Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVI (2004)

346-347

1-31. decembar 2004.

Republika

Zbivanja

Srbija 2004.

Sve je stalo, samo beda raste

Mi ravno deset godina razvlačimo tu tranziciju, sve nešto računajući da smo vešti, te da ćemo je nekako prevariti

Milutin Mitrović

Malo je prerano za saldo još neistrošene godine, međutim, nije rano da se pogleda šta je sadašnja vlast, odnosno predsednik srpske vlade napravio otkad mu više ne smeta Đinđić sa njegovim odrođenim evropskim konceptom srpske budućnosti. Sadašnji predsednik vlade, kome je uvek neko ili nešto smetalo da sprovede svoj autohtoni srpski model uspeha, ima konačno operativnu funkciju sa koje bi mogao da pokaže šta zna i koliko njegov model vredi. Umesto očekivanja, za one koji su se tako nečim zanosili, imamo situaciju koju beogradski Ekonomist opisuje na sledeći način: "Nema programa, nema vizije, nema cilja, čak nema ni stranačkih interesa... Ministri se preko medija prepucavaju, 'energični' premijer verovatno ni ne zna ko mu je sve u vladi, a njemu samom ne pada na pamet da bi mogao biti odgovoran za svako ministarstvo i svakog ministra... Sve bi ovo bilo hronika naših dana, prepričavanje anegdota, da to ovu državu i narod ne košta mnogo".
Grafikon industrijske proizvodnje od 1991. godine do današnjih dana sve više liči na EKG umirućeg, na kojem se krivulja otkucaja sve više smiruje i "pegla" da bi od početka ove godine postala ravna i uz koju samo još nedostaje onaj monotoni zvučni signal što označava definitivan kraj. Za devet meseci u odnosu na prosek prošle godine industrijska proizvodnja je čak manja za 2,3 odsto. U septembru je industrijska proizvodnja porasla čak za 13,6 odsto, ali nedovoljno da bi nadoknadila julski pad od 6 i avgustovski od 4,9 odsto. Slede još novembar sa uobičajenim sezonskim padom i decembar sa takvim rastom što je sve nedovoljno da popravi situaciju. Ako je osnova niska, logično je da svako poboljšanje bude dvocifreno, ali nije logično da se pogoršanje uopšte pojavi. Zapravo, oscilacije pokazuju da se poboljšanja i pogoršanja događaju "sama od sebe", te da nisu odraz neke svesne akcije i regulative koju vlast donosi da bi potencirala neki pravac razvoja. Taj trend teče sve od 1994. godine kada se industrijska proizvodnja zbog sankcija EU srozala na četvrtinu one od pre ulaska u ratne avanture. Ako takvo stanje ima opravdanja za vladavine Miloševića, odnosno sankcija, nema ga od isporuke Miloševića Hagu. A upravo je to razdoblje u kojem se industrijska proizvodnja zakovala na nivou od 2-3 procenta ispod polovine one iz poslednjih dana Jugoslavije i tako istrajava.

Svet je sit naših originalnosti

Ne spadamo u one koji su opsednuti stopom rasta, međutim, bez ikakvog rasta nema normalnog života ni budućnosti. Populističko presipanje državnih para najbolje se vidi iz podatka da u svem tom mrtvilu plate rastu nominalno za 22,9 odsto i realno za 9,5 odsto što ni slučajno ne odgovara porastu produktivnosti. Šta se zbiva? U javnom sektoru, gde država ima moć uticaja, rastu plate kako bi se obuzdalo nezadovoljstvo. Da bi se, pak, umanjio efekat porasta plata tu je inflacija, koja će pojesti više od polovine poklonjenih

para, ali ipak ostaje onih 9,5 odsto "ničim izazvanog" boljitka. Vredi pogledati koliki je taj boljitak. Prosečna neto plata u Srbiji u avgustu mesecu iznosila je 14 182 dinara što je 189 evra. Raspoloživa sredstva za prosečnu porodicu iznose 273 evra. Realan rast od 9,5 odsto znači da je plata povećana za 1390 dinara odnosno 18,4 evra. Kad bi se taj tempo rasta održao na duže vreme bilo bi potrebno 10 i po godina da

Onome koji nije u stanju da racionalno i kritički razmišlja o sopstvenom položaju ni bog nije u stanju da pomogne

dostignemo jednu današnju prosečnu evropsku platu. Međutim, i osnovci znaju da tako nešto jednostavno ne može da traje na dugi rok, ako nema ko to da plati. Da li je to taj naš autohtoni ekonomski model?
Ekonomija ima sličnosti sa hirurgijom utoliko što u oba slučaja važi pravilo da treba kod bolesnika preduzeti bolne operacije da bi se kasnije živelo normalnije. Naravno, postoje i oni hirurzi koji "žaleći" bolesnika malo-malo pa seckaju po parčence i rezultat je da nikada nije bolje. Bez izuzetka sve zemlje u tranziciji prošle su bolno razdoblje karakterisano padom proizvodnje, otpuštanjima sa posla, padom standarda. Tako su za par godina odricanja stvorile zdravu osnovu sa koje su krenule u normalan razvoj. Mi ravno deset godina razvlačimo tu tranziciju, sve nešto računajući da smo vešti, te da ćemo je nekako prevariti. Rezultat je da nam je stalno loše i da neprekidno strepimo, jer znamo da nam, kad-tad, mora biti još gore. Stvaramo pri tom sebi lažnu sliku boljitka zadužujući se na razne načine. Uz kredite, jedno od najefikasnijih življenja na tuđ račun je neplaćeni uvoz. Spoljni dug Srbije u junu mesecu iznosio je 12,1 milijardu dolara. Spoljnotrgovinski deficit u razdoblju od januara do avgusta ove godine iznosio je 4,54 milijarde dolara. Do kraja godine procenjuje se da će porasti na 7 milijardi dolara. U avgustu je spoljnotrgovinski deficit porastao za 96,3 odsto, na šta ministar finansija konstatuje da smo još uvek daleko od dužničke krize. Nas iduće godine očekuju kamate na kredite u iznosu od 1,1 milijarde dolara, a Narodna banka se bavi pravljenjem studije o održivosti duga do 2010. godine. U toj studiji kaže se da "neće biti krize sa dugovima, bar do polovine decenije (a to je kroz mesec dana) ukoliko se obezbedi rast BDP (bruto domaćeg proizvoda) od 5 odsto i porast izvoza u proseku od 14,5 odsto godišnje"! Pravi socijalistički evidentičari, koji konstatuju da ako rast bude koliki su oni planirali, u komunizmu ćemo biti za deset godina. Rezultate njihovog planiranja komunizma dobro znamo.

Fenomenalni fenomeni

Postoji nešto što je u zvaničnim analizama spoljnotrgovinskog deficita nazvano "najinteresantnijim fenomenom", a to je da se iz Nemačke, Rusije, Italije, Kine... uvozi više robe nego što je plaćeno i to u vrednosti od 2,8 milijardi dolara, a da je s druge strane plaćanje izvoza (Kipar, Švajcarska...) bilo veće za 1,06 milijardi dolara nego što vredi uvezena roba! Nedostaju u nabrajanju još Sejšelska Ostrva pa da bude jasno, kao dan, da se neka naša preduzeća bave pranjem novca ili pak presipaju neplaćene račune za uvoz na sopstvene račune u poreskim rajevima. Sudeći po ukupnim iznosima, reč je o fantastičnim malverzacijama koje će na kraju platiti građani ove zemlje. Dakako, takve stvari nisu više posao za makroekonomske analitičare nego za policiju.
Šta biva sa onima koji žive od rada i plate? Statistike govore da se broj nezaposlenih za godinu dana (od juna 2003. do juna 2004) smanjio ukupno za 21 hiljadu osoba. Lepo zvuči. U istom razdoblju, međutim, smanjio se i broj zaposlenih za 27 hiljada ljudi. Opet

neki fenomen. Ispada da je 48 hiljada ljudi negde isparilo. Optimistička varijanta je da su svi oni našli posla u privatnom sektoru o kojem statistika još uvek nema ozbiljne podatke. Pesimistička varijanta bi bila da su ljudi jednostavno digli ruke od prijavljivanja zavodima za nezaposlene, jer vide da to nema nikakve svrhe. Prema izveštaju za Svetski ekonomski forum, Srbija i Crna Gora pozicionirane su na 89. mesto, od moguća 104. Ta nova kvalifikacija za 12 mesta je niže od prethodne. U makroekonomskoj konkurenciji nalazimo se na 102. mestu, takođe sa padom i to od 15 mesta. Da li je to opet neka mržnja svetske plutokratije prema Srbima? Nije nemoguće da aktuelni premijer tako i misli. Nažalost, 21. vek nije naklonjen takvima. Istine radi valja reći da ni prethodna vlada nije beležila osetno bolje rezultate, ali je bar imala


		Pablo Ruiz Picasso (1881-1973), Danse de la paix, 1961.

veći stepen naklonosti i od nje se ponešto i očekivalo, od sadašnje baš ništa. Onome koji nije u stanju da racionalno i kritički razmišlja o sopstvenom položaju ni bog nije u stanju da pomogne. Nažalost, nije samo premijer u pitanju. Nedavno je povodom nekakvog nekorektnog napada novinara na jednog srpskog poslanika predsednik srpskog parlamenta Predrag Marković konstatovao da "neko plaća medije da ruše državu". Predsednik najviše političke institucije u zemlji konstatuje da "poslanici rade za državu i ona ih plaća". Odnosno da mediji rade za neku stranu državu pa ih ona plaća. Katastrofalno je da predsednik parlamenta smatra da on i poslanici rade za državu (jer ih ona plaća). Ima li on uopšte predstavu o funkciji parlamenta i upravljanju državom u demokratiji ili najamnički smatra da treba raditi za onoga ko te plaća - i to je sve.
Svi ovi podaci bojimo se da daju za pravo Antonelu Banjiniju, profesoru rimskog univerziteta La Sapienza, kad kaže: "Zemlje koje se nalaze severno od Dunava pokazuju veće sposobnosti da realizuju prelazak na novi ekonomski i socijalni sistem u odnosu na one sa Balkana... Krize nacionalnog identiteta, politička degradacija, ekonomska mizerija i netolerancija dovode u pitanje kredibilitet nekih od tih zemalja... Nedostaju ekonomska i politička verodostojnost i stabilnost, uprkos naporima učinjenim proteklih godina, neke od tih zemalja nisu uspele da stvore novo vođstvo (leadership) sposobno da vodi putem promena, niti da stvori pozitivnu sliku koja bi privukla strane investitore". Čini se prepoznatljivo.


	Zbivanja	Ukus smrti nad Srbijom

Republika