Ukus smrti nad Srbijom

Sa zarušavanjem državnih institucija pada i poslednja brana koja sprečava prodor haosa i nasilja, a društvo se sve više varvarizuje

Politički mislioci su odavno rekli da u tiraniji ima mnogo zakona a malo institucija; u demokratiji je mnogo institucija a malo zakona. Gde se Srbija smešta u svemu tome? Naša Skupština vredno producira zakone, ali su nam institucije, što i jeste osnova demokratije i uređene države, na sve nižoj grani. To kod nas i nije neka novost, nevolja je, međutim, u tome što se u poslednje vreme sve više ubrzava i produbljuje tendencija dramatičnog zarušavanja institucija. Ovo državno i nacionalno propadanje Srbije je tako duboko i prostrano da se, kao neka maligna bolest, širi na sve organe vlasti, počev od vrha Republike do poslednje opštine. Evo samo nekoliko primera iz ove sumorne hronike događaja koji su se odigrali za samo dva poslednja meseca.

Kabinetske svađe

Između Vlade Srbije i predsednika Srbije, dakle dva najmoćnija izvršna organa u Republici, puna tri dana nije bilo nikakvih međusobnih veza. Kada ova dva kabineta ne komuniciraju među sobom to već počinje da liči na kompletnu krizu u vrhu vlasti. Bizarnost situacije je u tome što je kriza nastala povodom prelaska jednog poslanika DSS u DS.
Nesporazumi i sukobi vladaju ne samo između ova dva najviša organa nego i u svakom od njih pojedinačno uzeto. U Vladi, na primer, preovlađuje stil rada kada "leva ne zna šta radi desna". Premijer Koštunica je tako, što se tiče uređivanja odnosa Srbije i Crne Gore, za neposredne izbore u februaru 2005, a njegov potpredsednik Labus za produženje mandata ove skupštine sve do referenduma 2006. Slično razilaženje među dvojicom prvih ljudi Vlade postoji i povodom stava o Kosovu i Metohiji - Koštunica je za autonomiju, a Labus za to da se o ovom pitanju sazove međunarodna konferencija u novembru sledeće godine. Uostalom, kakva se sloga može postići u Vladi kada, po prethodnom koalicionom sporazumu, stranke autonomno upravljaju pojedinim ministarstvima. Građani u takvim okolnostima gube veru da je Vlada pouzdan oslonac za državni i nacionalni prosperitet, a ministri stiču udobnu poziciju: može da se desi da sutra svi oni odriču sopstvenu odgovornost što je zemlja zapala u nevolje sa Haškim tribunalom i međunarodnim organizacijama, što su zaustavljene reforme i krenula inflacija.
Boris Tadić je stavio na ozbiljno iskušenje instituciju predsednika Republike kada je nedavno, zajedno sa čelnicima SPC, u državno-crkvenoj delegaciji putovao u Moskvu. Ovde je reč o višestrukoj povredi i Ustava i dobrih običaja. U zemlji gde je država odvojena od crkve, simbioza ove dve raznorodne vlasti u predstavljanju pred svetom u najmanju ruku predstavlja antiustavnu samovolju. Iz ovoga su proizašle i druge nevolje: ako se u neku zemlju putuje da bi se dobila pomoć za Hram svetog Save u Beogradu, onda ta vrsta posla pripada činovnicima, uključujući i ministre, a nikako šefu države. Ovde nije reč o nekakvom protokolu već o odbrani institucije predsednika Republike i čuvanju prestiža same države. Najzad, neki, valjda da bi našli opravdanje za ovaj neugodan potez, kažu da je Tadić to uradio da bi popravio lični i stranački imidž pred Srpskom pravoslavnom crkvom. Utoliko gore po njega, kada interese drugog reda nadređuje najvišim interesima države.

Potkopavanje predstavničkih organa

Život postaje najjeftiniji

Kriza institucija grana se i na najosetljivije tačke u hijerarhiji vlasti. Ni posle dva meseca i dve komisije - vojne i nezavisne - nije valjano rešena enigma pogibije dvojice gardista u kasarni na Topčideru. Samoubistvo ili ubistvo? Nemoć zvaničnih institucija ili bolje reći premoć one vlasti iz senke je tolika da se čak govorilo i o pribegavanju ponižavajućoj varijanti - da se kao arbitri u ovom slučaju angažuju strani eksperti.
Otkako su nedavno ponovo zaređala ubistva po beogradskim ulicama ukus smrti, dobro poznat još iz Miloševićevih vremena, opet pritiska Srbiju. U ovoj neuređenoj i neuljuđenoj zemlji sasvim je prirodno što ljudi sve više veruju da je ovde život najjeftiniji. Vlast, međutim, umesto da snaži policiju, istragu i pravosuđe za suzbijanje kriminala, radije se opredeljuje za jačanje tajnih službi. Preko formiranja neke nove antiterorističke jedinice našla je zaobilazan put da reafirmiše zloglasne "crvene beretke". Mnogi, čak i kada su uvereni da svaka zemlja mora da ima i ovakve jedinice, sa zabrinutošću se pitaju neće li u ovoj nepravnoj državi ova strašna policijska sila ponovo da se izvrgne u nekakvu partijsku vojsku za poznate političke obračune. Takvo strahovanje pothranjuje upravo ova vlast koja svojim upornim odbijanjem da izruči optužene za ratne zločine Hagu, izaziva ne samo nezadovoljstvo celog sveta nego i Srbiju dovodi u ponižavajući položaj da joj i Republika Srpska, nekadašnje žarište opakih dešavanja, drži lekcije o vraćanju pravdi i zakonitosti.
U našoj se javnosti još nedovoljno razume da sa propadanjem institucija pada i poslednja brana koja sprečava prodor haosa i nasilja; društvo se varvarizuje i svako svakog može nekažnjeno da ubije. To smo bar upamtili iz Miloševićevog vremena.