Drvengrad

Biti "osuđen na život" je generalno loša pozicija ljudi s ovih prostora. Šta bi bila dobra pozicija za ljude sa ovih prostora? Valjda biti mrtav. Da li je zato i Drvengrad nešto kao novo kultno mesto srpske "moralne i estetske obnove" napravljen u brdima gde se teško stiže savremenim prevoznim sredstvima. Mora se pešačiti, hodočastiti. Da biste videli i doživeli naseobinu, stanište, selo ili nešto tome slično - Drvengrad. Tamo je Emir Kusturica organizovao pretpremijeru svog poslednjeg filma "Život je čudo" i promovisao ideju Drvengrada ni na nebu ni na zemlji. Naselje u drvetu nedefinisanog arhitektonskog stila sa javnim institucijama: filmskom salom, crkvom, poslastičarnicom i buretom sa vrućom rakijom, na livadi pod zvezdanim nebom, za kolektivno uživanje. Ništa neobično za privatno uživanje jednog umetnika u potrazi za prirodom, korenima, smislom života i sličnim stvarima. Ideja Drvengrada je najavljena kao nacionalni prizor, spektakl, procesija, simbolički kolektivni čin "duhovne i moralne obnove" naroda u kojem je učestvovao kompletan državni-politički vrh sa pripadajućim kulturno-crkvenim velikodostojnicima. Prizori tog spektakla pre su podsećali na nekakvu karikaturalnu procesiju moći zasnovanoj na populističkoj ideji demetropolizacije i "povratka korenima" u povodu nečega čemu tamo jednostavno nije mesto osim kao ekscentričnoj dosetki jednog umetnika. Međutim, prizor je u obrnutom smislu sličan sižeu filma Vernera Hercoga "Fickaraldo" u kojem jedan ekscentrik odluči da kompletnu zgradu barokne opere sa sve ansamblom prebaci u brda Anda među hispano domoroce. To je verovatno, između ostalog, jedan od najboljih primera filmova o nasilju epohe kolonijalizma ali i ličnoj mitomaniji. Čitav taj "projekt" sa operom u Andima završio je kako je završio, dok Drvengrad, pošto su iz njega nestali automobili, helikopteri, TV kamere i ostali elementi spektakla, produvava vetar a čuvari naplaćuju đačkim ekskurzijama 100 dinara za razgledanje. Ko nema, ne može da uđe.