Interpretatio Serbica

Zašto srpski dečki vole Kusturicu? Fenomen Kusturica, koji se može objasniti samo zapadnoevropskom pretežno levičarskom ignorancom, neznanjem i širom kolonijalnom samouverenošću i neodgovornošću, došao je svome kraju. Ovi prostori više nisu nikakva medijska senzacija. Svi se trude da se ponašaju što više evropski, kako bi što lakše i brže prevarili Evropsku zajednicu, a onda će već lako. I Kusturica je konačno tamo gde pripada - u zabitom srpskom selu, napravljenom za njega. O filmu ne treba gubiti ni reči, ni vremena. To je verovatno onoliko genijalno koliko su to bile i prethodne manipulativne slikovnice rečenog autora. Očekivati da će se u glavi zalivenoj plitkim laskanjem, uprkos svim privilegijama i lakim rešenjima, iznenada roditi kritička ili bar paradoksalna i zaumna misao potpuno je nerealno. Kusturica ima svoje nesumnjivo srpske zasluge - elegantna odbrana Miloševićevog režima u nevreme, prikazivanje Roma kao najšarenije znamenitosti "cirkusa Balkan", animalnost, pokvarenost i glupost uvijene u tzv. vizuelnu poeziju, koja se sastoji od beskonačnoga samocitiranja, i najzad opštezadovoljavajući stav prema ženama koje su silovane, bivene i ciče, kao i u prethodnih zlatnih 40 godina srpskog filma. No, je li sve to dovoljno da izazove poluosmeh na licu Koštunice, smanjen na normalu, široki osmeh akademika Bećkovića i izazove bar drhtaj usnica strogo kontrolisanog Borisa? Očito jeste, ali ima i drugih antropoloških i kulturno zanimljivijih razloga.

Kusturičina svojevolja sa novinarima zapravo je ono isto što smo čuli na svim njegovim javnim pojavljivanjima, dodelama nagrada i intervjuima. Čovek je beznadežno neverbalan, što budi i druge sumnje epistemološkog, kognitivnog tipa. Drugim rečima, nema bogzna

šta da kaže. No, došao je trenutak kada neverbalnost treba da doživi nešto što bismo nazvali "interpretatio Serbica", dakle da ga lokalni mudraci protumače i klasifikuju. Pojava akademika Bećkovića je tu ključna. Besmrtnost je, u slučaju akademika Bećkovića, postignuta već time što je u davnim '80-im njegovom zaslugom sve što je muško poreklom iz dinarskih krajeva, upoznato sa većinom slova ćirilice i sa gotovo polovinom padeža ušlo u Udruženje književnika Srbije. Druge usluge tokom godina - kao što je formiranje
		Pablo Ruiz Picasso, Trois femmes au bord d'une plage, 1924.

javne ratoborne poetike epskih formula, sa kojima se na junačkim usnama moglo elegantno pasti rasutih creva od Slavonije do Hercegovine, zasluge za uništavanje opozicije protiv Miloševića, za opštu mizoginiju današnjeg društva Srbije, za veličanje ratnih zločinaca, za zaslepljivanje masa - samo pojačavaju skup uslova za besmrtnost. I za sve to vreme jezik akademika Bećkovića ostao je isto onoliko bez značenja i isto onoliko oralno gromopucatelan, kao što je bio u praistorijsko doba pričanja viceva u kafanama. Ko bi bolje razumeo Kusturičina zaplitanja i nemogućnost izražavanja? Ko bi bolje verbalizovao Kusturičinu, izvinite na izrazu, poetiku?

Boris Tadić bi konačno dobio više boje i oblika kada bi se okružio sirenama, satirima, nimfama, kentaurima, jednorozima i sličnima. Kako to, nažalost, ne može da se izvede, odnosno kako suzni tandem - Dobrica Ćosić, tata Tadić - nema širu upotrebu sem predsedničke inauguracije, Kusturičina pojava sa vozićima, zabacivanjem pramenolikih lokni i ostalim rustikalnim okolišom ispunjava upravo ovu nužnu potrebu najboljeg od svih loših rešenja u srpskoj politici. Predsednik Tadić izvesno nije mogao naći strasnu, opasnu, politički izazovnu ženu za ovakvu ulogu, recimo, neku od srpskih veštica koje još uvek govore o odgovornosti i ratnim zločinima, nije mogao napraviti prijem za Žene u crnom, i nije mogao pozvati Natašu Kandić na neku savetodavnu funkciju. Zato je tu Kusturica - najbolja moguća šabesa od malo kulture, malo politike, malo rock'n'roll. Možda će neki budući glasači to ipak upisati u raboš.

Najtemeljitiji od svih u triju, Vojislav Koštunica, u Kusturici vidi sve svetle elemente prošlosti - ašik sa vlašću, sa oružjem, relativizovanje zločina i sve mogućne konceptualne osnove jednog velikog budućeg prijateljstva, u kojem bi i dalje bilo mogućno govoriti ponižavajuće o Haškom sudu i Evropskoj zajednici, uz mogućnu prisutnost svetskih medija, snižavati temperaturu kada se spomene Sarajevo, imati mali alibi za pljuvanje po Hrvatima u budućoj tesnoj trci, i uopšte sve što treba devalorizovati onim neponovljivim stilom raje i polovinom usta. Tri ugledna posetioca na premijeri novog Kusturičinog filma - akademik Bećković, Boris i Vojislav Koštunica - imaju, dakle, jake simpatičke odnose sa Kusturicom, koji izvesno ništa bolje nije ni zaslužio. Preostaje li išta nama ostalima? To, da ćemo kad-tad biti kažnjeni gledanjem novog Kusturičinog ostvarenja na televiziji.

Svetlana Slapšak