|
Znaci društva
Radnici-akcionari u svojim zahtevima
zapravo su jedini javnosti poznati baštinici onog dela antimiloševićevskog
pokreta koji je ostvarenje svojih prava i interesa video u demokratizaciji
i uspostavljanju vladavine prava u Srbiji
Gledajući unazad na privatizacije u Srbiji (svojinska transformacija
od '96. i privatizacija od 2001. godine), u naizgled haotičnim krivuljama
može se zapravo raspoznati tumaranje za odgovorima na svega par pitanja
- prvo, kako omogućiti bivšim samoupravnim direktorima da dobiju što veći,
a radnicima ostaviti što manji deo kolača; drugo, kako opljačkati srednju
klasu i oterati je u najamni rad kod onih što su pare zaradili prodajući
deci iz srednje klase drogu po školama; treće, dosetite se sami, već prema
svom iskustvu iz veselih devedesetih. Oko privatizacije u Srbiji uvek
je bilo najmanje spora između pozicije i opozicije, mondijalista i izolacionista,
legalista i reformista: počev od zakona o revalorizaciji društvenog kapitala,
kojim je poništena privatizacije Ante Markovića, a oko kojeg su se 1995.
godine, usred Slobine diktature, saglasili DS i SPS, pa završiv sa "kontroverznim"
karijerama Milana Beka, Danka Đunića (Marjanovićev vicepremijer u vreme
prodaje "Telekoma", izvikivan za "reformsko krilo"
tadašnje vlade, a pre i posle toga glava Ekonomskog instituta i "Deloitte
& Touche", konsultantskih kuća koje su svojim procenama ojadile
preduzeća u privatizacijiama), Ace Vlahovića (Marjanovićev, Bekov i Đunićev
ekspert za procenu kapitala u svojinskoj transformaciji, Đinđićev ministar
za privredu i privatizaciju), ili Mirka Cvetkovića (Slobin konsultant
u prodaji "Telekoma", Vlahovićev direktor Agencije za privatizaciju).
Novi akteri
Građani su, izgleda, ipak rešili da Beku, Đuniću, Vlahoviću, Cvetkoviću,
Aleksandru Gračancu, Predragu Bubalu i ostalima spasu obraz. Umesto da ćute
i trpe, pa da, na kraju svih krajeva, raspetljaju čvor na onaj notorni,
doduše sasvim legitiman, ali
| najmanje mudar način (dva'es' pet po turu), radnici-akcionari
šesnaest firmi u različitim fazama privatizacije 15. novembra ove
godine okupili su se oko zajedničkog interesa: da napokon, četrnaest
godina posle "pada komunizma" i četiri godine od "demokratskih
promena", solidarno izbore pravo na privatnu svojinu ("bez
obzira na titulara, domaćeg i stranog, velikog ili malog", kako
kažu u svom proglasu koji su istog dana dostavili predsedniku Vlade,
ministrima Bubalu, Laloviću i Stojkoviću, |
|
|
|
|
|
 |
| Nastali tokom dosadašnje privatizacije
društvene (državne) svojine u našoj zemlji, radnici-akcionari
su nova društvena pojava i grupacija koju prate nerazumevanja,
sporovi i sukobi. Zbog toga želimo da kažemo ko smo, šta
smo i čemu težimo... Dalje |
|
|
|
direktorima Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda i Savetu za borbu
protiv korupcije), rad i zaradu, štrajk i slobodno organizovanje. Na konferenciji
za štampu 16. novembra u Medija centru Milojko Novaković iz "C Marketa"
je rekao da u Srbiji postoji preko 900 firmi gde akcionari imaju problem
sa ostvarivanjem svojih prava i najavio osnivanje zajedničkog udruženja
radnika-akcionara Srbije. Zdravko Deurić iz "Jugoremedije" je
rekao da budući savez radnika-akcionara namerava da se bori za rešavanje
problema malih akcionara u celini i u pojedinačnim slučajevima.
Već sledećeg ponedeljka, 22. novembra, Unija radnika i akcionara održala
je osnivačku skupštinu koju su činili predstavnici 23 preduzeća iz Srbije.
Još nekoliko udruženja malih akcionara iz Vojvodine i južne Srbije podržalo
je osnivanje Unije, međutim, nisu mogli da dođu do Beograda - nisu imali
novca. Za 1. decembar URA je zakazala protest ispred Vlade Srbije, na koji
su pozvali sve koji podržavaju njihove zahteve i/ili dele njihove probleme
da se pridruže.
Ko su radnici-akcionari?
Nova i važna pojava na javnoj sceni Srbije, pre svega zato što su jedini
posle 5. oktobra u svom delovanju povezali pojedinačne interese (zaštita
privatne svojine) sa opštim (borba protiv bezakonja a za stvaranje države),
na način građanskih protesta iz devedesetih. Često javno blaćeni kao poslednji
ostaci samoupravljanja, lažnog patriotizma i sl., radnici-akcionari u
svojim zahtevima zapravo su jedini javnosti poznati baštinici onog dela
antimiloševićevskog pokreta koji je ostvarenje svojih prava i interesa
video u demokratizaciji i uspostavljanju vladavine prava u Srbiji. Prozivani
za neprijatelje privatizacije, radnici-akcionari se, u svom proglasu,
upravo zalažu "za neodložnu privatizaciju, na načelima za koja se
mnogi deklarišu".
Budimo iskreni, jedan od krupnijih razloga "zašto nam se nije desio
6. oktobar" bilo je i to što smo one ponoći malo zastali, okrenuli
se oko sebe i pomislili: "Doooobro, pravo na život smo odbranili...
A šta sad, boga mu?" Unija radnika i akcionara mi se čini kao prvi
jasno formulisan odgovor.
|
