Proton pseudos

U okviru dijaloga "Srbija - traganje za normalnim životom", Republika broj 344-345, u ogledu Odgovornost, krivica i sudbina u izlasku Srbije iz političke autokratije, prof. Ljubomir Madžar razmatra više društvenih fenomena koji utiču na društvena kretanja i za njih nudi svoja viđenja. Po mišljenju autora ovog ogleda, ideje prof. Madžara predstavljaju pokušaj umanjivanja krivice i odgovornosti subjektivnih faktora vladajućih garnitura u nastaloj društvenoj katastrofi, a kriminogenim aktivnostima, koje i danas traju, daje se oreol preduzetničkih i menadžerskih aktivnosti; zato one ne mogu da pokažu put izlaska Srbije iz političke autokratije. Samo složeno višestrano kritičko sagledavanje realnosti omogućava da se odbace štetni balasti prošlosti i društvo preusmeri ka progresu. Umanjivanje odgovornosti subjektivnih faktora sprečava njihovo uklanjanje sa vlasti; oni ostaju nesanirani izvor i uzrok pogrešnih društvenih usmerenja a to i dalje razorno zagađuje život na ovom podneblju. Zato traganje za normalnim životom zahteva da se o ovim idejama javno raspravlja i piše. Kritičko preispitivanje ovakvih stavova na javnoj sceni otvoriće mogućnost ljudima da prihvate onaj diskurs koji im se učini racionalnijim, društveno korisnijim i humanijim. Grčka sentenca "Proton pseudos" pokazuje osnovnu grešku, zabludu u dokazivanju, krivu osnovnu pretpostavku, koja je izvor ostalih zabluda; na njoj se ne mogu graditi racionalna društvena usmerenja. Kratka analiza ovog članka pokazuje da je Lj. Madžar u svoju mentalnu matricu ugradio "Proton pseudos" koji mu omogućava specifičan, neuobičajeni vid razmišljanja o odgovornosti, krivcima i mogućem izlasku Srbije iz političke autokratije. Ovakav način razmišljanja ne vodi društvo ka putevima boljeg života i to treba pokazati. Paralelno sa kritičkim prilazom ideja Lj. Madžara autor izlaže svoje viđenje problema koji su predmet rasprave.

Prvi problem kojim se bavi Lj. Madžar je pitanje "istine". On razmatra mogućnost "utvrđivanja nečeg što će bar za neko vreme važiti kao pouzdana, objektivno utvrđena istina", dopuštajući mogućnost da važi "prirodno sekvencionalno pomeranje društvene percepcije i razumevanja od jedne 'istine' ka drugoj, prikladnijoj, polazeći od temeljnog poperijanskog stanovišta da je svaka istina privremena dok se ne utvrdi suprotno". U vezi problema "istine", on citira Danojlića koji je rekao "da jedan čovek može da zna izvesne važne stvari bolje i tačnije nego svi ostali, odnosno... dozvoljava da pojedinac može da bude spoznajno superioran u odnosu na ostale članove društva". Citirajući Dž. S. Mila, on kaže: "ako bi svi pripadnici jedne društvene zajednice mislili i govorili jedno, a samo jedan suprotno njima, svi ti istomišljenici ne bi imali više prava da ga nasilno ućutkaju nego što bi on imao pravo da ućutka sve ostale". Upoređujući ovaj stav sa Danojlićevim stavom, on ovom drugom daje prednost, jer Mil ništa ne govori o tome da pojedinačno mišljenje bude superiorno, odnosno da ima prednost. Ova sporna tvrđenja treba razmotriti pitajući se: šta je to istina, da li je to ono što nude Lj. Madžar i Danojlić; ako nije, šta istina, zapravo, jeste? Na temelju zaključaka o tome šta je "istina" grade se premise o krivici, odgovornosti i moralnosti činjenja i zato ovo pitanje istine treba kritički preispitati.
O tome šta je istina, odnosno istinito saznanje, postoji mnoštvo različitih shvatanja, a najvažnija su: objektivističko i subjektivističko shvatanje istine. Pristalice objektivističkog shvatanja smatraju da istina postoji u objektivnoj stvarnosti, nezavisno od čoveka. Za Lajbnica istina je saglasnost stavova i mišljenja sa stvarima u prirodi. Ovakva objektivistička istina je statična jer ljudi tokom razvoja otkrivaju sve novije istine o

istim stvarima. Kada je u pitanju istina o društvenim fenomenima (to nisu stvari) tada objektivne istine nema. Zato se u savremenim poslovima društvenog upravljanja ne koristi objektivističko shvatanje istine. Iako materijalne stvari i međuljudski odnosi postoje nezavisno od ljudske svesti, da bi nešto važilo kao "istina" nužna je neka svest koja je te "istine" svesna. Kada se "istina" veže za ljudsku svest postaje relativna, a ne univerzalna i nije jednom za svagda data. Subjektivističko shvatanje istine vezuje se za čoveka, s tim što tada ostaje nejasan Danojlićev kriterijum za ocenjivanje šta je to "istina" koja je bolja i tačnija, koja je superiornija od drugih "istina" koje to nisu. Ako se želi spoznaja "objektivne istine" tada je nužno postojanje ovakvog kriterijuma; samo preko
		Pablo Ruiz Picasso, Homme a la pipe, 1969.

njega ljudi mogu s razlogom prihvatiti jednu istinu kao "objektivnu" i superiorniju, a druge istine odbaciti kao "neobjektivne", odnosno inferiorne. Često se kao mogući kriterijum istine ističe neposredna jasnost nekog iskaza o stvarnosti (unutrašnji sklad mišljenja), ali se ovakav sklad mišljenja ne javlja masovno u praksi. U društvenim sukobima svakom oponentu čini se "jasno" kako je samo njegova istina prava i objektivna; on samo u nju veruje i nju nameće drugima, milom a često i silom. Svako nastoji da "argumentacijom" dokaže valjanost svoje istine, ali ga u praksi sagovornik i ne sluša, zapravo svi ostaju na svojim pozicijama verujući samo u svoj sud. To je najveći problem koji treba rešavati u procesu regulacije društvenih sporova; fiksirano shvatanje svoje "objektivne istine" onemogućava usaglašavanje stavova protivnika i sukob se dalje rasplamsava. Da bi razrešio ovu dilemu, Viljem Džejms nudi usvajanje pojma "korisne istine"; on smatra da je istinito sve ono u šta ljudi veruju da im je korisno za život. To je pragmatska istina; ona se danas koristi u procesu društvenog upravljanja u svim civilizovanim državama sveta. Nažalost, ova se istina odbacuje na prostorima bivše SFRJ od strane političara i visokih intelektualaca, kao i naroda. Do pragmatske istine ljudi dolaze putem saznajnog procesa, razmenjujući svoje stavove, odnosno diskurse kroz praktičnu delatnost. U osnovi pragmatske istine stoji "ravnotežna istina", a ona je superiorna zato što je za sve prihvatljiva, ali ne po nekoj svojoj objektivnoj vrednosti, nego zbog realizovane saglasnosti. Zato je konsenzus postao temeljni princip svake društvene regulacije na kojem se danas zasnivaju aktivnosti u svim razvijenim državama sveta; na njemu je formirana i EU.
Za razmatranje subjektivističke istine važan je pojam diskurs. Ovaj pojam može se protumačiti kroz odgovor na pitanje: šta ljudi rade kada govore ili pišu, kada se oko nečega spore, kada jedni druge ubeđuju u svoju istinu i pravdu, šta oni pokušavaju da postignu? Odgovor glasi: ljudi nastoje da konstruišu svoju "istinu" putem iskaza želeći da postignu neki svoj cilj koji je za drugu stranu često nepovoljan ili čak jako štetan i odbojan. Tada na scenu stupa ljudska praktična i misaona delatnost koja pronalazi pragmatičnu istinu. Ona je najčešće samo zdravorazumska, a oslanja se na životno iskustvo i potrebe ličnosti ili zajednice da bar delimično ostvare svoje ciljeve, posebno ako su oni za njih egzistencijalno značajni. Kroz razmenu diskursa stvara se šansa da se mišljenja usaglase i pronađe rešenje koje je dovoljno dobro za sve. Razumljivo, to nije nikakva "prava ili objektivno utvrđena istina" o društvenim procesima, kako to traži Lj. Madžar. Na njegovu žalost, u društvenim sporovima nema "objektivne istine o realnosti". "Istina" o društvu i njegovim problemima uvek se stvara od strane subjekata koji se nalaze u interesno konfliktnim situacijama i za njih se ne može tvrditi da su bolje ili gore, odnosno nije moguće utvrditi koja je "istina" superiorna. Zato je od suštinskog značaja prihvatiti "korisnu istinu" kao osnovu za sve upravljačke aktivnosti pri regulaciji problema sa kojima se susreće Srbija. Tako čini razuman svet, uputno je da i mi tako činimo.

Naučno saznanje o društvenim problemima nastaje na osnovu posebnog metodskog izvođenja i načina mišljenja čime se stvara naučna istina i ona ne mora da bude korisna društvena istina, a još manje prihvatljiva društvena istina. Naučnu istinu karakteriše eksperimentalna ponovljivost rezultata, opštost, sistematičnost, objektivnost i pouzdanost. Pri regulaciji društvenih sporova, u civilizovanim pripitomljenim državama, naučna istina se često prihvata kao korisna istina, pod uslovom da se u postupku razmene diskursa ostvari ravnoteža interesa involviranih subjekata (konsenzus); tada ona postaje prihvaćena od svih oponenata. Samo pod ovim okolnostima naučna istina postaje utilitarna subjektivna istina, ali ne primarno na osnovu primenjenih naučnih metoda i neke fiktivne objektivnosti, nego na osnovu usaglašenih diskursa strana u sporu. Očigledno, diskurs i ravnoteža diskursa imaju prvorazrednu ulogu u regulaciji svih ljudskih problema; zato je važna pravilna definicija diskursa. Prema Vivijan Ber, diskurs predstavlja skup značenja, metafora, predstava, slika, priča, iskaza, koji proizvode određenu verziju događanja, a koju stvara neka ličnost ili skup istomišljenika. To je njihova verzija događanja ili njihov diskurs; zato je nužno da on bude podvrgnut kritičkom preispitivanju. Za diskurse nije važno da li se pri njihovom formiranju koriste naučne ili nenaučne metode, odnosno samo zdrav razum. Diskursi oponenata su često dijametralno suprotni i stvaraju konfliktnost, jer ne postoji želja da se čuje druga strana. Preko diskursa, njihove istine nisu pogodno uređene da bi se obavili smisleni razgovori koji vode razrešenju spora; zato se koristi poseban način diskurzivnog mišljenja poznat kao "sistemski prilaz". Broj diskursa je beskonačan jer ih proizvode ljudi; diskurse treba razmatrati i interesno usaglašavati. Suprotno ovakvom gledanju, Lj. Madžar tvrdi da je: "ogrešenje o strogo definisano pregnuće da se, u granicama mogućeg, stremi istini i da se želja za istinom utvrdi kao jedini (legitimni) motiv u pokretanju i vođenju naučnih rasprava". U ozbiljnoj nauci, koja se bavi upravljanjem društvenim problemima, danas niko ne traži "objektivnu istinu" jer je to uzaludan posao. Stremljenje ka "objektivnoj istini" prikriva nastojanje da se svoje viđenje realnosti nametne drugima kao superiorno, čak kada je u praktičnoj realizaciji svemu inferiorno (na primer: tvrđenje da je vojska SR Jugoslavije pobedila vojsku NATO-a).
Suprotno takvom stavu, za potrebe društvenog upravljanja koristi se princip analize diskursa i uravnoteženje diskursa, uz korišćenje sistemskih metoda; to je nešto sasvim različito od pronalaženja "pravih objektivnih istina" od strane jedne strane u sporu. U praksi, iz mora činjenica, svaki interesno orijentisan čovek bira one elemente koji mu pogoduju i tako kreira (režira) svoju "istinu" o događaju koji razmatra. To se može sagledati razmatrajući odnose oponenata u bivšoj SFRJ. U vreme kada je delovanjem autoritarne ali ipak prosvećene vlasti u bivšoj zajedničkoj državi vladala relativna sloga (u društvu nikada nema potpune sloge) i pozitivna psihološka orijentacija ljudi, tada su oponenti najčešće stvarali diskurse (istine): "bratstvo i jedinstvo", "dobri Albanci", "dobri Hrvati", "dobri Srbi" i "dobri Muslimani". Pojedinačna suprotna mišljenja nisu od većeg značaja za ova razmatranja. U ovim uslovima država je napredovala, iako je bila

opterećena brojnim drugim slabostima i velikim negativnim teretom prošlosti. U negativno usmerenim konfliktnim situacijama od strane ideološki usmerene autoritarne vlasti, u periodu od 1988. do danas, rezultat ovakvog ponašanja vodio je do stvaranja diskursa ("istina") koji tvrde kako sa susednim narodima nema bratstva i jedinstva i nema mogućnosti zajedničkog života (susede druge nacije treba preseliti ili pobiti). Tada se javljaju diskursi o "rđavim Albancima", "rđavim Hrvatima", "rđavim Srbima", "rđavim Muslimanima". U ovakvim okolnostima država je regredirala, raspala se i katastrofalno stradala. Očigledno, nikakvim objektivnim aršinom ne mogu se vrednovati ovakve "istine" da bi postale prave, jer su "prave" i jedne i druge. U duši svakog nehrvatskog, odnosno nesrpskog čoveka,
		Pablo Ruiz Picasso, Tete d'homme, 1909.

postoji "dobar Hrvat", "rđav Hrvat", "dobar Srbin", "rđav Srbin"; konačno, "dobar čovek", "rđav čovek". Pitanje, koji će Hrvat, Srbin ili čovek prevladati u konkretnim uslovima u ljudskoj duši zavisi od njihovog trenutnog usmerenja koje je proizvod političke indoktrinacije. Rađanje pozitivnih, odnosno negativnih stavova proizvod je subjektivnog doživljaja realnosti, a njega stvaraju ljudi na vlasti. Kada se zloupotrebljava vlast i koristi populistička ideologija, rađa se mržnja između naroda i tada svi stradaju. Očigledno, problem nije u objektivnim faktorima, kako to tvrdi Lj. Madžar, nego u subjektivnim, koji se nalaze u redovima vlasti. Zapravo, probleme stvaraju ljudi koji zbog svojih ličnih interesa zloupotrebljavaju vlast i to treba jasno pokazati. Oni su krivi i odgovorni za ovakvu politiku i ovakva mentalna usmerenja, jer su psihološka osećanja ljudi stvar političke indukcije, a ne objektivna realnost. Nesmislena je ideja akademika Ćosića i brojnih drugih intelektualaca, u koje ulazi i Lj. Madžar, da se silom promeni objektivna realnost (da se spoje jako raspršeni delovi srpskog naroda sa svojom maticom), odnosno da se jedna etnički i verski složena zajednica SFRJ pretvori u jednu homogenu državu - Srbiju - po "projektu" nekog nedovoljno razumnog državnika. Po njima, ovo je nužno učiniti jer, navodno, vekovno negativno iskustvo ne dopušta zajednički život. Ovakva sebična i neravnotežna ideja izaziva otpor ostalih delova složene zajednice: tada svi hoće svoje velike države, tada svi koriste silu, a to je put u katastrofu. Ne treba puno mudrosti da se shvati kako u ovom slučaju nisu negativno delovali endogeni i egzogeni "objektivni faktori" (prirodna nehomogenost stanovništva i međunarodna zajednica), nego subjektivni endogeni faktori (političke elite); oni su svojim ponašanjem doveli do raspada sistema bivše SFRJ i tragedije svih naroda.

Život pokazuje sledeću istinu: ako se ljudima omogući sebično i kriminogeno ponašanje kroz političku indukciju i veštački stvorene uslove bezakonja i egzistencijalne nesigurnosti, tada skoro svi ljudi, kroz svoj diskurs, imperativno zahtevaju nejednakost, odnosno traže pobedu svog stava, pobedu svoje države, pobedu svoje etničke, religiozne ili ekonomske zajednice, pobedu koja pojedincu donosi korist. Danas je sasvim očigledno (Lj. Madžaru nije) da u društvenim zajednicama objektivna istina ne postoji; nju kroz diskurs konstruišu vlasti, intelektualci i obični ljudi. Svi teže pobedi svoga stava, svoje "istine" i svoje "pravde", manje ili više svesni činjenice da je njihova "istina" neravnotežna i duboko subjektivno obojena. U spornim situacijama svako ima svoje činjenice kojima brani svoju "istinu", svoj diskurs i na njima insistira, odbacujući činjenice svojih protivnika. Moć političara je najveća kada proizvode masovno prihvaćeni diskurs koji se regularno ili neregularno plasira preko javnih glasila. Tada političari raspolažu ogromnom silom koja može da ugrozi zajednicu, posebno ako je širenje ovakvih ideja bez društvene kontrole. To se dogodilo bivšoj SFRJ, a to se i danas događa SCG. U sukobima mišljenja i interesa nije važno ulagati napore da se otkriju naučne činjenice kojima se dokazuje svoja "objektivna istina" i svoje pravo; taj diskurs druga strana odbacuje kao lažan i svaki ovakav napor gubi smisao. Razmenom i zajedničkim vrednovanjem pozitivno usmerenih, sistemski organizovanih diskursa (poželjno je da iza njih stoje naučne podloge) protivnici se hvataju u mrežu novih pozicija jer shvataju da ravnoteža svima donosi korist, a neravnoteža tragediju. Smisao razumnog upravljanja je u pronalaženju sistemski organizovanog diskursa koji je koristan i jednovremeno prihvatljiv za sve. Zato je neophodno da iza usvojenih ravnotežnih rešenja stoji nauka kako bi se preko ovih saznanja obezbedilo da usvojena rešenja budu dovoljno društveno efektivna za sve involvirane subjekte. Sistemski prilaz kroz svoje paradigme nudi ideje kako da se pronađe ova, za sve korisna istina. Ove metode su brojne i nužno je njihovo poznavanje u procesu društvenog upravljanja. Sistemsko mišljenje približava stavove protivnika; tada oni jasnije sagledavaju realnost i odbacuju ekstremne varijante koje ih vode u regres i katastrofu. Nažalost, Lj. Madžar ne zagovara sistemski prilaz društvenim problemima, štaviše, on ga smatra štetnim. Govoreći o srpskoj eliti, on kaže: "da je ona bila primetno iznad ostalih elita u dve važne dimenzije: u intelektualnom potencijalu i u slobodarskoj, može se reći antisistemskoj orijentaciji". To je nesumnjivo društveno štetan zaključak jer ga daje autor sa velikim društvenim i stručnim autoritetom. Kada se bez kritičke opservacije na javnoj sceni iznosi ovakav stav on deluje destruktivno u procesu traganja za normalnim, ravnotežnim i efektivnim životom građana Srbije.

Uz prividno prihvatanje naučnih zakonitosti, veštim manipulacijama Lj. Madžar izvlači sasvim suprotne zaključke. Naime, tačna je konstatacija Lj. Madžara: "da u svakoj društvenoj situaciji, kao i u svim mehanizmima i aktuelnim procesima njenog preobražavanja, postoje i deluju dve grupe determinanti: objektivne i subjektivne". Lj. Madžar prividno prihvata da su sve objektivne i subjektivne determinate međusobno povezane i jedne druge neprekidno uslovljavaju. Isto tako, on se slaže da se objektivne determinante vezuju za parametre društvenog i državnog sistema (endogeni faktori) i parametre okoline tog sistema, međunarodnu zajednicu (egzogeni faktori). Štaviše, on prihvata da su parametarske karakteristike egzogenih i endogenih faktora relativne konstante koje se teško i sporo u vremenu menjaju. Ipak, iz ovih tačnih polaznih premisa on izvlači pogrešne zaključke. Naime, trebalo bi da je sasvim očigledno kako u postojećim parametarskim karakteristikama svake složene državne zajednice (pa i SFRJ) i sa okruženjem koje je prirodna i istorijska datost (susedne države, UN, EU, SAD, Rusija i Kina itd.) samo subjektivni upravljački činioci deluju na proces usmeravanja države, jer se realnost ne može naglo menjati. U ovoj činjenici leži problem, jer Lj. Madžar negira ispravnost ovakvog zaključivanja. Žalba da neka država ima nepovoljne

unutrašnje parametarske karakteristike i neugodno okruženje može se uputiti nedarežljivoj prirodi, zloj istoriji ili nepravednom bogu; sa ovakvom se žalbom ne postižu korisni upravljački efekti. Sva istorijska iskliznuća Srbije treba posmatrati kroz subjektivne upravljačke endogene političke faktore jer su egzogeni faktori prirodna i istorijska datost u momentu realizacije konkretnog upravljanja. Činjenica da oni za državu nisu povoljni ne menja ovaj zaključak. Bitno je da svojim upravljačkim
		Pablo Ruiz Picasso, Jóse Delgados alias Pepe Illo, La Tauromaquia, 1959.

ponašanjem vlasti mogu nastaviti sa destruiranjem postojećih parametara sistema, ali ih mogu i unaprediti, pod uslovom da ispolje razum i upravljačku veštinu. Naime, u svakom društvu sve se lako ruši, ali se veoma teško gradi; o tome je uvek neophodno voditi računa. Samo ravnoteža interesa unutrašnjih i spoljašnjih faktora obezbeđuje progres, a ona nije nikada ostvarena na ovim prostorima. Činjenica da je podneblje zahvaćeno državom bivše SFRJ oduvek bilo etnički, verski, kulturno i ekonomski složeno nikako ne diskvalifikuje državu Jugoslaviju koja nastoji da ujedini i harmonizira sve delove ove strukture. Njoj je bila potrebna vlast sposobna da ostvari proces ravnotežnog, racionalnog i efektivnog upravljanja. Za neuspeh ovakvog nastojanja nije kriva priroda i istorija ovog podneblja i nisu krivi spoljašnji faktori. Krive su vlasti ovih zajednica jer nisu ispoljile razum i dobre upravljačke sposobnosti. Primeri Švajcarske, Belgije, Turske, Bugarske itd. pokazuju da su to "oduvek" bile etnički složene državne zajednice, da one zahtevaju uravnoteženje interesa da bi opstale i napredovale; to važi i za sve države sveta pa i za sve delove bivše SFRJ. Konflikti interesa društvenih grupa (etničkih, nacionalnih, verskih, političkih, ekonomskih i kulturnih) su stalni i neuništivi jer su države disipativne strukture koje se raspadaju pod dejstvom entropije. Samo antientropijske mere upravljačkih faktora (vlasti) donose bezbednost, celovitost i efektivnost svim državama sveta, bez obzira na polazno stanje parametara sistema i nivo ostvarene efektivnosti. Teorija sistema tvrdi: ako izostanu antientropijske mere, ako se ne ostvari homeostatska ravnoteža, država se neminovno raspada; ako entropijsko usmerenje dugo traje i veštački se ubrzava, država kreće u katastrofu. To su osnovni postulati upravljanja.
Sve složene zajednice sveta imaju značajne parametarske i ciljne razlike između interesnih grupa, to je njihovo prirodno svojstvo i zbog toga ne vredi plakati; njih treba uravnotežiti da bi se opstalo i napredovalo. Kada interesne razlike postanu prevelike, društvo se destabilizira. Ako se forsiraju i nameću interesi, ciljevi i vrednosti samo jačih delova društva, povećava se nestabilnost i smanjuje funkcionalnost države kao sistema. Zato je pogrešna odbrana nacionalističke ideje da je (u složenim zajednicama) snažna težnja za ujedinjenjem prirodno i poželjno usmerenje. U ovakvim okolnostima razvijaju se negativne emocije kod drugih naroda koji su oštećeni u procesu ujedinjenja najmoćnijeg dela društva; tada celom društvu i državi preti katastrofa. Tada se bude kolektivna memorija i traumatična sećanja naroda; tada u pamet dolaze sećanja na pokolje i druga destruktivna događanja iz prošlosti; samo se tada razvija mržnja i ulazi u stampedo destrukcije. Brojne "pripitomljene", etnički i verski složene države sveta relativno harmonično žive i ostvaruju visoku koherenciju i efektivnost; to najbolje potvrđuju primeri SAD, Švajcarske, Belgije itd. U ovim se državama povremeno pojavljuju veće nestabilnosti, ali njih uspešno uravnotežava i amortizuje vlast; to je smisao adaptivnog razumnog upravljanja. Isto tako, brojni su primeri etnički i religiozno složenih "podivljalih" država sveta koje nisu u stanju da uspostave ravnotežu interesa; zato ratuju, regrediraju i katastrofalno stradaju. Upravljački problem o kojem treba raspravljati je: kako ostvariti kooperaciju, napredak i relativnu slogu u uslovima objektivne parametarske oskudnosti i postojeće anarhije; to su problemi kojima treba da se bavi svaka razumna vlast.
Suština uspešnog upravljanja je u povećanju nivoa društvene harmoničnosti, koherencije i efektivnosti, polazeći od početnog stanja (koje može biti izrazito nepovoljno), a ne u samoj njihovoj prirodi koja je neizmenljiva realnost. Ono na čemu treba insistirati je činjenica da velika složenost, parametarska oskudnost i bazna konfliktnost zahtevaju veći stepen tolerancije, veće ispoljavanje kulture, prihvatanje pluralne politike, izgradnju informacionih sistema koji ukazuju na društvene defekte i dobre institucije za njihovo otklanjanje; isto tako, zahteva se neprekidna borba za ostvarenje homeostatske ravnoteže društva, zahteva se široko usvojeno shvatanje da je neophodan život sa razlikama, a posebno, zahteva se odustajanje od nasilnih društvenih promena. Takva usmerenja donose krvoprolića, genocidno proterivanje naroda, devastaciju postojećih parametara sistema; ono otvara put u regres i katastrofu. Nepovoljne parametarske karakteristike "podivljale" države i društva (svekolika civilizacijska nerazvijenost, siromaštvo, nekoherentnost, neharmoničnost, neefektivnost, mentalitet palanke itd.) čine polaznu osnovu upravljanja; to je realnost od koje se ne može pobeći. Suština je u konstataciji da subjektivni faktori (vlasti) imaju zadatak da u procesu upravljanja, pri poznatim objektivnim parametrima (endogenim i egzogenim), koji su teško promenljiva datost, sačuvaju društvenu celinu i za što kraći vremenski interval ostvare što značajniji nivo funkcionalnosti društva i države koji je veći od početnog. Ako to ne učine, nego ubrzaju regres, ako dovedu do raspada države i velike tragedije naroda, ako smanje društvenu efektivnost, ako povećaju bezakonje i kriminalizaciju društva, ako izazovu sankcije međunarodne zajednice, krivi su i odgovorni za nastalu situaciju; tu opravdanja ne važe i ne mogu ih odbraniti posebno angažovani visoki intelektualci. Narod kaže: lako je u dobrom dobar biti, na muci se poznaju junaci. Isto tako kaže: "Šta ćeš na Moravu, ako ne znaš da plivaš". Za greške nedoraslog deteta se može reći: nije htelo jadno dete; za nestanak nekih poželjnih stvari deci se može reći: "pojela maca". Za svesno organizovani raspad države i tragediju naroda, kao i za organizaciju kriminogenih aktivnosti ovakva opravdanja vlasti i intelektualaca ne važe. Zato je neprihvatljivo tvrđenje Lj. Madžara kako je: "Uverenje da je za sve kriva upravljačka elita... ne može da bude blisko umu, iako je u strategiji razmatranja i tumačenja traumatičnih zbivanja iz naše nedavne prošlosti prevladavao, reklo bi se, upravo takav pristup". Suprotno od njegovog zaključka, takvo mišljenje blisko je zdravom i moralnom umu. Nepovoljan socijalni kontekst nije opravdanje za stvaranje još nepovoljnije parametarske situacije i uvođenje države u katastrofu, posebno kada se to radi iz niskih pobuda. Kroz ceo članak Lj. Madžara provejava ideja da je "sposobnost snalaženja" u svim životnim teškoćama najvažniji resurs i tu moralni kriterijumi nemaju šta da traže. Oni koji su uspeli u ratnim okolnostima uspeće i u miru; zato nema mesta osudama. Po njemu, ekonomska teorija predviđa kao očekivano i logično ovakvo lopovsko ponašanje. Za nastale lopovske okolnosti navodno lopovi nisu krivi i zato ne može biti njihove pojedinačne odgovornosti, a ni njihove lopovske "preduzetničke" grupe.

Na pitanje zašto ne postoji politička volja vlasti Srbije da se razračunaju sa organizovanim kriminalom lako je dati precizan odgovor, a on glasi: ako se u "naučnim" raspravama "novopečeni bogataši", koji su svoje bogatstvo stekli kriminogenim aktivnostima, imenuju preduzetnicima i menadžerima, a to znači moralnim ljudima, tada je nemoguće kriminalce ukloniti sa vlasti. Ovakvo "naučno" imenovanje kriminalaca predstavlja i uvredu za časna i društveno cenjena zanimanja koja se nazivaju preduzetnik i menadžer. To je opasan pokušaj da se jedno veliko društveno zlo (sveopšte bezakonje i bezobzirni lopovluk) prikrije, štaviše, prevede u častan posao i da mu se da oreol značajne društvene vrednosti. Nažalost, danas to isto čine i političari mnogih stranaka jer su se i sami bavili kriminogenim aktivnostima. Njihovo opravdanje, kojim se tvrdi da je ovakvo ponašanje bilo neophodno zbog pribavljanja novca za finansiranje stranaka, nema nikakve veze sa moralom, posebno kada se zna da su u tim mahinacijama ostvarili i veliku ličnu korist. Zbog intenzivne odbrane ovakvih aktivnosti, od strane brojnih potkupljenih intelektualaca i političara, one se danas smatraju normalnim poslom koji se samo odvijao u "otežanim uslovima" pa im to samo služi na čast. Po ovom stavu cilj opravdava sredstva.
Lj. Madžar kaže: "Da bi bili uspešni, preduzetnici moraju da se prilagođavaju svemu što ne mogu da kontrolišu, pa tako i moćnoj političkoj vlasti... Da bi bio uspešan, preduzetnik mora veliki deo svog vremena i energije da posveti uspostavljanju i negovanju dobrih odnosa sa vlastima"; rečeno jasnijim i jednostavnijim rečima, on je obavezan da svoju dušu proda đavolu. Dalje, Lj. Madžar tvrdi: "oni (preduzetnici - kriminogenog tipa) su valjda poslednji od kojih se može očekivati da jurišaju na autokratske tvrđave i ruše nedemokratske režime". To je tačno zapažanje uvaženog profesora. Isto tako, neophodnost ovakvog angažmana pravda se potrebom probijanja sankcija UN. Za Lj. Madžara nije od značaja to što su kroz ovakvu aktivnost država i narod besomučno pljačkani, što je zbog ovakvog ponašanja država postajala sve siromašnija i haotičnija, što je civilizovani svet sve više Srbiji okretao leđa i što država Srbija neće moći da se oporavi za duga vremena.
Šverc akciznih roba, uzimanje državnih kredita u uslovima enormne inflacije i vraćanje hiljadu puta manje vrednosti, ulična kupovina deviza od naroda, monopolski položaji na tržištu, saradnja policije, carine i sudstva u švercovanju robe, trgovina oružjem i drogama (oružje se prodavalo i protivnicima u ratu), uz opšte nepoštovanje zakona i morala, smatra se normalnim i "časnim redistribucionim" (čitaj lopovskim) aktivnostima u uslovima sveopšteg nereda. Praktično, stvaranje bogatstva u uslovima opšteg bezakonja i u interakciji sa kriminogenom vlašću smatra se legalnim i moralnim poslom. Razume se, po stavu Lj. Madžara ovakve aktivnosti ne mogu da budu predmet kritike i moralne osude, odnosno Lj. Madžar smatra da je takvo postupanje pogrešno. Po njemu, ovakvo ponašanje "preduzetnika" je bilo nametnuto tada važećim pravilima igre. Pitanje da li su ta pravila moralna i civilizacijski dopuštena nijednog momenta nije predmet njegovog interesovanja. Njega uopšte ne zanima to što je organizovani kriminal najveći problem države i što koči njen razvoj, ne zanima ga to što naši preduzetnici u svoj posao ugrađuju i spektakularna ubistva svojih konkurenata, to što nijedno takvo ubistvo nije razjašnjeno do današnjih dana; ne zanima ga to što zbog ovakve situacije svet okreće leđa Srbiji i neće sa njom da posluje. On smatra da će ovi "preduzetnici" u novim uslovima doprineti razvoju privredne efikasnosti i to na osnovu svog velikog ekonomskog znanja. Lj. Madžar smatra pogrešnim obrušavanje na ratne bogataše koji su svoje bogatstvo stekli po tada važećim zakonima (prilagođenim kriminalnom poslovanju) i smatra pogrešnom osudu nekažnjenog činjenja zlodela. Po njemu, osećanje nepravde kod naroda i zahtevi da se kriminalci kazne nisu bitni; to je udar na zakon i na ekonomsku budućnost zemlje. Navodno, oni previđaju stravičnu cenu koju ima njihova demagoška pravda. Zaista čudan rezon jednog naučnika i ekonomskog eksperta, koji ima ambicija da pomogne svojoj državi da pronađe svoj put u bolju budućnost.
Zbog iznetih razloga, uvaženog profesora Madžara treba podsetiti da preduzetnici i menadžeri postoje i deluju samo u civilizovanom svetu u pravnoj državi i regulisanoj tržišnoj privredi. Preduzetnici su ljudi koje angažuje pasivni vlasnik kapitala - tržišno nastali bogataš (a ne ratni kriminogeni bogataš) da usmeravaju njegov kapital u konkretne poslovne poduhvate (procese proizvodnje, odnosno davanje kapitala za proizvodnju ili najšire ulaganje kapitala u faktore proizvodnje). Tržišni sistem koji se naziva preduzetnički (free enterprise system) vezuje se za pripitomljena društva, gde vlada pravna država i prema svetu otvoreno, slobodno i u svemu regulisano tržište. Netržišni sistem zatvorene privrede, u kojem su formirani nenormalni i posebno kontrolisani uslovi poslovanja, tako da je ono prilagođeno kriminogenim grupama, da bi im se omogućila distribucija državnih para u sopstvene džepove, ne može se nazvati preduzetničkim. Isto tako, političari, ratni bogataši i kriminalci koji to čine ne mogu se nazivati preduzetnicima i menadžerima. Ko vrši ovu zamenu ugrađuje u svoje stavove "Proton pseudos", a ta startna greška isključuje sva razumna zaključivanja. Očigledno, u poslove preduzetnika ne ulaze kriminalne manipulacije, krađe državnih i narodnih para. Preduzetništvo je identično sa nastojanjem da se regularno stečeni kapital (zato i postoji borba protiv "pranja" prljavih para) što efikasnije investira u neki poslovni poduhvat koji će vlasniku kapitala doneti najveću dobit sa minimumom rizika, u regulisanoj tržišnoj utakmici. U tržišnoj privredi bogataš je vlasnik pasivnog kapitala, a preduzetnik njegovo ekspertsko aktivno naličje. Za naše ratne bogataše nikako se ne može reći da su u bilo čemu eksperti i kreativne ličnosti. Za lopova se može reći da je visoko sposoban u svom poslu, ali, ipak, on ostaje samo lopov.
Da bi ispunio svoj časni zadatak, preduzetnik nastoji da kroz proces kreiranja uspešnog poslovnog poduhvata poveća efikasnost ulaganja kapitala, odnosno on nastoji da ostvari dobit u uslovima regularne tržišne utakmice. Preduzetnik mora da predviđa kako razvoj tražnje tako i razvoj tehnologije i da donosi investicione odluke obzirom na očekivanu tražnju i očekivanu tehnologiju. Za razliku od preduzetnika, menadžer je angažovani ekspert koji upravlja poslovnim poduhvatom kada su mu dati njegovi naturalni oblici, odnosno kada je preduzeće već stvoreno. Menadžer se bavi poslovanjem preduzeća, maksimiziranjem njegove dobiti. On ima zadatak da osigura uspešno poslovanje, da obezbedi preduzetničku dobit, kamate vlasnika kapitala, sve doprinose državi i, konačno, nadnice radnicima, ali samo u uslovima regulisane tržišne utakmice. U tržišnoj privredi preduzetnik i menadžer su ekspertska lica koja svoje poslove obavljaju po ovlašćenju vlasnika kapitala koji im za njihovo angažovanje daje platu kao i drugim radnicima. Osnovni faktori privrednog razvoja svake civilizovane države su preduzetnici i menadžeri (akumulirano proizvođačko znanje), a tek zatim kapital. To su zanimanja koja se suštinski razlikuju od primitivnih i brutalnih kriminogenih organizatora društvene pljačke. Kriminalci mogu da angažuju ponekog "eksperta" da maskira njihovo prljavo poslovanje, ali se takvim aktivnostima ne može prikriti njihova prava priroda. Na prostorima bivše SFRJ najoskudniji faktor je preduzetničko i menadžersko znanje. Ako država bude nastojala da ih zameni običnim kriminalcima neće se daleko stići.

Kritička analiza stavova Lj. Madžara pokazuje jasno njegove razloge da se založi za realizaciju tek usvojenog zakona o finansijskoj pomoći haškim optuženicima. To što je u javnosti nastalo veliko uzbuđenje i žestoko negodovanje, njega uopšte ne zanima. Razumljivo, usvajanjem kriterijuma o "istini" njegovog omiljenog pisca Danojlića, on može da bude superioran u svom stavu i da ignoriše mišljenje "primitivnih masa". Za njega su nevažna nastala zlodela na prostorima bivše SFRJ (više stotina hiljada mrtvih i ranjenih, razaranje hiljada sela, gradova, sakralnih i istorijskih objekata, privrede, infrastrukture, mentalnog zagađenja ljudi, stvaranje razorne mržnje, preseljenje miliona građana, prisilno zadržavanje preko milion ljudi u izbeglištvu i nastala finansijska šteta, koja se za ovaj prostor procenjuje na preko hiljadu milijardi evra). Jednostavno, krivaca nema; u Hagu se nalazi "grupa nevinih ljudi", koji su se našli u nevolji, i to van granica zemlje i u položaju koji je posledica prethodnih, a delom možda i sadašnjih nesporazuma sa tim zemljama. To što su učinjena ova kolosalna zlodela niko nije kriv. Po njemu, "zadatak prosvećene države je da u kritičnim situacijama štiti i pomaže svoje građane, pogotovu kada su neposredno na udaru činilaca koji potiču iz drugih zemalja". Jednostavno, za Lj. Madžara, ali i za mnoge druge ljude, za sve je kriv "nepravedni svet". Lj. Madžar izričito tvrdi da u Hagu sede nevini ljudi, uključiv i bivšeg predsednika Miloševića. To što su pod njegovom vlašću u Beogradu i okolini plivali šleperi sa mrtvacima iz drugih delova bivše države, to što je u Srebrenici ubijeno 8000 ljudi, to što je milionska masa bar sedam godina na velikim mitinzima skoro svakodnevno vikala "Slobo Sadame", potpuno je nevažno; oni su nevini ljudi dok se drugačije ne dokaže. Tužno je što je za Lj. Madžara nevažno pitanje da li u našem društvu postoji jedan oblik ponašanja koji u sebi sadrži običaje, norme, ideale koji se nameću svojom obaveznošću, a koji se odnose na ljudske zajednice, ali i na svakog čoveka, a koji se zove moral. Zato ga podsećam da zakoni morala nastoje da život učine boljim, vrednijim, pravednijim i ljudskijim. Moral pomaže da se preko njegovih normi prevladaju egoistički motivi pojedinaca i spreče sve druge kriminogene aktivnosti, da se omogući povoljan i skladan opstanak i razvitak društva; to je najviši zakon koji je neophodan za održanje svakog ljudskog društva. Moral predstavlja pozitivno stanje ljudskog duha koje ne dopušta krađe, prevare, ubistva i u uslovima kada to zakoni kriminalnih vlasti dopuštaju; moral traži zgražanje nad zlodelima a ne njihovo naučno opravdanje. Ako u našem društvu nema morala, postavlja se pitanje: da li bi društvo trebalo da se nad tom činjenicom zamisli i zabrine. Izložene tvrdnje da su lopovi preduzetnici i menadžeri, da su se oni u zakonski neregularnim uslovima samo uspešno snalazili, da u Hagu borave nevini ljudi, kao i mnoge druge tvrdnje analizirane u ovom radu ne doprinose razvoju morala; isto tako, one ne doprinose naporima pozitivno usmerenih ljudi Srbije da ova država krene na put progresa.