Ratnička privatizacija

Listajući NIN od 11. novembra pogled mi je pao na članak o privatizaciji sa naslovom "Pištolj jači od zakona". Od čitanja me je podilazila jeza, ne samo od onog što piše u članku već i od pomisli da su razmere tako otvorenog nasilja i pljačke u privredi uopšte moguće.
Priča o fabrici "Keramika" iz Kanjiže počinje na sasvim uobičajen način. Najpre je izvršena privatizacija po zakonu, gde su radnici i penzioneri dobili veći deo akcija, a manji država, koja je nakon toga prodala svoj deo dvojici ulagača. Ali, odmah nakon što je napravljen novi upravni odbor na čijem čelu je bio sin Milana Lukića, jednog od dvojice novih vlasnika, doneta je odluka o dokapitalizaciji sa nizom protivzakonitih mera kojima se prava ostalih akcionara osporavaju. Ovi su se, naravno, suprotstavili i sazvana je Skupština akcionara kako bi se sprečila registracija Lukića kao većinskog vlasnika. Na Skupštini je izabran novi direktor i njegov izbor je potvrđen odlukom Trgovinskog suda u Subotici. Čim je počeo da obavlja svoj novi posao, direktor otkriva niz zloupotreba - od prodaje fabričkog prostora do kupovine šest šlepera italijanskih pločica po šestostruko većoj ceni, skupih i nepotrebnih mašina i još skupljih đakuzi kada. Vodeći ljudi i stručnjaci iz fabrike bili su šokirani tim saznanjima i pripremili se da naprave prve korake kako bi stvari počele da se rešavaju. Ali tada Milan Lukić upada u fabriku sa 170 naoružanih ljudi pred kojima radnici beže glavom bez obzira, a naoružana četa hapsi i drži zatvorene direktora i četvoricu ljudi iz uprave fabrike. Policija neće da se meša jer tretira sve to kao "sukob između ortaka u firmi", a naoružana ekipa sedi u fabrici od 27. septembra do 20. oktobra - znači mesec dana i nadzire neviđenu pljačku čija je ukupna vrednost samo u keramičkim pločicama 391 milion dinara ili 5 miliona evra. Pustoše i sve drugo, od voznog parka i viljuškara do kompjutera i DVD uređaja. Više od 300 radnika ove dobre i uspešne firme ostaje bez posla i pitanje je kako da se ponovo pokrene proizvodnja kada je sve opljačkano. I ko da ulaže u fabriku u koju može da uđe bilo ko, samo ako je dobro naoružan, i da u svako doba pokupi svu raspoloživu imovinu. Obaveštavani su Tadić i Koštunica, ministri policije, pravde i privrede, ali nije bilo nikakvog odgovora.
I pored toga što smo svakodnevno svedoci teških pljački i zloupotreba društvene imovine, ipak je teško zamisliti ovakav stepen kriminalizacije privrede u Srbiji. Neverovatno je da se ovaj slučaj, nezavisno od toga da li je doslovno ovakav kako je opisan, pojavljuje u privrednoj rubrici NIN-a, u dodatku sa imenom "Biznis klub" koji predstavlja pregled reklamnog karaktera u kojem se objavljuju afirmativni prilozi o različitim privrednim organizacijama. Takva stvar bi morala da bude svakodnevno na prvim stranicama svih dnevnih novina, da se ne skida odatle dok se ne vidi šta je stvarno u pitanju i dok se ne sagleda konkretna odgovornost. Jer ako se tako neviđen stepen drskosti kriminalnih struktura u privredi smatra marginalnim i tako ravnodušno gleda da toliki, teškom mukom stečen kapital, tako lako ulazi u kanale prljavog novca, to može samo da predstavlja siguran znak poodmakle bolesti društva. Ako smo svi mi do te mere oguglali na pljačku i smatramo to manje-više opštim mestom i ako mislimo da je to samo još jedna kap u blatnjavom moru korupcije, onda stvarno treba dobro da se zamislimo i nad sobom i nad sopstvenim okruženjem.