Osvrt na tekst Ljubomira Madžara

Izmišljanje liberalnog determinizma

Odakle u nas potreba idolatrije ratnoprofiterske, pljačkaške privrede kao oblika preraspodele u novom ciklusu "prvobitne akumulacije kapitala"

Reči izgovorene na skupu "Srbija - traganje za normalnim životom" dr Ljubomir Madžar pretočio je u obiman tekst Odgovornost, krivica i sudbina u izlasku Srbije iz političke autokratije.

Nesrazmera između njegovih kratkih intervencija na skupu i izuzetne obimnosti teksta verovatno je rezultat njegovog uverenja da se na skupu "našao sam protiv svih". Svoje kratke intervencije doživeo je kao "suprotstavljanje jednog usamljenika svim ostalim". Raspravu je doživeo kao sukob u kojem su snage "bar kad je reč o golom fizičkom volumenu žive sile, bile krajnje neujednačene". Kako ističe "svoju radikalnu liberalno-individualističku poziciju" neobavešteni čitalac Republike, koji nema informacije o sadržini rasprave, mogao bi steći utisak da je gomila nekakvih kolektivistički raspoloženih privrženika "revolucionarne pravde" nasrnula na jednog čestitog, radikalno liberalnog individualistu.
Oni koji budu imali strpljenja da pročitaju tekst dr Madžara teško da će biti impresionirani autorovim utiskom. Za žaljenje je da je dr Madžar, inače vrstan polemičar, stekao takav utisak, jer ga je to dovelo u apsurdnu situaciju da je prećutkivao ono o čemu se govorilo, a opširno pisao i o onome o čemu nije bilo reči. Ne verujem, na primer, da koleginica Milosavljević i ja - jedini oponenti koje pominje - možemo činiti neku agresivnu falangu da bi autor stekao utisak o krajnje neujednačenom fizičkom volumenu "žive sile". Čitalac bi mu možda i mogao poverovati da je bar pomenuo ozbiljne primedbe koje su mu uputile Latinka Perović i Jelka Imširović. Kružeći kao kiša oko Kragujevca, Madžar u velikom luku zaobilazi meritum rasprave i daje poperovske naputke o privremenom karakteru istine, o tome da u društvu postoje subjektivni i objektivni opredeljujući činioci, o tome da postoje dve grupe determinanti - objektivne i subjektivne. U svom, kako kaže, "neortodoksnom i u nekom stepenu vanstandardnom tekstu" obaveštava da se objektivne komponente društvenih zbivanja ne smeju zanemariti, da su naše političke peripetije objektivno uslovljene, te da se "od objektivnih činilaca bilo koje skupine društvenih pomeranja ne može pobeći". Sve ove naputke metodske prirode Madžar je mogao naći u popularnim udžbenicima iz metodologije za studente društvenih nauka, pa i u bilo kom priručniku dijalektičkog materijalizma i u četvrtoj glavi Kratkog kursa istorije SKPb. Skoro trijumfalno i u njegovom stilu impresioniranosti izrekama na latinskom urbi et orbi Madžar saopštava: "Došlo je vreme za uravnotežen i u maksimalno mogućoj meri objektivan pristup događajima... vreme prepoznavanja i uvažavanja širokog kompleksa objektivnih odrednica svega što se na ovim prostorima dešavalo". Izvinjavam se profesoru Madžaru: živeo sam u uverenju da je to vreme davno došlo, da je trajalo, traje i trajaće, a da sigurno ne dolazi kada se neko sprema za penziju i ne zna gde mu se nalaze knjige.

No manje je značajno pitanje kada neko dolazi do svesti o potrebi uravnoteženog i objektivnog pristupa društvenim zbivanjima. Bitno je Madžarevo uporno insistiranje da objektivni činioci determinišu ljudska ponašanja, naročito ponašanja društvenih elita i da je margina njihovog uticaja na ta zbivanja veoma mala. I kao da mu jedan fatalistički obojeni determinizam nije dovoljan, Madžar već u naslovu ističe i reč sudbina i upotrebljava je kao metaforu "koja treba da pokrije svu raznorodnu skupinu egzogenih, objektivnih činilaca onih promena u našem društvu koje su poslednjoj deceniji minulog stoljeća tako duboko i tako bolno utisnule svoj neizbrisiv pečat".
Pošto je tako striktno deterministički, pa i sudbinski suzio mogućnosti ljudskog uticaja na društvene procese, Madžar Srbiju, srpski narod i njegovu političku i privrednu elitu predstavlja kao junake antičkih tragedija kojima je sudbina spolja određena. Tako smo se zatekli na "zlu mestu u nezgodnom vremenu". "Srbija je jedan izuzetno komplikovan i u nekim elementima gotovo nesavladiv upravljački objekt... kakva god politika da se vodi, kakvi god procesi institucionalnog preobražaja da se iniciraju sve to se u ovoj zemlji neuporedivo teže realizuje..." I prethodna država i Srbija su etnički heterogene, a Srbi, kao najbrojnije žrtve genocida u prošlosti, gaje kolektivnu memoriju na stradanja, koja je bila objektivna smetnja mirnom razlazu, piše Madžar. Ko god da je bio u državnom vrhu Srbije nije se mogao oglušiti o traženja intervencije Srbije u krajevima gde Srbi žive. "Književnici, umetnici i ostali emisari", piše Madžar, raspirivali su ta traženja, ali ni to, po

njemu, nije važno, jer to "nije mogao da bude presudan faktor i destruktivna dinamika sukoba i sveukupnog rasapa uzela bi svoj zastrašujući mah i bez toga". Srpska politička elita predvođena autoritarnim moćnikom, po Madžaru, nije bila inferiorna političkim elitama u okruženju, ali u datim objektivnim okolnostima borbe za opstanak nije mogla delovati drukčije - nije joj dato. S druge strane, preduzetnička elita je, istina, služila autokratskoj vlasti, ali, madžarevski prema tom s(l)oju nežnije rečeno, "preduzetnici moraju da se prilagođavaju svemu što ne mogu da kontrolišu, pa tako i moćnoj političkoj vlasti". "Oni su valjda", ističe Madžar, "poslednji od kojih se može očekivati da jurišaju na autokratske tvrđave i ruše nedemokratske režime". Kako profesor Madžar insistira na stavu da preduzetnici i ne (treba) da vode računa o opštem interesu i
		Pablo Ruiz Picasso, Don Quixote, -

da su radili striktno u okvirima zakona i da "to što preduzetnici ostvare u granicama zakona ne sme da bude predmet naknadnih represalija, pa možda ni objekt zajedljivih opaski nadobudnih moralista", navešću samo još jedan stav iz teksta dr Madžara u širem izvodu. To mesto glasi: "Teško je pri zdravoj pameti osuditi naše firme što su poslove obavljale preko makedonskih partnera, sklapajući fiktivne transakcije i krivotvoreći prateću dokumentaciju, iako je sve to, dakako, bilo u sukobu sa zakonom". Ne znam da li mi je u ovim ludim i krvavim vremenima uopšte ostalo imalo pameti, dozvoliću sebi da primetim da u stavovima dr Madžara ima neke suštinske nesaglasnosti. Na jednoj strani tvrdi da posao preduzetnika nije da vode računa o opštem interesu, da svoj ratnoprofiterski kapital stiču na sve moguće zakonom nezabranjene načine, da je normalno da se prilagođavaju željama autokratskog vođe, dodao bih da mu služe kao bankari do te mere da moraju menjati ime svoje banke kako ne bi bili potpuno isključeni iz međunarodnog bankarskog poslovanja. Na drugoj strani tvrdi da preduzetnike niko pri zdravoj pameti ne može osuđivati što sklapaju fiktivne transakcije, krivotvore dokumentaciju i potplaćuju carinike u ime opštih interesa, o kojima oni, prirodno, ne vode računa. Preduzetnici, dakle, po Ljubi Madžaru, na sve načine predviđene zakonima koje donosi autokratska vlast trpaju novce u svoj džep, a žrtvuju se radeći nezakonito za opšte interese, koji ih se inače ne tiču, trpajući opet novac u svoje džepove. Da bih ublažio eventualno negodovanje dr Madžara i da bih ga odobrovoljio poslužiću se latinskim, koji veoma voli - est modus in rebus. Dragi moj prijatelju, u apologiji ratnoprofiterskog preduzetništva u Srbiji bilo bi lepo da se negde, na nekoj granici koju sami označavate pojmom "zdrave pameti" zaustavite.

Ne morate meni verovati i prihvatiti moj apel. Verujem da ste pomno studirali Džona Stjuarta Mila i ne sumnjam da ste naišli na sledeće mesto: "Priznajem da nisam oduševljen sa životnim idealom onih koji misle da je normalno stanje ljudskog bića stalna borba da bi se išlo naprijed; da je gaženje, lomljenje, laktanje i guranje, što je sastavni dio postojećeg društvenog života, najpoželjnija sudbina ljudske vrste, ili ako ništa drugo ono barem nezgodni simptomi jedne od faza industrijskog progresa".
U Vašem tekstu pomerili ste predmet rasprave. Nisam ni primetio niti ukazao na nedoslednosti u Vašem izlaganju. Doveo sam u pitanje kredibilitet Vašeg govora sa stanoviša liberalnog ekonomiste. Prihvatio sam Vaše pomeranje, ali onda, nažalost, moram da Vam kažem neke stvari za koje sam pretpostavljao da ih Vama nikada neću morati reći. Zar ste zaboravili da je srpska kultura već u devetnaestom veku došla do saznanja da i "birokratska samovolja može biti zaogrnuta plaštom zakona"? Vreme koje vi branite bilo je mračno doba koje su "obasjavale" eksplozije granata u Sarajevu i Vukovaru, u jednom ratu u kojem "Srbija nije učestvovala", doba u istoriji nezabeležene inflacije i višednevnog stajanja građana u redovima pred piramidalnim bankama, doba kada su u Hrvatskoj i Bosni pljačkani sefovi banaka i druga materijalna i kulturna dobra i prebacivani u Srbiju i Crnu Goru, a protagonisti tih - nadam se da ni vi nećete reći zakonitih činova - zločinstava u Srbiji postajali ugledni biznismeni i predvodnici političkih partija. S pravom ukazujete na kolektivnu memoriju o genocidu u Drugom svetskom ratu, ali u Vašem tekstu o zločinstvima u novom vremenu u kojem su Vaši štićenici, preduzetnici, sticali svoja bogatstva ne progovarate ni slovca. Ako je sve bilo "po zakonu", kako objašnjavate ogromne razmere kriminala u tom vremenu? Zar ste zaista uvereni da je to bilo vreme slobodnog tržišta u kojem je svako ko je hteo mogao da švercuje cisterne nafte ili šlepere cigareta, a da o švercu oružja i ne govorimo? Odakle toliko ubistava i otmica "kontroverznih (i nekontroverznih) biznismena" na ulicama srbijanskih gradova? Odakle u međunarodnim razmerama poznat pojam "beogradska sačekuša" ako su bogatstva sticana "po zakonu"? Tačno je, malo je bilo izrazito političkih suđenja, ali i zašto bi ih bilo kada su ljudi egzemplarno ubijani! Miloševićev stvarni i politički kum i još više politički otac Ivan Stambolić nestao je u prepodnevnim časovima usred Beograda a da su predstavnici vlasti cinično izjavljivali da bi "žena morala znati gde joj je muž". To su takođe objektivne činjenice vremena u kojima su sticana bogatstva kojima se Vi danas divite. Andrićeve evdet-efendije na ovom tlu, očigledno, imaju svoje naslednike.

Da su bogatstva sticana u tom vremenu ipak nesigurna govori nadam se objektivna činjenica da njihovi posednici čine sve da svoju ekonomsku moć politički a i u sferi kulture podupru i osiguraju. Tako su i tzv. kontroverzni i tzv. nekontroverzni "biznismeni" finansirali i vladajuće a i opozicione partije i u Miloševićevom režimu a i danas. Da su ta bogatstva sticana pod uslovima koji važe u liberalnom kapitalizmu njihovi vlasnici ne bi imali takvu potrebu. A u nas vlasnici velikih kapitala ne samo da finansiraju političke partije, takmiče se da u njima imaju vidnu i formalnu ulogu, nego formiraju i svoje partije. Sve je to već viđeno! I u svetskim razmerama - dr Madžaru je to poznatije nego meni - postoji fenomen "barona razbojnika"; naziv za prvu generaciju velikih kapitalista u SAD. Nijedno veliko bogatstvo nije stečeno radom ili štednjom, rekao bi Rajt Mils. Dodao bih - ni "po zakonu". Odakle u nas potreba idolatrije ratnoprofiterske, pljačkaške privrede kao oblika preraspodele u novom ciklusu "prvobitne akumulacije kapitala"?
Niko u raspravi koju je organizovala Republika nije očekivao tržišnu privredu bez preduzetnika i kapitalizam bez kapitalista, a osim Vas niko preduzetništvo nije smatrao vrhunskim oblikom kreativnosti. Još manje je neko u raspravi odbacivao "objektivne faktore" kao da ne postoje. Svoje reči izgovorene na skupu ne nalazim u tim Vašim konstruktima, ali primećujem da ste pribegli žalosnom maniru, rasprostranjenom u balkanskim kulturama, da se sagovornicima stavi u usta nešto što nisu ni rekli ni mislili, a potom neka se pravdaju kako znaju i umeju.
Zločin u Srebrenici, na primer, izveden u ime odbrane "ugroženog vaskolikog srpstva" osudili su s dobrim razlozima ljudi dobre volje svugde u svetu. Takav se zločin ničim i nikada ne sme pravdati. Takvi akti su izneli Srbe na glas Vandala modernih vremena. Nikakve okolnosti, nazovite ih objektivnim, subjektivnim ili bilo kako, nikakav fatalistički utemeljen determinizam, ne mogu biti osnova za razumevanje prema počiniocima, nalogodavcima i inspiratorima zločina. Zločini iz Drugog svetskog rata izvršeni nad Srbima nikako ne mogu dati pravo bilo kome da u ime "srpstva" počini masovne zločine nad pripadnicima drugih naroda. Međunarodni činioci svakako nisu oličenje ni pravde ni pravednosti, ali imaju jake argumente kada traže osudu zločina i zločinaca. Zločin ostaje zločin ma koliko se dr Madžar trudio da zločince smatra nevinim dok se na sudu ne dokaže suprotno. Hitler je izbegao ruku pravde i nikada lično nije bio suđen za počinjene zločine. Znači li to da nije zločinac? Zar je zaista dr Madžaru potrebna sudska presuda da bi prihvatio objektivnu činjenicu, objektivnu okolnost, neka to nazove kako hoće, da bi progovorio o zločinu. Priznajem da smatram skandaloznim da neko smatra Miloševića i njegovu svitu nevinim dok se na sudu drukčije ne dokaže! Hladnjače potopljene u reke i jezera u Srbiji, masovne grobnice, hiljade mladića iz Srbije poslatih u smrt u ratu u Bosni i Hrvatskoj, suviše su jaki dokazi zločina, ma koliko politički i apologetski prema Miloševiću bili sistematski zataškavani. Podatak o pravnoj zaštiti "u okviru postojećih zakona" ljudi optuženih pred međunarodnim institucijama za ratne zločine nije ubedljiv. Država nije štitila svoje građane pred sudovima u inostranstvu i davala apanaže njihovim porodicama dok Milošević i neki članovi njegove "familije" nisu odleteli u Hag! Zbog njih je donet taj zakon! Toliko o pravnoj kulturi. Stid me je da o ovome uopšte govorim dr Madžaru. Ne tražim od dr Madžara da svoj stav "revidira", kako sam nagoveštava na kraju svog teksta. I njemu i meni je dobro poznata politička zloupotreba glagola "revidirati". Nadam se da su ta vremena kada su ljudi bili prisiljavani da "revidiraju" bespovratno za nama. Što se mene tiče može da služi kome hoće, koliko hoće i dokle hoće. Jedino ga molim da u dugačkim, rekao bih kardeljijanski predugačkim tekstovima ne uverava kulturnu i drugu javnost u Srbiji da je sve što se desilo moralo tako i nikako drukčije da se desi i da to ne čini u ime radikalno liberalnog individualizma, jer je u pojmu liberalizma sadržana i imenica libertas. Tako sjajnom poznavaocu latinskog taj izraz neću prevoditi.
Na kraju, u čudu se pitam šta je Republika, verovatno najsiromašniji list u Srbiji, bogu zgrešila da je dr Ljubomir Madžar kažnjava tekstom koji zaprema skoro jednu trećinu njenog obima, više nego prethodno objavljena izlaganja svih ostalih učesnika u raspravi. Mogao je sve to ubedljivije i mnogo kraće reći stihovima pisca koji nije tako značajno ime u srpskoj kulturi kao Milovan Danojlić. Pesma je Rastka Zakića "Elita":

Ljudsko je pravo dr Ljube Madžara da žmuri i to pravo mu ne treba osporavati. Jedino ga molim da ne osporava pravo onima koji to hoće i mogu da vide i saopštavaju javnosti da je - car gô.