|
Godina XVI (2004)
|
1-31. decembar 2004.
|
 |
|
|
Republika
|
Događanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Država kao sveprisutni poslodavac Država i poslodavci očito ne vole štrajkove. Kao da ih radnici vole Donekle je razumljivo što prema sindikatima državnih službenika država, koja hoće nesmetano da vlada, ima neprijateljski odnos i ne želi da ih prihvati kao partnere koji pokušavaju da joj nametnu nove odnose u kojima se korekcije više ne vrše odozgo, već odozdo.Država, međutim, mora dopustiti sindikalizovanje i pravo na štrajk u ostalim oblastima jer time uravnotežava nejednake sile poslodavaca i radnika i održava princip slobodne borbe društvenih grupa, iako i u tim slučajevima iskazuje veliku meru pristrasnosti. Ako bilo kojem sindikatu oduzmete pravo na štrajk, onda ste mu oduzeli najubojitije oružje. To ne znači da je štrajk cilj sindikata, ali sama pretnja dobro pripremljenim štrajkom pruža najbolju garanciju da neće biti štrajka, već reda, rada, mira i para. I naša država, doduše nevoljno, priznaje radnicima pravo na štrajk, ali se istovremeno trudi da ga obesmisli brojnim ograničenjima, jer želi da uspešno i kontinuirano funkcioniše i trudi se da isključi mogućnost da sindikati po svojoj volji prekidaju vršenje neke od funkcija države koja se predstavlja kao zastupnik opšteg interesa, obezbeđujući tako željeni red i mir. Kako očekivati da država bude neutralna u situaciji kada je direktno angažovana i kada je u pitanju njen interes? Ona uvek nastoji da se pomoću zakonskih propisa zaštiti od štetnog delovanja građana, što predstavlja osnovni razlog za održavanje policijskih snaga. Mora se uzeti u obzir činjenica da država u cilju zaštite građana određene sektore proglašava "nužnim službama". Pitanje je koliko treba javnost štititi od mogućeg štetnog delovanja radnika? Kada vidite kako su definisane delatnosti od javnog interesa i minimum procesa rada u radnoj verziji Zakona o štrajku, postaje jasno da država, nespremna da rešava uzroke, pokušava neopravdanim proširenjima da onemogući štrajkove, koji su možda neželjena ali svakako neizbežna posledica "tranzicije". U svakom slučaju, treba proučiti jedno izdanje MOR-a pod naslovom "Sloboda udruživanja i postupci za utvrđivanje radnih uslova u javnim delatnostima" i pozivati se na stavove Komiteta stručnjaka MOR-a u pogledu ograničavanja prava na štrajk, u kojem se
Mislim da je pokušaj da se štrajkovi izbegnu primenom Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova unapred osuđen na neuspeh. Kako zamišljaju da će radnici dobrovoljno pristati da se povinuju Agenciji čijeg direktora Vlada postavlja po svom nahođenju, kao i odlukama miritelja i arbitara na čije postavljenje sindikati realno nemaju uticaj? Ne verujem da ćemo na odgovore na neka od ovih pitanja morati dugo da čekamo. Kao što su prosvetari, obustavljajući nastavu (što je bilo nezakonito), pokazali da je realnost jača od zakonom projektovane fikcije, tako će se verovatno desiti i sa Zakonom o štrajku, koji je restriktivan do nepodnošljivosti. Umesto štapa i šargarepe Vlada nudi dva štapa od kojih jedan samo karikaturalno liči na šargarepu. Kada bi se ovakvi problemi mogli rešavati ovakvim zakonima lako bi Vlada uspostavila red, rad i mir. Pošto to, po mom mišljenju, nije moguće na ovaj način ostvariti, ne preostaje ništa drugo do da im se zahvali za upriličeni "socijalni (?!) dijalog", sa slutnjom da ćemo se uskoro sresti povodom nekog "nezakonitog" štrajka. Zanimljivo će biti videti koliko spremno i koliko smelo će Vlada tada ići u odbrani interesa "građana" od "štetnog" delovanja drugih građana, koji su u ovom slučaju i radnici.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
|
Copyright © 1996-2004 Republika
|
