, kad je izgubio sve bitke, pribegao politici "daj da se spasi što se spasiti može", to jest kad ne može celo onda bar deo Kosova. I sa ovim obnovljenim predlogom cilj je ostao isti, samo sada pod daleko nepovoljnijim okolnostima za kosovske Srbe i Srbiju.
Ćosić je, bez sumnje, u pravu kad konstatuje da je situacija na Kosovu više nego beznadežna, te da je neophodna radikalna revizija dosadašnje državne politike prema Kosovu. Ali Ćosićevo objašnjenje kako i zašto je do toga došlo ima prizvuk istorijske eskivaže natopljene filozofijom sudbinstva i antisrpstva, što u dobroj meri smanjuje i "rejting" njegovog uputa kako izaći iz ovovremenog istorijskog ćorsokaka. Jer, nepovoljne istorijske ishode Ćosić najčešće tumači neblagonaklonostima istorije, agresivnošću albanskog nacionalizma i predrasudama svetskih sila, SAD i Evropske unije, prema Srbima i Srbiji. Dosledan stavu "za sve su krivi drugi", Ćosić i za raspad avnojske Jugoslavije optužuje druge, bivše ju-republike, zato što su, navodno, pribegle nasilnoj secesiji. Takvo je u dlaku isto i Miloševićevo tumačenje jugoslovenskog raspada, mada nije izvesno ko je na koga više uticao. Po njemu, za sve je kriva "politika srbofobije", jer ona je ta koja je, navodno, izazvala "odbrambene", pa i "ekstremističke", mada "prinudno" izazvane odgovore srpskog nacionalizma.
Niko objektivan ne osporava da velike sile nisu uvek imale prave odgovore za balkanske enigme niti da nisu i grešile u rešavanju jugoslovenske krize. Ali ključna greška je u domaćem političkom establišmentu, ne u njima. Jer, u Srbiji, nakon rušenja Berlinskog zida, nisu pobedile demokratske, već najkonzervativnije snage srpskog društva - miloševićevski neostaljinizam i srpski nacionalizam, antimodernizam i antievropejstvo. Nismo, dakle, gubili podršku zapadnih demokratija zbog nekakve ugrađene srbofobije i antisrpske zavere. Srbija je suspendovana iz članstva Ujedinjenih nacija i imala tretman "svetskog parije", ne zbog antisrpstva, već zbog Miloševićeve politike. Služeći se istorijskim simplicizmom, Ćosić previđa da je srpski narod, u pojedinim razdobljima, na

velika vrata ulazio u istoriju: oslobodilačkim ustancima na početku XIX veka, svrstavajući se na strani zapadnih demokratija u Prvom i Drugom svetskom ratu, kao i politikom miroljubive koegzistencije u vreme druge Jugoslavije. Nije, dakle, istorija samo "oduzimala", ona je i "davala" Srbiji! Ali da se vratimo Kosovu. Ćosić neće da ulazi u razloge zašto je srpska politika prema Kosovu, poslednjih decenija prošlog veka, postepeno gubila dok nije potpuno izgubila podršku zapadnih sila. On ne nalazi potrebu da uzroke potraži i na strani državne politike Srbije, kako one građanske, između dva svetska rata, tako i miloševićevske Srbije, pa i svoje uloge u svemu tome. Ćosić to ne čini jer je lakše i demagoški prijemčivije reći jednostavno da su za sve nevolje srpskog naroda "krivi drugi". Nije,
		Pablo Ruiz Picasso, Les saltimbanques, 1958.

svakako, sporna agresivnost i brutalnost albanskog nacionalizma prema Srbima i srpskim svetinjama na Kosovu. Ali Ćosić izbegava da se upita nije li toj agresivnosti doprinosila politika nasilja, patronatsko-kolonijalnog odnosa, čak sa elementima rasizma, prema kosovskim Albancima. Srpski nacionalizam nije bio samo "odbrambeni" i "dobroćudni", a samo ponekad ekstreman, pa i tada samo kao odgovor na ekstremizam albanskog nacionalizma. Zar zaista nije bilo bolje odbrane od albanskog nacionalizma od Miloševićeve politike ukidanja kosovske autonomije i državnog terora prema kosovskim Albancima, primenjivane pre agresije NATO-a?
Zbog svoje poslovične neobjektivnosti Ćosić nije u stanju da ulazi u istorijske korene sukobljavanja srpskog i albanskog pitanja. Nikako mu nije prihvatljivo da su i Albanci imali legitimno pravo na svoj nacionalni program čiji je cilj nacionalna država svih Albanaca, kao što su tome težili Srbi (Garašanin) i svi drugi balkanski narodi. Ne može se osporavati činjenica da su Albanci u tom pogledu ostali prikraćeni rešenjima velikih sila po završetku Prvog svetskog rata i da u frustriranosti tim rešenjima treba tražiti dublje istorijske korene njihovog tinjajućeg nezadovoljstva koje je, povremeno, uz podsticaje nekih stranih sila i neadekvatnom srpskom politikom, prerastalo u agresivne oblike bunta protiv Srbije.
Zanemarujući sve to Ćosić sada obnavlja predlog o podeli Kosova na bazi kompromisa albanskog etničkog i srpskog istorijskog prava, uveren da je našao "čarobni štapić" za rešenje kosovskog čvora. Taj predlog, međutim, kasni više od 100 godina. Trebalo je, možda, početi sa njegovom realizacijom još 1912. godine, pre nego je Kosovo vraćeno pod jurisdikciju srpske države ili možda 1918. godine, prilikom stvaranja prve jugoslovenske države. Umesto toga, građanska klasa pobedničke Srbije prihvatila se gubitničke politike prema Kosovu, sa glavnim osloncem na silu i kosovski mit. Tek autonomijom Kosova u socijalističkoj Jugoslaviji počelo se sa ostvarivanjem ideje suživota i sa pokušajima integracije kosovskih Albanaca u jugoslovensko i srpsko društvo. To je bio jedino ispravan put koji je činio izlišnom potrebu razgraničavanja na Kosovu po bilo kom osnovu. On se možda mogao korigovati i modifikovati, na tome se počelo i raditi, ali je, nažalost, prekinuto dolaskom Miloševića na vlast, koji je, ubrzo potom, ukinuo kosovsku autonomiju (i vojvođansku, u isto vreme). Prava je ironija sudbine da Ćosić nudi kosovskim Albancima kompromis pod još uvek važećim ustavom kojim je ukinuta Kosovska autonomija!
Zbog svega toga, Ćosićev predlog o teritorijalnoj podeli Kosova ne samo što je istorijski okasneo, on je u biti nerealan, u nečemu nejasan, a u nečemu i protivurečan. Sama ideja o podeli Kosova ima onoliko realnosti kolika joj je mera prihvatljivosti od strane Albanaca, Srba, Evropske unije i Amerike. Ćosić, svesno ili nesvesno, svejedno, previđa da je ideja podela Kosova za Albance bila neprihvatljiva i pre nekoliko decenija, prilikom prvih njenih najava. Stoga ne deluje uverljivo da bi ona bila prihvatljiva i danas, u situaciji koja Albancima obećava, ne pola ili dve trećine, već celo Kosovo!
Nije velika nepoznanica kakav bi bio stvarni odnos i velikih sila prema ideji podele. Sudeći po svemu što se do sada zna njihov stav prema toj ideji bio bi najverovatnije negativan. Iz jednog ključnog razloga, jer nisu sigurne gde bi se sve zaustavio proces mogućih novih deoba. Takva neizvesnost svakako ne ohrabruje u pogledu bezbednosti i stabilizacije mira u regionu, što je njima, bez obzira na neke međusobne razlike, ipak zajednički interes.
Ni jedno ni drugo za Ćosića nisu neke nepremostive prepreke. Lakoća sa kojom pristupa ovom vekovnom problemu neodoljivo podseća na čuvenu Miloševićevu "olako obećanu brzinu". On samouvereno izjavljuje kako kosovski problem nije više "kvadratura kruga"? Pa kaže: nije "ako se Albanskom narodu na Kosovu i Metohiji, prizna istorijsko i demokratsko pravo da se ujedini sa svojom maticom u jednu državu", nije "ako se srpskom narodu prizna legitimno pravo na svoje etničke teritorije". Ćosić, međutim, ne vidi ili ne želi da vidi da se ta dva stava toliko međusobno sukobljavaju da ne mogu služiti kao rešenje kosovske "kvadrature kruga". No, o tome nešto više kasnije.
Kako konkretno izgleda Ćosićev plan o podeli Kosova? On predlaže da "osnova teritorijalnog razgraničenja treba da bude demografsko stanje pre albanskog secesionističkog ustanka i agresije NATO pakta na Srbiju i Crnu Goru". I time demonstrira vapijuće odsustvo osećaja za promenjenu realnost! Jer, tako nešto nije imalo izgleda na uspeh ni pre agresije NATO-a, pogotovo ne posle kapitulacije Miloševićeve vojske i masovnog uverenja Albanaca da im je NATO pomogao da se oslobode vlasti Srbije.
Tim stavovima Ćosić umesto "lakoće" upada u goleme teškoće. Jer, ako bi se nekim čudom i prebrodile teškoće oko teritorijalnog razgraničenja, nije jasno šta biva sa albanskim, a šta sa srpskim delom Kosova? Pripajaju li se svojim maticama? To dosta podseća na svojevremenu Miloševićevu poruku Hrvatima: imate pravo na samoopredeljenje, ali to isto pravo ima i srpski narod koji živi u Hrvatskoj, što je značilo: idite van Jugoslavije, ali bez teritorija na kojima žive Srbi. Što samo pokazuje da su i Ćosić i Milošević imali zajedničke učitelje nacionalnog pitanja i ustavnog prava. Prevedeno na kosovski teren to bi značilo: Albanci, otcepite se, ali bez srpskih etničkih teritorija.
Stoga se opravdano postavlja pitanje ne zagovara li Ćosić, na jedan implicitan način, podelu Kosova između Srbije i Albanije? Ili možda ima u vidu i mogućnost, koju je svojevremeno nagoveštavao akademik Kosta Mihajlović, da se gubitak Kosova, nekom vezanom trgovinom, nadoknadi eventualnim prisajedinjenjem Republike Srpske Srbiji?
Bez obzira čime se sve Ćosić rukovodio, on se navedenim stavovima, protiv svoje volje,

vratio u neželjenu "kvadraturu kruga". Izričit je da ne dolazi u obzir formiranje nezavisne Kosovske države na sadašnjoj celokupnoj teritoriji Kosova i Metohije. I nalazi više krupnih razloga protiv takve opcije: nezavisna albanska država bila bi "trajna prepreka
		Pablo Ruiz Picasso, Guernica (Etage 5), 1937.

životnoj koegzistencijialbanskog i srpskognaroda", bila bi "monoetnička država, iz koje bi izbegao i ostatak Srba" itd. Ali, ma koliko, u ovom slučaju, bio u pravu, Ćosić upada u sopstvenu zamku. Jer, ako priznaje kosovskim Albancima pravo na samoopredeljenje, ne može u isto vreme biti i protiv nezavisne kosovske države, budući da princip samoopredeljenja naroda uključuje i pravo prisajedinjenja i pravo na sopstvenu državu.
Posebno je nejasno šta biva sa "srpskim etničkim teritorijama" nakon podele? Ako će sepripajati matici poput albanskog dela Kosova, otkud ideja da se na njima može konstituisati više srpskih državica, poput Andore, Monaka ili Lihtenštajna. Zanimljivo: Albanci ne mogu imati nijednu državu na Kosovu, a Srbi, ako treba, mogu osnovati i nekoliko. Jedanput se govori o "istorijskom i demokratskom pravu kosovskih Albanaca na otcepljenje", a drugi put se upućuje poziv na zaustavljanje "albanske varvarizacije našeg prostora koja poništava srpsku, hrišćansku i evropsku civilizaciju", jedanput će se reći da podela ne znači "humano preseljenje", a drugi put se predlažu etničke granice koje bi upravo to značile. Ko se može snaći u svemu tome?
Ćosić, istina, uverava da je njegov predlog o teritorijalnoj podeli Kosova zamišljen "bez težnje za etnički čistim teritorijama, a sa reciprocitetom garantovanih nacionalnih i građanskih prava za manjine". Ali zar se ne bi moglo pretpostaviti da bi u tom slučaju, pre došlo do preseljavanja stanovništva, odnosno do "mirnog etničkog čišćenja" (ako bi bilo "mirno")? Jer ako je tačno da bi nezavisna kosovska država ostala bez ostatka Srba, zašto bi bilo manje tačno da bi se slično dogodilo i u slučaju podele Kosova na dva dela. Jednostavno, sadašnja užarena atmosfera etničke netrpeljivosti pre bi pogodovala preseljavanju stanovništva i etničkoj homogenizaciji. Takav retrogradan proces, međutim, bio bi udarac evropskoj ideji multikulturalizma i loš presedan za slične situacije u Evropi i drugde u svetu. Bila bi to pobeda etničkog nad principom multikulturalizma.
Posebno je krupno pitanje kako bi se doveli u sklad podela Kosova, koja implicira, na jedan ili drugi način, i granična pomeranja, sa principom UN o nemenjanju posleratnih državnih granica. Tačno je da bi UN odstupale od tog principa samo u slučaju dobrovoljnog pristanka sukobljenih strana. U ovom slučaju, dobrovoljni pristanak sukobljenih strana na podelu Kosova nije na vidiku. A u međunarodnoj zajednici, bar za sada, dominira uverenje da u kosovskom pitanju treba izbegavati politiku nametanja rešenja.
Među brojnim znakovima pitanja uz Ćosićev predlog podele Kosova dva su najvažnija: prvo, da li bi se podelom mogao označiti kraj promenama državnih granica u ovom delu Balkana ili bi on bio uvod u nova razgraničavanja. Jer ne treba isključivati pretpostavku da bi se i među nekim drugim državama našlo interesenata za reviziju međudržavnih granica (Mađarske, Rumunije, Bugarske itd). Rizici koje sobom nosi ovaj Ćosićev "poslednji boj za Kosovo" jedan su od važnijih razloga zbog čega teritorijalna podela Kosova, i pored prividnog olakšanja, ne bi vodila trajnom smirivanju balkanskog nemirnog tla, već bi ostavljala prostor za nove, samo odložene sukobe. Svako konačno rešenje kosovskog problema moralo bi, bez sumnje, da bude zalog bezbednosti regiona, a ne seme novih sukoba. Podelom Kosova, umesto "skandinavizacije", dobili bismo nov impuls "balkanizaciji" našeg prostora.
Drugo, Ćosićeva podela Kosova okrenuta je prema prošlosti, ide mimo evropske politike, multikulturalizma i relativiziranja međudržavnih granica. Stoga Ćosić nije u pravu kad tvrdi da je evropski put rešavanja kosovskog problema "hipotetičan i bez argumenata". Naprotiv, svima koji na Kosovo ne gledaju više tradicionalistički, kao na "srpski Jerusalim", "svetu zemlju" i slično, blisko je shvatanje da se za Kosovo može naći prihvatljivo rešenje samo uz tesnu saradnju sa Evropskom unijom i SAD. Jer ta saradnja (koja nije isto što i vazalstvo, kao što ni "idenje uz nos" nije dokaz nezavisnosti) pruža najsigurnije garancije ne samo regionalnoj bezbednosti već i državnim i nacionalnim interesima Srbije. Da budem sasvim jasan: za Srbiju trebalo bi da je prihvatljivo svako asimetrično ili neko drugo netipično rešenje, kojim Kosovo prestaje biti mlinski kamen o vratu Srbije, smetnja demokratizaciji i ulasku u Evropsku uniju. A u tom pogledu evropski put nema alternative.
Svakako je ne mala novina da se Ćosić, makar i sa velikim zakašnjenjem, danas zalaže za odgovornost Srba i Albanaca da "vekovnu bitku za Kosovo ne rešavaju na bojištu nego za zelenim stolom" i "osvetu zamene saradnjom". Ovaj bi poziv delovao mnogo uverljivije da se potrudio da ubedi sunarodnike da je pretpostavka te saradnje raskid sa tradicionalnim mišljenjem o Kosovu kao isključivo "srpskoj zemlji", o istorijskoj opravdanosti srpskog nacionalizma, o civilizatorsko-tutorskoj misiji Srbije na Kosovu itd., itsl. Bar onoliko zdušno, ako ne i više, kao kad je u prethodnom vremenu napajao svoje sunarodnike kosovskim mitom. Ćosić, međutim, i pored, u ponečemu inovirane verbalistike, ostaje tradicionalni "otac nacije". On, jednostavno, nije imao predispozicije za brantovski iskorak u pravcu istorijskog pomirenja Srba i Albanaca: nije mogao da prevali preko usta izvinjenje kosovskim Albancima za zločine počinjene prema njima. Iako su, baš u vreme izlaženja njegove knjige, ponovo kolale u dnevnoj štampi zastrašujuće informacije o masovnim grobnicama u Srbiji sa leševima kosovskih Albanaca. Svakako, Ćosić je trebalo da se izvini i kosovskim Srbima za sve one manipulacije kojima su gurani u tragične sukobe sa kosovskim Albancima.
Ali, čini se da je Ćosiću bila potrebna istorija narisana crnim bojama da bi umirio svoju savest, da bi se prikrili katastrofalni promašaji Miloševićeve politike i da bi se moglo reći: srpski narode, nemoj da se preispituješ, nije tvoja krivnja, niko nije grešio, već takav ti je usud, primi ga kao takvog, ali pokušaj da se što jevtinije izvučeš iz gliba u koji si upao protiv svoje volje! A ja ti, eto, nudim jednu novu podelu, ovoga puta podelu Kosova, kao poslednju slamku spasa. To je, rekao bih, kvintesenca Ćosićevog čitanja istorije, i iz nje izvučena poruka Srbima, gde god da su. Koliko ona doprinosi osvešćenju, a koliko novom zaluđivanju srpskog naroda?

Milenko Marković