Posle oslobađajuće prvostepene presude tzv. Makinoj grupi

Zašto je zločin ostao nekažnjen?

Jedno od nekoliko uporednih suđenja koja se odvijaju u Specijalnom sudu u Beogradu završeno je u prvom stepenu. To je proces koji je vođen protiv tzv. Makine grupe, optužene za ubistvo policijskog generala Boška Buhe, terorizam i zločinačko udruživanje, započet tačno pre dve godine. Tada je, naime, policija uhapsila optužene (osim glavnog kolovođe Željka Makismovića koji je u bekstvu), a tadašnji ministar Dušan Mihajlović slavodobitno je saopštio da je zločin rasvetljen, čak je istakao i to da "postoje jaki i neoborivi dokazi" da je ova grupa pripremala atentate na dosovske lidere u nameri da izvrši restauraciju Miloševićevog režima itd.
Nakon tog hapšenja, u međuvremenu, dogodile su se mnoge krupne stvari: 12. marta 2003. godine ubijen je premijer Zoran Đinđić, a godinu dana docnije (3. marta 2004) na parlamentarnim izborima petooktobarsku vlast smenjuju desničarski populisti Vojislava Koštunice. Ubrzo, nagoveštaji reformi, opšti optimizam i vedrina duha koja je vladala u društvu lagano nestaju i ustupaju mesto stagnaciji, zabrinutosti i mračnim tonovima u pogledu budućnosti. Nova vlada pravi odlučni diskontinuitet sa proevropskom politikom DOS-a i na čelu sa ministrom pravde gotovo odmah po preuzimanju vlasti izražava javnu sumnju u operaciju "Sablja" kojom su mnogi kriminalci dospeli iza rešetaka, smatrajući da se radi o "revolucionarnoj pravdi" i "nezakonitim procedurama". Stoga, suđenja za ubistvo Đinđića, ali i za dela u vreme Miloševićevog režima, kao što su otmica i ubistvo Ivana Stambolića, atentat na Vuka Draškovića u Budvi i četvorostruko ubistvo funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali - počinju da teku sporo, njihov tok, kako smo to ranije više puta konstatovali, neretko ima čudne oscilacije, kontradiktornosti i neočekivane obrte, veći deo medija s neskrivenom zluradošću prati procese neskriveno navijajući za optužene, pa su ozbiljnim posmatračima i našoj demokratskoj javnosti sva ta suđenja postala sumnjiva u pogledu krajnjeg ishoda.
Epilog, pak, ovog suđenja u prvostepenom postupku je - oslobađajuća presuda za optužene. Tačnije, trojica optuženih, Nikola Maljković, Vladimir Jakšić i Dragan Ilić Limar, proglašeni su krivim samo zbog neovlašćenog posedovanja oružja i osuđeni na zatvorske kazne od jedne do četiri godine. Kako su u pritvoru izdržali dve, prva dvojica su odmah oslobođena, dok će Dragan Ilić Limar morati da odsluži još dve godine.
Advokati odbrane su tvrdili da je ovo "trijumf pravde", dokaz da je pravosuđe konačno našlo sebe i da se "polako oslobađa". Drugi su razočarani smatrajući da je zločin ostao nekažnjen. Autor ovih redaka priklanja se ovom drugom uverenju, premda ne tvrdi da su sudije bile pristrasne. Štaviše, u samom obrazloženju presude jasno stoji da pravih dokaza nije bilo. To je savršeno moguća varijanta s obzirom na logistiku koju je ova grupa imala u samoj policiji, pa je uništavanje dokaza, podmetanje lažnih svedoka, naročito onih koji su celu stvar svodili na sprdanje sa sudom, javnošću i naposletku sa žrtvom (kad npr. svedok Resimić potvrdi pred sudom da mu je Maljković priznao da je ubio Buhu, a ovaj mu tokom suočenja kroz smeh kaže: "Pa, šalio sam se, a ti se odmah primio"), postalo "normalna" stvar. Svojevremeno gromoglasno najavljivani svedoci, takođe iz redova kriminalaca, čak i ako su govorili istinu o tome ko je ubica, nisu mogli biti relevantan dokaz za sud (zbog principa "moja reč protiv njegove") ako ne postoji barem još nekakav direktan ili indirektan dokaz o krivici. A ta vrsta dokaza je umešno skrivana i uništavana. Samo tokom tri meseca prelazne vladavine nakon 5. oktobra 2000. godine uništeno je više desetina hiljada razne dokumentacije RDB-a, a to uništavanje je nastavljeno u manjoj ili većoj meri sve do danas. Vrlo je verovatno da su tom prilikom uništeni mnogi papiri koji bi dokazivali umešanost Državne bezbednosti Srbije u dva atentata na Vuka Draškovića, ubistva Slavka Ćuruvije, Momira Gavrilovića i, zašto ne, Boška Buhe. To što je optužnica u ovom poslednjem slučaju bila klimava nikako ne znači da pomenuta grupa nije kriva. Ona je oslobođena usled nedostataka dokaza. Postojale su samo nedokazive sumnje. A za sumnju niko ne sme biti osuđen, staro je pravno pravilo. Bolje je pustiti hiljadu krivaca nego osuditi jednog nevinog, ta stara maksima rimskog prava bila je i sudijama u ovom procesu pred očima. I oni su presudili po savesti i prema raspoloživim navodima iz optužnice. Da su ti navodi tanušni izgleda da je bio svestan i sam tužilac, jer inače ne bi izgovorio neverovatnu rečenicu u svojoj završnoj reči pre izricanja presude. Rekao je: "Oslobađajuća presuda pokazaće nesposobnost pravosuđa da se uhvati u koštac sa organizovanim kriminalom". Po nama, pre će biti da je cela stvar zapela na relaciji policija-tužilaštvo i tu treba tražiti razloge što su verovatni krivci na slobodi. Nije teško proceniti ko je odgovoran zbog takvog raspleta: sudije, koje možda intimno znaju da su optuženi krivci, ali nemaju potporu u dokazima, pa ne mogu da im presude krivicu ili, pak, policija i tužilaštvo koji te dokaze nemaju. Stoga postoji osnovana bojazan u konačan ishod npr. suđenja Legiji za ubistvo Zorana Đinđića, proces koji bi na najeklatantniji način trebalo da pokaže koliko smo kao društvo, kao građani, zapravo sposobni da kaznimo zločin. Jer sva ova suđenja, odnosno njihov krajnji ishod, jasno pokazuju, osim pravnog aspekta koji se ogleda u zadovoljenju pravde i kažnjavanju krivaca, i naš moralni odnos prema zločinu.
Za nadati se da će u drugim suđenjima kao u onom koje je upravo nastavljeno (suđenje za ubistvo Ivana Stambolića) dokazi biti jači od namere nekih krugova da po svaku cenu zaštite ubice.