homepage
   
Republika
 
Kultura
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

 

Ženska mirovna politika - danas i ovde

Na seminaru održanom 8-10. oktobra, u Paviljonu "Veljković" (CZKD), nizom radionica i drugih oblika aktivnosti Žene u crnom iz Beograda obeležile su 13 godina postojanja i razmenile mišljenja, stavove i osećanja sa aktivistkinjama Bosne i Hercegovine i Srbije, uz aktivno sudelovanje Sintije Kokburn iz Londona.
Obrazlažući zašto organizuju ovaj seminar, Žene u crnom su navele sledeće razloge: "Zato što nam uvek nedostaje vremena da razmenimo brojna pitanja vezana za žensku egzistenciju i zajednički angažman, što želimo da čujemo jedna drugu", sa različitih prostora, i "jačamo niti koje nas povezuju", da "brigu o drugima pretvaramo u žensku odgovornost za pravedan i stabilan mir", "zato što smatramo da se uzajamna podrška i solidarnost najbolje učvršćuju kroz zajednički rad" i "što ne prihvatamo ulogu žrtve koju nam dodeljuje patrijarhalna kultura... već aktivno gradimo civilno društvo i demokratiju..."

Patrijarhat, militarizam, feminizam

Predavanjem Sintije Kokburn - "Zašto feministički antimilitarizam" - otpočela je prva radionica seminara. Svoje izlaganje ona je fokusirala na pitanje zašto postoje ženski mirovni pokreti, a suštinu odgovora potražila u pojmu roda, odnosno razlici u životnim iskustvima muškaraca i žena, koja počiva na trima dimenzijama: 1. životu u kući (žene provode više vremena kod kuće nego muškarci), 2. radu (za isti rad žene su manje plaćene nego muškarci, a radom u kući oblikuju svoj karakter) i 3. iskustvu u ratu (učešće u ratu polno je definisano, pa žene, pored ratnog terora i seksualnog nasilja, trpe i rodni teror od "svojih" muškaraca). Veza između nasilja i kulture je neraskidiva. U patrijarhatu muškarce uče nepoštovanju žena. Negativna iskustva žena, međutim, ne pružaju uvek izlaz iz patrijarhalizma u koji su saterane. Uživajući u njemu, mnoge i same prave organizacije desničarsko-nacionalističkog karaktera, povlađujući militarizmu, kojem nema druge alternative osim feminizma. Ali, tu i nastaje problem. Mnoge žene ne žele da ih, ili da same sebe zovu feministkinjama, jer je ova reč pretvorena u ružnu reč od strane onih koji ne prihvataju ravnopravnost žena, čak ni međusobno. Ni feminizam nije jedinstven. Postoji mnogo feminizama, kao što, na primer, postoji mnogo socijalizama, iako sama reč feminizam najčešće asocira na antiratni feminizam, zaključuje Sintija Kokburn.

Odnosi moći

Feminizam nadilazi obeležavanje razlika među polovima, gde ono što su žene, muškarci nisu. Kokburnova ga shvata kao misaoni/teorijski pravac u koji je uključena moć, dakle kao pokret. Muško i žensko dete nisu isto, to su različiti pojmovi. Pojam rodni režim
određuje raspoređenost polova u društvu i u korelaciji je sa klasnim i etničkim redom. Mnoge žene koriste patrijarhat da bi opisale režim u kojem žive. U njemu se vrši represija nad ženama, ali pravu dramu izaziva hijerarhija u kojoj muškarci kontrolišu i eksploatišu jedni druge. Patrijarhat uključuje rangiranje moći muškaraca, jer nemaju svi koristi od njega. Militarizam uzrokuje stanje svesti koja na život gleda antiesencijalistički. Nacionalistički patrijarhat i militarizam se obožavaju. Ova ljubav potiče iz mišljenja da žene patrijarhatu nude svoje sinove. Tako  
Wassily Kandinsky, Autumn in Bavaria
Wassily Kandinsky, Autumn in Bavaria, 1908.
se ženama pripisuje važnost kao majkama i suprugama, ali ih ne poštuju kao autonomne ličnosti. Fenomenološke teorije, koje uspevaju da znatno uzdrmaju patrijarhat, korisne su u borbi protiv nacionalizma i militarizma, naglašava Sintija Kokburn.
U Americi i Engleskoj oživljava ideja o prevladavanju suprotnosti između militarizma i feminizma, i ta "veza" se objašnjava tvrdnjom da se današnji ratovi vode iz humanitarnih razloga. Rodna moć tako ponovo postaje sastavni deo militarizma i nacionalizma. Vojska pojačava svoju borbenu moć koristeći steroide, što baca novu svetlost na budućnost, a senku na prošlost. Prema mišljenju Staše Zajović, koordinatorke Žena u crnom, žene u vojsci su dokaz rodne propasti, pa patrijarhat ponovo proizvodi rat, iako nije proizvod rata.

Da li su žene miroljubive?

Da li su žene miroljubive po prirodi ili je to njihova patrijarhalna uloga? Nesumnjivo, materinstvo je socijalna kategorija. Zašto bi žene bile više miroljubive, ako kao biološka bića reaguju na ugroženost? Ova reakcija, međutim, u društvu nije izraz agresivnosti nego bunta. Ni miroljubivost nije ženska prirodna odlika, urođenost, nego kulturna određenost, koja je socijalno-politički potencirana njihovim neodlučivanjem o ratu i miru. Zato žene i nisu mogle da održe mir jer nisu jedine u socijalizaciji dece, a to je i razlog što ne pokazuju uvek saosećajnost jedna prema drugoj - zaključak je radionice posvećene ovom pitanju.

Principi ženske mirovne politike

Na ovoj radionici raspravljalo se o oblicima jačanja mira u svetu. Učesnice iz oba bosanska entiteta osvetlile su svojim životnim pričama dramatične događaje za vreme troipogodišnje opsade Sarajeva i u Srebrenici i okolnim mestima, pre nego je postala zaštićena zona, za vreme ulaska srpskih vojnih i paravojnih formacija i masakra muslimanskog življa, kada je u prvom navratu uhapšeno, mučeno, silovano i ubijeno najmanje 650 muslimanki, žena, devojaka i devojčica, o čemu se do sada ćutalo, a čime je ovaj zločinački čin dobio razmere genocida nad jednim narodom. Tri godine pre ovih događaja, na istom području, samo u manjim razmerama, slično se dogodilo i srpskom življu. Sećanja na ove događaje i otvoreno suočavanje sa njima otvorili su pitanje kako da žene deluju u miru da ne bi došlo do rata. Odgovor je u stalnom podsticanju ženske inicijative, kako u NVO, tako i u političkim institucijama. Edukaciju i rad treba započeti pre svega u svojim porodicama i najbližoj okolini, i dalje opterećenim patrijarhalizmom i kleronacionalizmom i u kojima još ne funkcionišu državne institucije. Treba stalno govoriti o lošem iskustvu da se ne bi ponovilo. Treba podsećati na to ko i kako proizvodi rat, i kakve su njegove posledice, iz čega sledi odgovornost. Treba prepoznati različitost i tu delovati u pravcu njenog negovanja i razvijanja, čuvajući i ono opšte i zajedničko. Susretom u Beogradu, na za njih relativno neutralnom mestu, s obzirom na počinjene zločine, našle su se žene sa istog područja, različitih kulturnih i verskih obrazaca, i tu se saglasile oko zajedničke strategije u borbi za uspostavljanje suživota na područjima pogođenim genocidom i ratnim razaranjima i naznačile principe svoje dalje mirovne politike.

Evaluacija

Učesnice skupa potvrdile su svoju privrženost vrednostima nenasilja, pacifizma i feminizma i konstatovale da trenutno živimo u miru samo kao odsustvu rata, ali ne i u odsustvu eskalacije nacionalizma, straha i nasilja nad ženama. Nacionalizam i militarizam i dalje su kulturna matrica po kojoj se najveća budžetska sredstva i dalje odvajaju za naoružanje, umesto za obrazovanje, zdravstvo i kulturu. Kao aktivistkinje civilnog društva, žene preuzimaju odgovornost za građenje mira, demokratije i ljudskih prava. Učesnice seminara stoga zahtevaju: bezuslovno hitno izručenje počinilaca ratnih zločina na prostorima bivše Jugoslavije, istinu o zločinima kao preduslov pomirenja i uvažavanja dostojanstva žrtava, bezuslovno ukidanje Zakona o finansijskoj podršci haškim optuženicima i njihovim porodicama, i nemešanje verskih zajednica u državne poslove.

 
  Vera Vujošević
 
Kultura
Republika
Copyright © 1996-2004 Republika