|
Godina XVI (2004)
|
1-31. decembar 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
Susedi
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Makedonija posle referenduma Šta je sledeće!?
Svedoci ste da već neko vreme pokušavamo da pronađemo
sličnost između građana Srbije i Makedonije i da nam to sve manje i manje
uspeva. Gotovo sve sličnosti sve više ostaju u sferi katastrofičnog i
anahronog desnog nacionalizma, s tom razlikom što Makedonci svoje fašiste
drže daleko od vlasti, s vremena na vreme pokazujući im šta misle o njihovim
suludim planovima. Svakako, Balkan je čudna zemlja pa će se i to možda
promeniti, ali sada je tako. Sudeći po rezultatima referenduma, makedonski
građani su, još jednom, u odsudnom trenutku pokazali potrebnu zrelost
i okrenuli leđa onima koji bi, kao i njihovi severni susedi, da rešavaju
probleme "po svaku cenu", redovno silom oružja.
Da podsetimo, predmet referenduma je bilo izjašnjavanje o zakonu kojim se menjaju opštinske granice unutar Makedonije, kao deo paketa za decentralizaciju kojim lokalna samouprava dobija veća ovlašćenja i novac da ih sprovede. Etnički Albanci će postati većina u nekim opštinama, a opštine u kojima imaju većinu biće geografski povezane. Zakon usvojen u avgustu ove godine na inicijativu vlade pod vođstvom socijaldemokrata predstavlja najvažniji korak u ostvarivanju odredbi Ohridskog mirovnog sporazuma i preduslov je za prijavljivanje Makedonije za članstvo u Evropskoj uniji i NATO. Ovaj
Referendum je, takođe, pokazao drugu vrstu građanske zrelosti. Većina Makedonaca nije dozvolila da ih nacionalisti upotrebe za rušenje Vlade ili sporazuma koji je Sobranje već usvojilo. Da se razumemo, odluka koju su građani doneli nije bila nimalo laka. Istoj toj makedonskoj većini je muka od svakog sporazuma sa Albancima. Kao i njihovi severni susedi, i oni bi najradije da Albanci, ako baš moraju da žive u njihovoj zemlji, zauvek ostanu u svojim izbama i da stružu drva i mese hleb i kolače. Zato Makedonci svaki sporazum s njima doživljavaju kao neku vrstu ataka na sebe, naciju i državu. Ali, šta je alternativa, šta bi se desilo ako Sporazum propadne? Iako dogovor postignut u Ohridu nije previše omiljen među Makedoncima oni su očigledno prihvatili stav da je mirovni sporazum najmanje loše rešenje i da je baš on doneo nov, pozitivan razvoj u odnosima s Albancima. Makedonski nacionalizam je žestok i nasilan, pa je čak i kratak boravak na jugozapadu zemlje dovoljan da čovek pojmi svu veličinu mržnje, prezira i nepomirljivosti prema susedima i prema svakoj primisli bilo čega zajedničkog sa Albancima. Ja tu količinu mržnje i prezira nisam video ni na Kosovu ni na jugu Srbije. Prema tome, ona najgora vrsta nacionalizma nije nestala, ali su ljudi s obe strane shvatili da multietničko društvo nema alternative. Ponašanje predstavnika vladajuće većine je zanimljivo. Oni su i pre referenduma znali da teško mogu da izbegnu status gubitnika i da će, bez obzira na ishod glasanja, kod Makedonaca biti obeleženi kao neko ko je, ipak, izdajnik. Iako su veoma jasno, pošteno i na vreme pozvali građane da bojkotuju referendum, čini se da im je bliža bila jedna međuvarijanta. Nju je premijer Kostov stidljivo nagoveštavao pre referenduma, govoreći "da će međunarodno posredovanje možda biti neophodno da bi se razrešio ćorsokak u koji smo zapali", podsećajući da Ohridski mirovni sporazum predviđa međunarodno posredovanje u vezi sa teritorijalnim razgraničenjima. Uspeh referenduma bi sigurno doveo Makedoniju na ivicu ambisa, ali niko za to ne bi mogao da okrivi nijednog vladajućeg političara. Međunarodna zajednica bi svojim autoritetom izgladila stvar i uprkos referendumu obezbedila sprovođenje Ohridskog sporazuma. Dakle, u krajnjoj liniji, sve bi bilo kao i sada, ali bi oni bili čisti pred građanima. Možda je baš zbog toga premijer Kostov podneo ostavku pravdajući je ponašanjem Aljija Ametija (Ali Ahmeti) i njegove Demokratske unije za integracije. Deo javnosti je kritikovao Kostova zbog toga ali, ruku na srce, sve će biti samo ne prijatno postavljati u uspaljenom Skoplju dvojezične table po ulicama i nadleštvima, obezbediti kompletan javni servis na albanskom jeziku i zaposliti hiljade Albanaca u javnom sektoru. Hari Kostov nije želeo da ga Makedonci i istorija pamte po tome. Međunarodna zajednica je ispoljila gotovo komičnu paranoju od uspeha referenduma. Visoki zapadni zvaničnici, uključujući sekretara za odbranu SAD Donalda Ramsfelda, predsednika Evropske komisije Romana Prodija i britanskog ministra za Evropu Denisa Mekšejna, nedeljama su upozoravali da bi odbacivanje decentralizacije uvelo čitav Balkan u velike probleme. To je bila jedna priča. S druge strane, zapadni vojni stručnjaci su zabrinuto obilazili makedonske planine i naoružane Albance u njima trudeći se da utvrde koliko ih ima i kako su naoružani. Albanci, koji su dobro naučili mnoge lekcije, pa i lekcije obmanjivanja zapada, pokazivali su im oružje, pričali im bajke o svom broju i svojoj rešenosti da na proleće podignu ustanak. Danima su iz Skoplja i Prištine na zapad letele depeše sa tajnim imenima jedinica i komandanata i njihovim ratobornim izjavama. Iako referendum nije uspeo, šteta je napravljena. Kampanja za izlazak na referendum koju su vodile desne nacionalističke stranke je, naročito u Skoplju i regiji oko Ohrida, izazvala nove tenzije i sumnje na obe strane. Palo je mnogo uvreda i teških reči, pokrenuta je i potrošena ogromna negativna energija i pušteno među ljude toliko zla da bi bilo pravo čudo da se sve završi na mirnom prihvatanju rezultata referenduma. Možda je premijer Kostov i to znao.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
|
Copyright © 1996-2004 Republika
|
