Bliskoistočni Karakazan - sledećih pet godina

Imanuel Volerstin

Ko god da je predsednik SAD osnovna politička dilema o Bliskom istoku ostaće ista i u sledećih pet godina. Postoje tri lokacije ključnog dešavanja i možda njihovo smenjivanje u sledećem periodu: Irak, Iran i Izrael/Palestina.
Glavno pitanje u Iraku, koje će imati najveći uticaj na budućnost Iraka, Srednjeg istoka i sveta, jeste kada i pod kojim okolnostima će se američka vojna sila povući iz zemlje. U ovom trenutku, američko vojno prisustvo postalo je hirurški transplant koji iračko telo odbacuje i to odbacuje definitivno. Pre ili kasnije, američke snage moraće da odu potpuno, uključujući i moguće trajne baze. Postoje samo tri načina na koje će se dogoditi američko povlačenje: ili kao skora autonomna odluka vlade SAD; na kasniji zahtev iračkih vlasti; ili će ih konačno najuriti irački pobunjenici.
Prva alternativa je, nesumnjivo, najbolja i za američki, irački i svetski interes. Ona, međutim, izgleda najmanje verovatna. Američki predsednik otkriće da je ona politički nemoguća 2005. ili 2006. jer bi bila protumačena, pre svega kod kuće, u SAD, kao veliki politički poraz. A takav bi i bio. Antiratni sentiment u SAD raste, ali još nije na tački kada bi članovi Kongresa voljno potvrdili takav pokret. Čak i oni iz vojnih krugova, koji misle da je čitava iračka invazija bila ozbiljna greška, smatrali bi povlačenje šamarom u lice američkoj vojsci. A oni lideri u drugim zemljama, koji su podržavali SAD potpuno - Bler, Berluskoni, Hauard - takođe bi bili obeshrabreni, jer bi to imalo vrlo negativne političke posledice po njih u njihovim zemljama.
Druga alternativa - da se povuku na zahtev iračke vlade - je verovatnija. Naravno, to zavisi od političkog razvoja unutar Iraka. (...)
Ali kakav god da je sastav iračke vlade 2005. njena prva i najhitnija briga biće da obezbedi narodnu podršku i legitimaciju. Šta može takva vlada da ponudi populaciji koja je nesrećna zbog američkog vojnog prisustva, masovno nesigurna zbog pobune i američkog odgovora, i u velikoj ekonomskoj nevolji? Takva vlada će imati samo dva izbora: da bude mnogo bliže američkom prokonzulu i njegovim vojnim snagama ili da se značajno distancira od njih.
Približavanje se do sada nije isplatilo, ni u produbljivanju ozakonjenja niti u dobijanju značajne materijalne podrške od SAD. Sledi, u nekom trenutku, da će se iračke vlasti okrenuti protiv SAD. One će sigurno biti ohrabrivane da tako urade, iz raznih razloga, od svojih suseda - Saudijske Arabije, Jordana, Sirije, Irana. Čak i ako imaju duboke rezerve u vezi sa svakim od ovih suseda i njihovih vlada, pritisci koji od njih dolaze, plus pritisci koji dolaze od njihovih populacija, plus nesumnjivo pogrešno ponašanje SAD, biće, verovatno, dovoljno da iračka vlada promeni svoj osnovni položaj u odnosu na SAD. (...)
U međuvremenu, u Iranu vlada će se u istom ovom periodu pridružiti nuklearnom klubu. Iran je velika sila u regionu, baštinik vrlo stare civilizacije, šiitska država, pored velikog sunitskog arapskog sveta, zemlja okružena nuklearnim silama. Njemu su potrebna nuklearna oružja da bi ostvario punu snagu regionalne sile i on će uraditi ono što treba da bi ta naoružanja dobio. Iran ima tri prepreke na svom putu. Najpoznatija prepreka je suprotstavljanje SAD i Evropske unije ovom neuspehu u pridržavanju ugovora o neširenju nuklearnog oružja. Ovo je najpoznatija i najmanje značajna prepreka, pošto ni SAD ni EU ne mogu da učine mnogo kako bi zaustavile Iran.
Postoje dve ozbiljnije prepreke. Prva potiče iz iranske unutrašnje politike. Vlada koja je na vlasti gubila je podršku i legitimaciju više od decenije zbog svoje represivne i fundamentalističke politike. To ne znači da bi opozicione snage stvarno bile protiv toga da se Iran domogne nuklearnog oružja. Pre je pitanje da li bi opozicija bila u stanju da stvori takve nemire da vlada izgubi snagu u svom kretanju po nuklearnom frontu. Sada, međutim, opozicija izgleda suviše politički slaba da unese razdor, a vladino čvrsto zalaganje za nuklearno oružje možda bi moglo biti popularno kod kuće.
Treća i najozbiljnija prepreka je izraelska pretnja da će bombardovati iranska nuklearna postrojenja. Mala je sumnja da bi izraelska vlada volela to da uradi. Postoje, ipak, tri pitanja o izraelskom napadu. Može li Izrael to da učini na takav način da napad stvarno osakati iranski kapacitet? Mogu li Iranci da vrate milo za drago tako da Izrael stvarno bude oštećen? I da li bi svetsko mnenje (uključujući i SAD) progutalo takav napad - kao što je progutalo izraelsko bombardovanje Iraka 1981. ili bi reagovalo stavljajući Izrael potpuno među države parije?
Sumnjam da Izrael može da osakati Iran, jer verujem da je Iran već rasejao svoja postrojenja dovoljno da ih zaštiti. Takođe sumnjam da bi Iranci mogli da izvrše odmazdu sa dovoljnom snagom da Izraelu ozbiljno naude. Ali, slaba tačka za Izrael je svetsko mnenje. Izrael je već izgubio mnogo od svoje legitimacije poslednje četiri godine i ovo bi mogla biti poslednja slamka.
Svetska geopolitika danas je sasvim različita od one 1981. godine. Lekcija Južne Afrike je da je politički ekstremno teško preživeti kao država parija.
Konačno, postoji odnos Izrael/Palestina. Izrael je povezao svoju sudbinu sa sudbinom SAD na Bliskom istoku. Poraz SAD je poraz Izraela. Baš sada Šaron pokušava unilateralno povlačenje iz Gaze, koje bi mu efektivno olakšalo da odbaci svaku značajnu palestinsku državu na zapadnoj obali. Ali, izgleda da mu to ne polazi za rukom. Hamas je nepromenljivo neprijateljski i nepomirljiv. A palestinska vlast, koja možda i želi da pregovara o takvom aranžmanu, isključena je iz njegove primene i, zbog toga, mora da bude upravo ultra rezervisana.
U međuvremenu, među Izraelcima, odbijanje naseljenika desničara da razmišljaju čak i o ovom sitnom ustupku moraće da dovede do stvarnog raskola u Likud partiji i do implicitne pretnje o potpunom urušavanju jevrejske države. Povlačenje iz Gaze nikada se stvarno neće dogoditi. Ali, u procesu pokušavanja da se to učini Šaron će, možda, ponovo ujediniti Palestince i kobno podeliti izraelsko političko telo na takve načine kakvi do sada nikad nisu viđeni. A ova podela među samim Izraelcima mogla bi biti krajnji udarac njihovoj političkog snazi unutar SAD. Izrael/Palestina mogli bi konačno da izgube svoj status nedodirljivog američkog pitanja i da postanu stvar javne debate unutar SAD. Ovo bi slutilo na zlo za opstanak Izraela.

Komentar br. 148, 1. novembar 2004.
Prevela Borka Đurić