Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVI (2004)

344-345

1-30. novembar 2004.

Republika

DIJALOG

Srbija - traganje za normalnim životom (IV)

Nastavljamo objavljivanje priloga javnoj raspravi o višegodišnjem istraživačkom projektu Republike. Pretpostavljamo da će se debata nastaviti. A kada se završi, pokušaćemo da u knjizi-zborniku objavimo prispele priloge.

Odgovornost, krivica i sudbina u izlasku Srbije iz političke autokratije

Ka reviziji shvatanja koja su na putu da se ukorene

Et in rebus quae ad fidem non attinent, concors omnium consensus probabilitatem affert, non tamen firmitatem. Frane Petrić, Nova de universis philosophia, Zagreb, Sveučilišna naklada, 1979/1591/, Pancosmiae, list 153

Quae placuisse prius displacuisse solent. Est melius regredi quam male coepta sequi.

Ljubomir Madžar

Uvod*

I pored toga što to nije namera, a još manje čvrsta opredeljenost, u traganju za odgovorima na još uvek aktuelna pitanja naše skorije prošlosti, ovo bi mogao da bude unekoliko neortodoksan, u nekom stepenu vanstandardan tekst. Njime se čini napor da se jedna skupina nedavnih događaja i izvestan broj skorašnjih tendencija sagledaju u nešto drukčijem svetlu od onog koje u naučnoj javnosti preovladava i po logici dobro poznate inercije u tumačenju društvenih zbivanja prenosi se iz nedavnog vremena, bitno drukčijeg od ovog sadašnjeg. Reč je o najkrupnijoj istorijskoj vododelnici u epohi čiji smo svedoci i saučesnici, o oktobru 2000. koji ima sva svojstva velikog istorijskog preloma i koji se u naše doba duboko useca, deleći ga na dva bitno različita perioda. Prvi je traumatično vreme autokratske vladavine, razdoblje politike koja je bila diktirana iz moćnog centra, vek deprimirajućih involutivnih promena koje su zahvatile celokupno društveno biće a povodom kojih se zbog drastične asimetrije u društvenim pozicijama i obeshrabrujuće nejednake raspodele društvene moći tako malo moglo učiniti. Potom je, nakon velikog oktobarskog preokreta, došlo novo vreme - vreme tegobnog i neizvesnog traganja za demokratskim alternativama. Sve se jasnije uočava da je to doba vrludavog i ne uvek jasnog oslobađanja od more autokratskih stega u političkom delovanju i period široko rasprostranjenog uverenja da su tendencije sveopšteg propadanja neopozivo preokrenute.
Dalekosežna promena u opštoj društvenoj situaciji trebalo je da donese i promenu u percepciji ekonomskih, političkih i svih drugih zbivanja. Istraživanje tendencija socijalnih promena i njihovo dijagnosticiranje i tumačenje i samo je svojevrstan društveni fenomen, važan deo spleta globalnih događanja unutar kojeg stupa u mnoštvo kompleksnih i teško sagledivih interakcija. Percepcija jedne skupine pojava i "istina" do koje se dolazi u njihovom tumačenju može da bude, i po pravilu biva, bitno različita u jednoj društvenoj situaciji od percepcije i "istine" vezane za istu skupinu pojava u nekoj drugoj, iz osnova izmenjenoj situaciji. Neke su situacije, međutim, toliko specifične i tako upečatljive da ne samo što utiskuju svoj teško izbrisiv trag u ideje, predstave i procene u periodu tokom kojeg ta situacija traje, nego se, po logici već pomenute inercije i teškog odustajanja od već stvorenih stereotipa, prenosi i na buduća vremena u kojima su uveliko već nestali društveni koreni tih specifičnih uklona u tumačenjima pojava i njihovim naučnim analizama. Razume se, situaciona uslovljenost naučnih nalaza i (pr)ocena predstavlja nipošto zanemarljivu smetnju u objektivnom sagledavanju socijalnih pojava, a inercija jednom stvorenih stereotipa dodatno komplikuje težak i vazda neizvestan put ka utvrđivanju nečeg što će bar za neko vreme važiti kao pouzdana, objektivno utvrđena istina. Alternativno i prikladnije, prihvaćeni stereotipi usporavaju i pokadšto za neko vreme zaustavljaju prirodno sekvencijalno pomeranje društvene percepcije i razumevanja od jedne "istine" ka drugoj, prikladnijoj, polazeći od temeljnog poperijanskog stanovišta da je svaka "istina" privremena dok se ne utvrdi suprotno.
Pored ostalih šteta, period koji je prethodio oktobru 2000, a to će reći poslednja decenija proteklog stoleća, ostavio je nepovoljne tragove i na saznajnom planu. Bilo je to vreme u kojem je borba za rušenje autoritarnog poretka bila najviši društveni prioritet ili se bar ona tako sagledavala u najvećem delu prosvećene javnosti. Smatralo se da u izvršenje tog epohalnog zadatka treba da budu uključene sve raspoložive sile, uključujući i krugove koji su se profesionalno, ali i na druge načine, bavili analizom društvenih zbivanja. To je sa svoje strane podrazumevalo da u taj jedinstveni društveni posao treba da budu ubačeni i svi relevantni segmenti istraživačkog potencijala, uključujući i (prvenstveno) društvenu nauku u najstrožem smislu reči. Moralo je to da postane vreme angažovane nauke, u smislu u kom je to prikladno definisao pokojni B. Horvat. To, naravno, ne znači programirano izvrtanje činjenica niti svesno krivotvorenje njihovih međuzavisnosti. U meri u kojoj bi bilo orijentisano na tu vrstu manipulacija, to što bi se u vezi s ovakvim falsifikovanjem stvarnosti predstavljalo kao nauka - sigurno ne bi zasluživalo taj naziv. No, iako nije spojiva sa pristrasnim, proizvoljnim i programirano netačnim predstavljanjem činjenica, angažovana nauka je sigurno spojiva sa njihovim selektivnim izdvajanjem i unapred proračunatim, svrsishodnim isticanjem. U moru činjenica, koje su karakterisale jednu vrlo složenu i objektivno protivrečnu situaciju, odabirane su i posebno naglašavane one koje su imale najveću pragmatsku vrednost sa stanovišta obaranja tada vladajuće autokratije. I taj, direktnog krivotvorenja lišen, selektivni pristup jeste izvesno ogrešenje o strogo definisano pregnuće da se, u granicama mogućeg, stremi istini i da se želja za istinom utvrdi kao jedini (legitimni) motiv u pokretanju i vođenju naučnih rasprava. Međutim, izgleda da je kod brojnih (gotovo svih?) a svakako kod autora ovog teksta, preovladavalo uverenje da je ta žrtva opravdana s obzirom na učinke koje može da donese na planu dugo čekane i sve urgentnije zahtevane demokratizacije društva.
Pristrasnost u odabiru činjenica i prepoznatljiv uklon u njihovom tumačenju može se, bar u granicama pragmatskog pristupa naznačenog u prethodnom pasusu, prihvatiti kao oblik i sredstvo borbe za demokratizaciju društva. Ona je derivat jedne retko sretane i sasvim osobene situacije - jednog stanja u kojem autokratske stege postaju sve neugodnije i sve teže podnošljve. Kad se, međutim, ta situacija promeni - a ne može biti nikakve sumnje u pogledu okolnosti da je ona s oktobrom 2000. pretrpela dubok i, jednako važno, ireverzibilan preokret - sasvim prirodno prestaje i potreba i opravdanje za angažovanu nauku i njen smišljeno pristran, selektivan pristup. Inercija u korišćenju opšteprihvaćenih i spoznajnih stereotipa ima, međutim, za posledicu njihovo istrajavanje i u bitno izmenjenoj, novoj situaciji, u kojoj za nju više nema onog važnog, pragmatskog opravdanja. Otklanjanje te inercije, okončavanje selektivnosti koja se više ne može opravdati borbom za demokratizaciju društva i njegovo oslobađanje od neumerene i nezdrave koncentracije moći, jedan je od najviših istraživačkih prioriteta, jedna od najprečih potreba društva koje u sagledavanju svojih teško predvidivih mena hoće da se vrati na standarde realističnih procena i objektivnih tumačenja. To je za analitičare u isto vreme i veliki izazov. Povratak na standarde hladne objektivnosti i beskompromisne realističnosti u dobrom delu javnosti doživljava se kao izdaja ideala koji su brojne intelektualce inspirisali u borbi protiv autokratije. Onaj ko želi da ispravi izobličenja stvorena tokom borbe za demokratizaciju društva, borbe u kojoj je i sam učestvovao i u kojoj je i sam doprineo spoznajnom uklonu, predvidivo dolazi u situaciju da, poput Isaije Berlina, pliva protiv struje, da se suprotstavlja onima sa kojima je donedavno bio u istom taboru. Štaviše, sukobi s onima sa kojima je, takoreći, bio na istoj strani barikade dodatno otežavaju vraćanje na putanju objektivnog interpretiranja događaja i kretanja; smetnje na putu ka objektivnom pristupu društvenim promenama mnogo su brojnije od činilaca koji taj pristup olakšavaju i podstiču.
Kao što će biti obrazlagano već u sledećem odeljku, svaka skupina društvenih odnosa i njihovih teško predvidivih preobražaja ima svoje subjektivne (personalne) i objektivne opredeljujuće činioce. Teško je zamisliti splet okolnosti u kojima bi objektivni činioci posve izostali ili tek bili potisnuti na rang drugorazrednih, marginalnih determinanti. U iole kompleksnijoj društvenoj konstelaciji oni ne samo što iskrsavaju u različitim oblicima i široko izdiferenciranim ulogama, nego snažno ispoljavaju svoje dejstvo i umnogome oblikuju zbivanja koja se potom spliću u složeno tkivo istorije. Ovde je mesto da se objasni razlog zbog kojeg se unekoliko neobična reč sudbina našla u naslovu ovog rada. Nije, dakako, reč ni o kakvom fatalizmu. Reč sudbina javlja se ovde kao neka stenografska sigla, kao metafora koja treba da pokrije svu raznorodnu skupinu egzogenih, objektivnih činilaca onih promena u našem društvu koje su poslednjoj deceniji minulog stoljeća tako duboko i tako bolno utisnule svoj neizbrisiv pečat. To je, kako bi se reklo na engleskom, catch-all term koji treba da sažme sve one brojne činioce koji su ne samo određivali društvene promene, naravno u međudejstvu sa ljudskim opredeljenjima i njihovim odlukama i ponašanjima, nego su dobrim delom uticali i na sama ta ponašanja.

Objektivne i personalne komponente društvenih promena

Elementarna je i sama po sebi razumljiva spoznaja da u svakoj društvenoj situaciji, kao i u svim mehanizmima i aktuelnim procesima njenog preobražavanja, postoje i deluju dve velike grupe determinanti: objektivne i subjektivne. Prve su date i nepodložne upravljanju; druge su pod kontrolom relevantnih socijalnih činilaca, pri čemu ta kontrola varira u širokom stepenu - od potpunog upravljanja do ovlašnog, tek jedva primetnog uticaja. Mogućnost uticanja na ishode društvenih zbivanja varira u još jednoj dimenziji. Ona mogu da budu pod uticajem većeg broja aktera, ali je uticaj svakog od tih aktera ograničen pa konačan ishod zavisi od složene interakcije svih tih uticaja - svaki akter nastoji da opšti ishod pomeri u pravcu njemu odgovarajuće konstelacije interesa ali krajnji rezultat ostaje izvan bilo čije individualne kontrole. Baš kako se ove interakcije modeliraju u teoriji igara, složenoj konfiguraciji individualnih delovanja odgovara rezultanta koja je nezavisna od bilo čijih individualnih akcija i nameće se kao nešto izvana dato i objektivno. Posle svega, ostaje fundamentalna podela činilaca svih socijalnih pomeranja na ona koja se mogu pripisati delovanju pojedinih aktera i ona druga kod kojih to nije slučaj i koja otud imaju objektivan, od personalnih stremljenja i pregnuća posve nezavisan karakter.
U vreme pred veliki oktobarski prevrat iz 2000. godine bilo je prirodno i očekivano da se sva pažnja demokratski opredeljenih i slobodarski orijentisanih intelektualnih krugova okrene subjektivnim, jasno personalizovanim determinantama svega što se dešavalo na domaćoj političkoj, ekonomskoj, kulturnoj... pozornici. To je posve razumljivo s obzirom na više nego nepovoljan karakter tih kretanja, na opštu i dobro obrazloženu uverenost da su ta kretanja u neposrednoj međuzavisnosti sa pogrešnom politikom i naopakom orijentacijom vladajućeg političkog direktorata i da je isticanje odgovornosti pripadnika vladajuće oligarhije efikasan vid borbe za njeno definitivno uklanjanje. Objektivne determinante aktuelne situacije i njenih sve nepovoljnijih promena bile su potisnute u daleki, jedva primetan plan, ako ne i potpuno ignorisane. Rezultat takve strategije bio je delom izokrenuta, u svakom slučaju pristrasna slika društvene stvarnosti, jedna predstava koja je u tekućoj političkoj borbi pružala izglede nepobitne delotvornosti, ali je ta politička efikasnost plaćena odstupanjem od realističnog i uravnoteženog poimanja sveukupne konstelacije socijalnih međuzavisnosti i odgovarajućih zbivanja.
S oktobarskim preokretom prestala je motivacija, pa i opravdanje za opisanu strategiju sagledavanja i tumačenja društvenih zbivanja. Došlo je vreme za uravnotežen i u maksimalno mogućoj meri objektivan pristup događanjima koja su u tolikom stepenu i na tako neugodan način odredila naše živote. To pre svega znači da je došlo vreme prepoznavanja i uvažavanja širokog kompleksa objektivnih odrednica svega što se na ovim prostorima dešavalo. To nije mali obrt u istraživačkoj strategiji. Kad se u analizu uključe i, u granicama mogućnosti, objektivno odmere egzogene, od političkih aktera nezavisne odrednice zbivanja, znatno će se izmeniti sud o subjektivnoj odgovornosti tih aktera i njihovom doprinosu civilizacijskom sunovratu koji se dogodio na našim prostorima. Bez okolišenja i hipokrizije valja otvoreno istaći da će se ta odgovornost nesumnjivo umanjiti. Stepen smanjenja teško će se unapred moći utvrditi i sigurno će zavisiti od načina na koji u pojedinim analizama bude inkorporirana i tretirana više nego složena skupina egzogenih činilaca. Predvidivo je i sasvim izvesno da će se vidno razlikovati mera u kojoj se tim egzogenim činiocima pripisuje "odgovornost" za sva istorijska iskliznuća koja su se ovde događala. Te inicijalno različite procene će tokom vremena možda konvergirati ka nekom nešto ujednačenijem sudu, ali je neizvesno koliki će biti period te konvergencije i kakav će biti njen stepen. Izvesno je, međutim, ono što je istaknuto na početku ovog pasusa i što zaslužuje da bude parafrazirano: koliko god se u početnom stadiju razlikovale procene udela egzogenih činilaca u onome što se dogodilo u poslednjoj deceniji proteklog stoleća i što je uz široku saglasnost okarakterisano kao nacionalna katastrofa, u svim tim ocenama deo sveukupne množine uticaja moraće da bude pripisan dosad zanemarivanim eksternim činiocima; za toliko će manji, iako još

uvek nipošto zanemarljiv, deo odgovornosti ostati na tzv. subjektivnim činiocima. To važi za sve personalizovane faktore, uključujući po svoj prilici i onaj najmarkantniji - personifikaciju režima u licu tadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije. To je bez sumnje element revidirane ocene koji će ponajviše šokirati veliki deo javnosti, jer on po navici i teško otklonjivoj inerciji sav eksplantorni potencijal locira na subjektivne činioce i njihovu, kako se ponekad kaže, tragičnu neprilagođenost savremenom svetu i njegovim razvojnim tendencijama. A broj objektivnih činilaca je daleko od toga da bude zanemarljiv i njihova moć ignorisana. Ovde će biti pomenuti samo neki, a specijalisti će bez sumnje identifikovati i razjasniti mnoge dodatne. Možda je dobro početi sa


		Wassily Kandinsky, Improvisation 31 , 1913.

konstatacijom da je ceo prostor nekadašnje SFRJ, a unutar nje i Srbije i Crne Gore, jedna od najkomplikovanijih i najnestabilnijih teritorija u svetu, a svakako najneuralgičnija u Evropi. Tako je bilo otkad Jugoslavija postoji kao država. Ta nestabilnost otvoreno se ispoljila tokom teških devedesetih godina prošlog veka, a ista ocena može se bez rizika prihvatiti i za današnju, najnoviju političku konstelaciju. Ova činjenica ne uzima se dovoljno u obzir prilikom ocene učinaka pojedinih demokratski konstituisanih vlada od 2000. naovamo i prilikom odmeravanja i valorizacije napretka koji ova zemlja postiže u neizvesnom i mnogostrano otežanom procesu tranzicije. U najkraćem, Srbija je izuzetno komplikovan, u nekim elementima gotovo nesavladiv upravljački objekat; stepen upravljivosti tog objekta mestimično se i sporadično spušta na nivo na kojem jedva da može smisleno i da se govori o odgovornosti upravljačkog vrha. Za državnu zajednicu važi to isto, ali u još većoj meri - važi toliko da mnogim posmatračima daje razloge za ocenu da je reč o jednoj faktički nemogućoj tvorevini koja se u nekim dimenzijama približava apsurdu i ostaje u raskoraku s elementarnim načelima dobre državne organizacije, normalnog upravljanja, pa i zdravog razuma. Implikacije ovog gotovo tragičnog organizacionog rasula mogu se sažeti kratko i jasno: kakva god politika da se vodi, kakvi god procesi institucionalnog preobražaja da se iniciraju, sve to se u ovoj zemlji neuporedivo teže realizuje nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Pri valorizaciji učinaka na bilo kom području javnopolitičkog delovanja ta fundamentalna činjenica mora se uzeti u obzir: kad se uvaže specifične i za odnose u širem međunarodnom okruženju sasvim neuobičajne teškoće, i ono "malo" što je ostvareno u tim okolnostima može da predstavlja objektivno veći domet od inače daleko većih pomaka koji su ostvareni u mnogo povoljnijim institucionalnim i geopolitičkim okolnostima. To što važi za najnovije i aktuelne odnose i javnopolitičke akcije, važi i za nesrećnu deceniju sa kojom je zaključen protekli vek: u promenama i učincima sa kojima smo opravdano toliko nezadovoljni, veliku ulogu je igrala objektivna politička i civilizacijska složenost ovog prostora, njegova istorijski potvrđena rovitost i premreženost raznovrsnim napetostima koje su ga učinile nepobitno najnestabilnijim u Evropi.

Tri objektivne determinante jugoslovenske kataklizme

Za tvrđenje da je prostor na kojem smo se zatekli zlo mesto u nezgodnom vremenu - a obe ove natuknice snažno sugerišu činioce objektivnog karaktera - upućeniji analitičari naći će brojne argumente, a ovde će biti navedena samo tri. Trebalo bi da je očigledno da su već i ova puka tri faktora dovoljna da potkrepe tezu o - uz ostalo - i objektivnoj uslovljenosti naših političkih peripetija, a ostali činioci mogu tezu samo dodatno da ojačaju. I SFRJ u socijalističkom razdoblju i SRJ, odnosno državna zajednica SCG u periodu stranačkog pluralizma, izrazito su heterogene državne celine u verskom, kulturnom i, iznad svega, nacionalnom, odnosno etničkom smislu. Ni za jednu državnu zajednicu heterogenost nije blagoslov; naprotiv - sa mogućim izuzetkom Švajcarske - danas u svetu nema etnički heterogene teritorije a da se u njoj ne zapažaju ozbiljne političke napetosti i naglašena, mnogostrano štetna i po državu u celini više nego skupa trvenja. Ako se međuetnički odnosi unutar iste državne organizacije posmatraju u dužoj vremenskoj perspektivi, takoreći sub specie saeculis, ni sama Švajcarska nije izuzetak: u njenoj daljoj istoriji tekli su, i to u dugim razdobljima, potoci krvi, a i danas u nekim delovima tinjaju populistički pokreti koji proizvode nemir i iznuđuju prilagođavanja u teritorijalnoj organizaciji. Etnička (i u drugim dimenzijama ispoljena) heterogenost nigde ne ostaje bez posledica: Belgija je u jednom trenutku bila pred raspadom na flamanski i valonski deo, u Škotskoj deluje jak separatistički pokret, sa Severnom Irskom V. Britanija, uz svu svoju parlamentarnu tradiciju i osvedočenu političku mudrost, ni posle pedeset godina ne može na pravi način da iziđe nakraj. Šta reći o sudbini kurdske zajednice u Turskoj ili turske u Bugarskoj, a da se i ne govori o sudbini jermenske zajednice u Turskoj u nešto daljoj prošlosti. Kad bi se bacio nešto obuhvatniji pogled na etnički heterogene teritorije širom sveta, a posebno na one u Aziji i Africi, lako bi se došlo do zaključka da ta područja, i to maltene u neprekinutom kontinuitetu, karakterišu trvenja i sukobi, pri čemu ograničeni periodi smirivanja i sloge predstavljaju pre izuzetak nego pravilo. Veliki deo svog poznatog udžbenika iz sociologije Gidens (2003/1998, glave 9, 17-19) okreće implikacijama rasne, odnosno etničke heterogenosti, uzimajući u obzir i međuzavisnost raznih dimenzija heterogenosti i njihovo kumulativno manifestovanje u napetostima između etnički definisanih entiteta. Uzimajući u obzir i Kosovo, Srbija u svom sastavu ima više od trećine stanovnika koji ne pripadaju matičnoj naciji, a ni u Crnoj Gori nacionalni sastav nije mnogo drugačiji. U Evropi, pa ni u svetu, neće se naći brojniji primeri tako naglašene etničke heterogenosti. Kad je o Srbiji, pa i o Crnoj Gori reč, treba uzeti u obzir i heterogenost u drugim dimenzijama - u verskoj i kulturnoj, a potom i u nasleđenim istorijskim razlikama u državnoj organizaciji, kao i u različitim stavovima pojedinih narodnosnih entiteta prema različitim državama koje su se u dugoj sukcesiji smenjivale na ovim prostorima - i uvažiti njihov doprinos disfunkcionalnom komplikovanju unutrašnjih političkih odnosa u tako izdiferenciranim socijalnim i kulturnim. Nacionalna i etnička heterogenost je osnova na kojoj se brzo formiraju i lako raspiruju strasti i drugi iracionalni elementi političke dinamike (Hiršman 1999/1977/, str. 38-64), sa kojima se teško izlazi nakraj upravo zbog njihovog principijelnog nepodudaranja s interesima kao racionalnim elementom u društvenim odnosima.
Drugi element koji silno komplikuje konfiguraciju političkih činilaca, a u neku ruku je komplementaran i funkcionalno sinergičan sa etničkom heterogenošću kao prvim elementom, jeste činjenica da je veliki procenat matičnog naroda u Republici Srbiji rasut po drugim, susednim državama. To je posebno bio slučaj do sredine devedesetih godina prošlog stoleća, do kada je brojna srpska zajednica živela i u Republici Hrvatskoj. Izgleda da se kao neka vrsta opšteg zakona može prihvatiti postavka da kod svih prostorno rasutih i sa drugim nacijama izmešanih naroda postoji snažna težnja za ujedinjenjem u jedinstvenu državnu zajednicu. Kako se zbog izmešanosti ta težnja ne može ostvariti a da se ne zadre u interese drugih naroda i ne dođe u sukob sa njima, opisana razuđenost srpskog nacionalnog bića izvor je globalne geopolitičke konfliktnosti i činilac koji remeti funkcionisanje i sopstvene države i onih država u kojima su se sticajem istorijskih okolnosti našli veliki delovi matičnog naroda. Ovaj činilac se može pratiti do u dalju prošlost u granicama novije istorije srpskog naroda. Ovde nije mesto za detaljnu, pa čak ni ovlašnu analizu, ali je sigurno da se Garašaninovo Načertanije može interpretirati kao veliki pledoaje za oslobođenje ili "oslobađanje" velikih delova srpskog naroda koji je živeo unutar drugih državnih zajednica. Koreni ovakvih stremljenja lako se nalaze i u daljoj prošlosti; u pesmi "Početak bune protiv dahija" lako se pamte one reči sa kojima se Karađorđe obraća "Drini, plemenitoj vodi" koju namerava da pređe i da oslobođenoj matici prisajedini i brojno bosansko srpstvo. Ovo je primer jedne opšte pravilnosti u društvenim međuzavisnostima i političkim interakcijama: kad strogo individualni nivo odlučivanja prestane da bude merodavan i kad se identitet relevantnih aktera u političkim procesima pomeri na visoki nivo brojnih, široko razuđenih društvenih grupa, aspiracije postavljene na tom agregatnom nivou ne mogu se ostvariti a da se duboko ne zadre u analogne interese drugih grupa; globalni sukobi, i to oni koji nameću ogromne društvene troškove i proizvode dalekosežne društvene posledice, postaju u tom slučaju neizbežni. To je i razlog zbog kojeg je u etnički heterogenim sredinama nacionalizam veliko potencijalno, ali i aktuelno zlo; ako je i mogao da bude spojiv sa velikim idejama liberalne emancipacije u etnički homogenim celinama, ili u onim u kojima je, zahvaljujući malim kulturnim i drugim distancama, bilo moguće raznorodne komponente stopiti u kompaktne celine, u sredinama sa dubokim nacionalnim, verskim i kulturnim razlikama on je izvor globalnih hazarda i uzročnik opštenarodnih katastrofa.
Treći važan objektivni činilac jeste kolektivna memorija, traumatična grupna sećanja na velike genocidne pokolje koji su se dogodili tek pola veka pre raspada zemlje. Prepuštajući specijalistima da utvrđuju precizne detalje strukture i dinamike genocida, ovde će biti rečeno tek toliko da je daleko preovlađujuća većina žrtava bila srpske nacionalnosti. U odnosu na ukupno stanovništvo gubici su bili među najvećim u Evropi i svetu. No, ovde u formulaciji (ali i tumačenju, odnosno razumevanju) argumenta treba biti krajnje oprezan. Nije reč tek o pukom broju žrtava niti čak o njihovom učešću u ukupnom stanovništvu. Reč je o mnogobrojnim žrtvama postradalim u državama koje su tokom rata, kao samostalne, bile izvan jugoslovenske zajednice a koje su se krajem osamdesetih godina prošlog veka spremale ponovo da se osamostale. Rusija se opetovano pominje kao slučaj zemlje koja je tokom Drugog svetskog rata imala ogroman broj žrtava, i to kako u apsolutnom tako i u relativnom izrazu, a koja je nakon raspada SSSR-a ostavila veliki broj svojih manjina (nekih 20 miliona) u bivšim sovjetskim republikama. To su u političkom smislu zasebni delovi SSSR-a koji su početkom devedesetih postali samostalne države. Rusi su kao narod imali ogromne žrtve, ali počinioci nisu prvenstveno bili pripadnici drugih sovjetskih nacija nego su ovi gubici bili delo nemačkih zavojevača. Slična distinkcija da se zapaziti i u Prvom svetskom ratu: ogroman broj žrtava i kod nas i kod Rusa, ali je kod nas primetno veći procenat stradao u izvedbi, ako ne i u režiji, pripadnika susednih slovenskih naroda koji su kasnije postali deo zajedničke višenacionalne države. Pozadina i struktura genocida, i pored toga što su oni u relativnim razmerama uporedivi, u dva slučaja bitno su različiti. Kolektivna memorija takođe je suštinski različita u dva slučaja. U našem slučaju ona je bila objektivna smetnja mirnom razlazu, a u ruskom to očito nije morala da bude. Kad se ovde kaže smetnja, onda to ne znači da miran razlaz, uz neku prosvećeniju politiku, ne bi bio izvodiv i kod nas; to, međutim, sigurno znači da je on u našim uslovima bio teže izvodiv i manje verovatan. To je za ove prilike bio nesravnjeno veći izazov nego u Rusiji i ne treba sumnjati u to da će neke temeljnije buduće analize jugoslovensku kataklizmu razjasniti kao nešto ako ne logično i očekivano a ono bar dovoljno razumljivo s obzirom na dramatične opšte okolnosti u kojima se raspad države odigrao.
Dobro je podsetiti i na neke istorijske analogije, na konstelacije prilika koje su izazvale pojave veoma slične onima na našim prostorima u prvoj polovini devedesetih godina. Nemačka je nakon Prvog svetskog rata, a i inače, bila u situaciji da je veliki deo naroda koji je govorio nemački jezik i delio osećaj opštenemačkog identiteta bio razasut širom Evrope i, posebno, smešten van njenih granica. Ona je takođe posedovala, iako manje izražene nego u Srbiji, izvesne elemente unutrašnje etničke heterogenosti (verska izdiferenciranost, jevrejska zajednica, zastupljenost slovenskih manjina na teritorijama koje su, po nekima, bile tradicionalne nemačke zemlje). Ona je takođe nosila težak, premda drukčiji, teret kolektivne memorije iz Prvog svetskog rata. To što je proisteklo iz tog neuralgičnog geopolitičkog jezgra umnogome je slično nedavnim šokantnim događajima u Srbiji. Razlika je, naravno, u razmerama i domašajima destruktivnih posledica; kao mala zemlja, pa uz to ipak smeštena u jedno drukčije međunarodno okruženje, Srbija nije mogla da proizvede toliku nesreću. Kao i u slučaju Srbije, objektivne determinante nemačke i svetske katastrofe, koja je svoje izvorište imala u Nemačkoj, nisu, čini se, dobile značaj koji zaslužuju. Nasuprot tome, velika težina pripisana je Hitleru i njegovoj patogenoj psihološkoj konstituciji. To se, pored ostalog, vidi i u ogromnom broju studija o Hitleru, od kojih su neke doista monumentalne (Shirer 1960/1959/, Bullock 1988/1954/). Vanredno zanimljivo - nedavno i kod nas objavljena - Neumayerova (2004/2001/) takođe sadrži obilje fascinantnog materijala, ali sigurno ne otkriva prave činioce nemačke narodne nesreće, niti joj je to prvenstvena svrha.
Valja podsetiti i na činjenicu - koja se u sadašnjoj retrospektivi sigurno sagledava jasnije nego u tadašnjoj perspektivi - da je raspad SFRJ bio neizbežan. Država se nije držala na zakonima i institucijama nego na nespornoj harizmi predsednika Tita. Ne mogu biti dugog veka, svakako ne bez dalekosežne institucionalne prepravke, države kod kojih je integrativno načelo i povezujuća sila jedna ličnost pa makar bila i tako uticajna, tako moćna kakav je bio predsednik Tito. Sa njegovim odlaskom nestala je i ta integrativna sila; sa ili bez Miloševića kao potonjeg predsednika, ta država se, po svemu sudeći, morala raspasti. To je značilo rušenje nasušno potrebne bezbednosne strukture za veliki broj Srba koji su se zatekli van matice. A bezbednost bi u Maslovljevoj hijerarhiji trebalo staviti na prvo mesto - pre hrane i skloništa, a da se ne govori o prestižu i ugledu ili o samorealizaciji. Bez sigurnosne garancije rasplamsali su se poznati strahovi, a iz njih se, po logici koja je i ovde i drugde mnogo puta empirijski posvedočena, rodila mržnja i agresija. U kom bi smeru Srbi van Srbije upravili svoje poglede ako ne upravo prema Srbiji u kojoj su uvek, iako se to nije uvek jednako i ispoljavalo, gledali svoju maticu? Pojavila se ogromna tražnja za nekakvom intervencijom iz Srbije, tražnja o koju najverovatnije ne bi mogao da se ogluši niko ko se zadesio na državnom vrhu, nezavisno od državničkih kvaliteta i od političke filozofije kojoj se priklanja. Raspirivanju te tražnje su svakako doprineli i književnici, umetnici i ostali emisari koji su se zaletali u srpske krajeve van Srbije, kao i oni koji su se latili raskopavanja masovnih grobnica; no, to, s obzirom na ukupnu konstelaciju (ne)prilika, nije mogao da bude presudan faktor i destruktivna dinamika sukoba i sveopšteg rasapa uzela bi svoj zastrašujući mah i bez toga.
Vremensko poklapanje raspada zajedničke države kao bezbednosne strukture i prelaska u makar i pretežno formalni i nipošto dograđeni višestranački politički sistem, nametnulo se kao dodatna objektivna determinanta kataklizme koja je zaključnoj deceniji proteklog stoleća ostavila svoj neizbrisiv pečat. U nacionalno antagonizovanom okruženju višestranačka konkurencija poprima destruktivne oblike i proizvodi učinke koji su daleko izvan uobičajenih performansi parlamentarne demokratije. Najkraće rečeno, najveći broj glasova može se, bar za neko vreme, dobiti na politikama koje svim potencijalno sukobljenim stranama donose najveću nesreću. Strategija je dobro poznata: najpre se izazovu i raspire sukobi, što je u takvoj situaciji više nego lako, a zatim se nastupi sa političkom platformom odbrane "svetog" nacionalnog interesa. Razumne i konstruktivne političke programske pozicije teško se ovoj "nelojalnoj konkurenciji" populistički napakovanih nacionalističkih programa mogu suprotstaviti; to je specifična situacija u kojoj, inače neuređena i zakonski i ustavno nedovoljno formalizovana, konkurencija između stranaka, u interakciji sa bezbednosnim vakuumom i drugim već istaknutim nepovoljnim crtama opšte političke situacije, vodi naciju u dalje sunovrate i biračkom telu donosi nove, inače za normalne uslove nipošto neizbežne štete.
Umesno je poći od uverenja da u analizi svake kompleksne, pa i jednostavne situacije moraju da postoje (i) neki objektivni činioci. Analitičari mogu legitimno da se ne slažu u pogledu toga koji su i kakva je njihova specifična težina. Teško je, međutim, zamisliti neslaganje u pogledu stavova o tome da li u razmatranoj, ili bilo kojoj, situaciji objektivni faktori uopšte postoje ili ne. U stvari, eventualno insistiranje na nepostojanju objektivnih činilaca neke društvene situacije i njenih promena i transformacija bilo bi u doslovnom smislu reči apsurdno. Takav stav bi podrazumevao da su sve promene - a u ovom slučaju bilo ih je krupnih i dalekosežnih - rezultat političkog voluntarizma i individualnih hirova i idiosinkrazija. U tom slučaju za analitičare ne bi u stvari bilo nikakvog posla. Njihov bi se posao, ako bi ga i bilo, svodio na puku deskripciju i eventualno na jedinu konstataciju koja liči na analitički nalaz, a to je da kolekcija objektivnih determinanti posmatrane množine promena predstavlja prazan skup. Za analitičare željne da dopru do određujućih činilaca i da sagledaju bar neke uzročne međuzavisnosti to bi doista bila turobna perspektiva.
Od objektivnih činilaca bilo koje skupine društvenih pomeranja ne može se pobeći. Kako je upravo istaknuto, ekstremni stav bi bio da su sva nesumnjiva zla u vreme izlaska iz socijalizma izazvana čisto subjektivnim akcijama i naopakom politikom (prvenstveno srpskih) vlastodržaca. No i to bi, ma koliko neshvatljiva, bila propozicija objektivnog karaktera: ako bi se reklo da ništa od onoga što se dogodilo ni u kom stepenu nije objektivno uslovljeno, to bi očigledno bila konstatacija o jednoj opredeljujućoj karakteristici posmatranog segmenta društvene stvarnosti. Druga, takođe važna, ma koliko da na prvi pogled izgleda trivijalna, jeste činjenica da je vladajući poredak, koji je personifikovao bivši predsednik Milošević, uopšte bio moguć. Kad se za neku konstelaciju kaže da bi uopšte mogla da iznedri takvog predsednika i njegov vladajući komesarijat, pa kad se to još najkonkretnije potvrdi kao istorijska činjenica, onda to ni u kom slučaju nije trivijalna propozicija.
Uverenje da je za sve kriva upravljačka elita i da su bez značaja ili prosto nepostojeće objektivne sastavnice situacije ne može da bude blisko umu, iako je u strategiji razmatranja i tumačenja traumatičnih zbivanja iz naše nedavne prošlosti preovladavao, reklo bi se, upravo takav pristup. Taj pristup je, kako je uvodno naglašeno, bio uslovljen sasvim razumljivim i u pragmatičkoj ravni posve opravdanim, borbenim nastupom naše sveukupne demokratski opredeljene društvene misli. To što je bilo celishodno u toj napetoj i potrebom za konačnom demokratizacijom snažno obeleženoj situaciji, prestalo je da bude prikladno nakon dugo očekivanog epohalnog preokreta, kada je problem koji je svojevrsnoj jednostranosti društvenih analiza davao neki oblik opravdanja - jednostavno prestao da postoji. Naučnici, a posebno analitičari globalnih društvenih pomeranja moraju toj krupnoj činjenici radikalno da se prilagode. Na ovoj tački može se dodati još samo jedna opaska. Budući da i društvena i naučna percepcija, baš kao i prateća analiza, bitno zavise od socijalnog konteksta u kojem se oformljuju, kontekst iz perioda pre oktobra 2000. nije bio najbolji, i očigledno nije jedini, za izgradnju nekakve uravnotežene i koliko-toliko objektivne slike. Bilo bi pravo čudo da je definitivna - a u nauci, kao što je poznato, ništa nije definitivno - slika o dramatičnim događajima tog vremena oformljena u atmosferi uzavrelih strasti i bojovničkih raspoloženja vezanih za obaranje režima čiji se kraj tako dugo i tako željno čekao. Trebalo bi da je samo po sebi razumljivo da će smirena i izbalansirana predstava o tim dramatičnim neponovljivim događanjima biti oformljena tek po njihovom okončanju, kad se strasti slegnu i dobije kakva-takva istorijska distanca.

Digresija o Milovanu Danojliću, Johnu Stewartu Millu
i preduzetništvu u sistemu političke autarhije

... Jednoumnici nemaju pravo da me procenjuju: ja sam kadar i njihovo
da shvatim i prihvatim, a oni nisu sposobni da usvoje moje.

Istina nije jedna. Ona je energija bivanja i zbivanja, iskrsava u
najrazličitijim oblicima, sa promenljivim nabojem. Od trenutnog
napona zavisi joj boja, i specifična težina, i dejstvenost.

Ja sam, često, i sebi neprihvatljiv; govoreći to što vam nije
po volji, ja, možda, polemišem sa samim sobom. Mišljenje,
koje ne poznaje unutrašnje protivrečnosti, vodi pravo u propast.
M. Danojlić (2001, str. 216, 264, 256-257)

Ovo će biti strogo subjektivno viđenje i objašnjavanje iz potpuno ličnog ugla jednog posebno uzburkanog dela diskusije u kojoj su protivstavljene strane, bar kad je reč o golom fizičkom volumenu žive sile, bile krajnje neujednačene. U početku je izgledalo da je to suprotstavljanje jednog usamljenika svim ostalim, a u nastavku rasprave usamljeniku je pristigla izvesna podrška, ali su po broju zastupnika dve sukobljene strane ipak ostale izrazito nejednake. Da bih istakao svoju radikalnu liberalno-individualističku poziciju, ja sam se prisetio jedne baš nedavno pročitane misli M. Danojlića, tvrdnje da jedan čovek može izvesne stvari bolje da zna nego svi ostali, pa sam je i citirao iako sam znao da to ime neće prijati ušima onih koji su, uz ostalo, znali šta je pisao u svojoj seriji feljtona u Politici. I sâm sam bio oneraspoložen tim feljtonima, ali nikad nisam pristajao na presudu da neko ko je napisao nešto što mi se ne sviđa ne bi mogao da rekne ili napiše nešto što bi moglo da mi se i mnogo dopadne. Povrh toga, Danojlića doživljavam i kao jednog od najvećih majstora našeg jezika i, pošto je jezik za mene čudo i predmet neprekinutog divljenja, spreman sam da rafinirano sročene tekstove čitam i uz nekakav mazohistički obojen trošak izrazitog neslaganja s onim što je na tako prefinjen način rečeno. Ne mogući da prihvatim mnogo toga što je sadržinski plasirano u Danojlićevim tekstovima, ja ne prestajem da ga čitam zarad izvanrednog stila i probranog vrhunski doteranog jezika. Da ne bi ispalo da sve što piše kategorički i en bloc odbacujem, hoću ipak da podvučem da se iz Danojlićevog esejističkog i ostalog opusa može izvući pravi liberalni manifest, istinski program slobodarskog odnosa prema društvu i svetu, a da je to posebno slučaj u njegovoj novijoj knjizi Lične stvari (2001), iz koje je i izvučena pomenuta misao o mogućoj i eventualnoj, svakako ne svagdašnjoj, superiornosti individualne i usamljeničke nad kolektivnom i masovnim prihvatanjem osveštanom mišlju. Inače, Danojlićev pesnički izraz, a povremeno, bogme, i njegova poruka, toliko mi je blizak da sam strofu jedne njegove pesme stavio u moto jednog svog opširnog članka.
Bilo kako bilo, pomenuo sam i dobro naglasio, sa jasnom pozitivnom konotacijom,

Danojlićevu misao naznačenu u prethodnom pasusu. Uzbudila se dr O. Milosavljević. Ona me je prekinula najmanje dvaput, a bar jednom je toliko dugo govorila da je predsedavajući D. Ivanović smetnuo s uma da sam reč još uvek imao ja, te je krenuo da reč daje drugim učesnicima u raspravi. Ne zameram, i meni bi moglo isto da se desi. Ton kojim je dr Milosavljević upala u moje izlaganje bio je jako povišen i - mada verovatno ni moja reakcija nije bila mnogo smirenija - odmah sam se


		Wassily Kandinsky, Yellow, Red, Blue, 1925.

setio one latinske, iako je nisam citirao, Clamor non est cantus nor argumentum. Reakciju sam tako shvatioda je samo saznanje da je neku misao formulisao Danojlić dovoljan dokaz da ona, bilo zbog bajatosti bilo zbog neprimerenosti, ne može biti vredna. Pri tom mi je rečeno, tonom koji sam protumačio kao poruku da je sve to za mene novo i prosvetljujuće, da je istu misao pre više od sto godina formulisao J. S. Mill.
Tim povodom nemoguće je ne ukazati na tri stvari. Prvo, Danojlićeva misao nije identična sa Millovom. Mill je otprilike rekao sledeće (u toku je proces mog penzionisanja i preseljenja knjiga na nekoliko lokacija, pa mi kompletna infrastruktura, kako je to inače slučaj, trenutno nije pri ruci): ako bi svi pripadnici jedne društvene zajednice mislili i govorili jedno, a samo jedan suprotno njima, svi ti istomišljenici ne bi imali više prava da ga nasilno ućutkaju nego što bi on imao pravo da ućutka sve ostale. Danojlić je rekao da jedan čovek može da zna izvesne važne stvari bolje i tačnije nego svi ostali. Dva iskaza su suštinski različita. Jedan je radikalniji u jednoj, a drugi u drugoj dimenziji. Danojlić je radikalniji u smislu da dozvoljava da pojedinac može da bude spoznajno superioran u odnosu na ostatak društva, da jedan broj stvari može bolje da razume nego svi ostali zajedno. Mill ne pretpostavlja takvu superiornost ali je radikalniji od Danojlića u tome što pojedincu daje pravo na principijelno neslaganje (dissent) čak i kad njegova spoznaja i uvid nisu superiorni u odnosu na (brojno nadmoćan) ostatak društva. Mill je radikalniji u tome što implicitno brani pravo na grešku, što individualno neslaganje štiti nezavisno od toga da li je istinito ili ne. Koliko se sećam, u daljem razvijanju svoje teze Mill postulira da bi u društvenom interesu bilo da podržava i plaća nekog trajnog oponenta (to je nešto suprotno od Andrićevog evet-efendije): ako je u pravu, da pomogne da se promeni politika; ako nije u pravu, da društvu da priliku da (još jednom) proveri ispravnost svojih opredeljenja.
Drugo, tvrdnja prema kojoj je neka postavka pogrešna samo zato što dolazi od izvesne ličnosti nema nikakav logički temelj. Ona nalikuje na često sretani i principijelno problematični argumentum ad hominem, samo što je u ovom slučaju preokrenuta, pa zato dodatno problematična: nije reč o prihvatanju nekog stava zato što iza njega stoji autoritet nego o njegovom paušalnom odbacivanju zato što potiče od određene ličnosti. Ne treba dalje dokazivati da je taj inverzni argumentum ad hominem neprimeren, pa zato i nedozvoljen. Posvećenost istini, ako je autentična, obavezuje nas da njene sastojke tražimo na svakom mestu, uključujući i autore kojima smo inače ideološki ili na neki drugi način suprotstavljeni.
Treće, dr Milosavljević me je obavestila o pomenutoj Millovoj misli. Ton kojim je to učinila kao da je podrazumevao - takav se utisak neodoljivo nametnuo u žaru diskusije - da za Milla nikad nisam čuo ili bar ne za tu njegovu misao. Moram da obavestim dr Milosavljević da sam tu misao veoma dobro i dugo već poznavao. Štaviše, koristio sam je kao moto jednog svog rada. Više od toga: sa tom poznatom misli imao sam i određene peripetije. U pisanom obliku, ali i usmeno, pozivao sam se na nju nekoliko puta, toliko da je pokojni profesor Nikola Čobeljić, čovek koji je do kraja života ostao ukupan u svojoj socijalističkoj ortodoksiji, stekao utisak da sam prevršio meru i jednom je u vidnoj indignaciji uzviknuo da je to pozivanje na Milla preraslo u pravu zloupotrebu.
Druga tema u ovom odeljku koji ima karakter digresije jeste odnos prema preduzetnicima - "novopečenim bogatašima", "ratnim i mirnodopskim špekulantima", "onima koji prihode ostvaruju na tuđ račun" i svim ostalim. Povod je deo teksta koji je objavljen u Republici (Madžar 2001), a koji je citiran u sumarnoj studiji N. Popova (2004, str. 24). Tu se o preduzetništvu iz perioda autokratske vladavine kaže da je "bilo... dobrim delom usmereno na parazitsko i na državnu prinudu naslonjeno prisvajanje vrednosti koje je već stvorio neko drugi, a tek delimično na stvaranje novih vrednosti". To je u raspravi pogrešno protumačeno kao osuda preduzetnika i napad na ono što oni, takvi kakvi su, predstavljaju u našem društvu. Reagovao sam replikom naglasivši da sam dugo već pokušavao da budem dosledan u odbrani preduzetnika, pa makar i onih - štaviše, prvenstveno onih - koji su uspeli da se obogate. U njihovim zaradama i uvećavanju bogatstva postoji i upravo naglašen element redistributivnog obezbeđivanja finansijskih dobitaka - prisvajanje vrednosti koje su već stvorili drugi. No, ne treba zaboraviti da preduzetnici ulažu resurse i u redistributivne aktivnosti. Te aktivnosti podrazumevaju posebno proučavanje i praćenje propisa koji ih omogućavaju, identifikovanje konstelacija koje omogućavaju takve aranžmane, pregovaranje i mukotrpno usklađivanje interesa, iznalaženje ustrojstava koja će osigurati kakvu-takvu sigurnost u poštivanju postignutih dogovora i, dakako, povremene elemente korupcije, čime se ova aktivnost - naravno, svojim relevantnim delom, a nipošto u potpunosti - premešta na onu drugu, nedozvoljenu stranu zakona. I ovde važe principi ekonomskog optimuma: u produktivne i redistributivne aktivnosti ulaže se dotle dok se na granici ne izjednače njihovi (dodatni) efekti. Sad dodajem da je apsurdno očekivati tržišnu privredu bez preduzetnika i kapitalizam bez kapitalista. U raspravi sam naglasio da preduzetništvo sagledavam kao vrhunski oblik stvaralaštva i da je uvećavanje bogatstva izraz i mera te kreativnosti. Uvećavanje bogatstva uporedio sam sa uvećavanjem nečijeg naučnog opusa; kao što ja radim na tome da umnožim broj objavljenih knjiga i članaka, tako i pravi preduzetnik nastoji da uveća svoj imetak. Sada bih dodao da na preduzetništvo gledam kao na stvaralaštvo višeg reda od onoga čime se sam bavim: ono iziskuje više mašte, sposobnosti da se oblikuju vizije, osećaja za produktivne pravce delovanja i, posebno, hrabrosti. Nastojim da ostanem veran sledećem načelu: ako već sam nemam sposobnosti, a reklo bi se ni volje, da se bavim takvim oblikom stvaralaštva, trebalo bi da imam dovoljno razbora da ga bar razumem i cenim.
Moja reakcija shvaćena je kao nedoslednost: kako je moguće jednu aktivnost okarakterisati kao delimično parazitsku, kao pregnuće usmereno na prisvajanje onoga što je stvorio neko drugi, a u isto vreme pozitivno se postaviti, uz nedvosmislenu podršku prema protagonistima te aktivnosti, prema njenim subjektivnim nosiocima? Utisak nedoslednosti je stekao i istakao i moj prijatelj B. Jakšić. Nije bilo vremena niti prilike da se razvije potpuna argumentacija i uveren sam da on i sad živi u čvrstom uverenju da je protivrečno neku aktivnost okarakterisati kao redistributivnu i parazitsku, a njene subjektivne nosioce kao avangardne protagoniste društvenih promena, kao grupu koja u tržišnom sistemu ka kojem se krećemo zauzima centralno, najvažnije mesto. Ne želim da ostavim dr Jakšića u uverenju da tu ima neke protivrečnosti, pa u nastavku sledi argumentacija.
Prvo, kad se govori o preduzetničkoj aktivnosti, makar i onoj koja je delom redistributivno i "parazitski" orijentisana, misli se na aktivnost unutar zakona, u skladu sa važećim propisima. Samo se po sebi razume da sve ono što je u sukobu sa zakonom, što sadrži njegovo kršenje, mora da bude kažnjeno. U kritičnim devedesetim godinama prošlog veka nije, doduše, bilo lako ostati u okviru zakona, niti je vlastima bilo lako da ostanu dosledne u kažnjavanju njihovog kršenja. Zakoni se kroje i strukturno oblikuju za normalna vremena, a pomenute devedesete godine, sa raspadom države, ratom u neposrednom susedstvu, sankcijama, hiperinflacijom, bombardovanjem od strane NATO snaga... bile su sve samo ne normalne. Pa ipak, ne postoje uverljiva empirijska svedočanstva da je bilo nekog drastičnog bezakonja, a i tamo gde se išlo mimo zakona nema znakova da se privatan sektor bitno razlikovao od društvenog; i u jednom i u drugom slučaju morali su da se zaobilaze propisi koji su u iščašenoj i nenormalnoj situaciji smetali da se obavi i onaj suženi obim poslova koji je ostao u domenu mogućeg. Teško je pri zdravoj pameti osuditi naše firme što su poslove obavljale preko makedonskih partnera, sklapajući fiktivne transakcije i krivotvoreći prateću dokumentaciju, iako je sve to, dakako, bilo u sukobu sa zakonom. Ili, korumpiranje carinika susednih zemalja da bi se proguralo ono malo robe što je moglo da se izveze sigurno je podrazumevalo kršenje propisa, ali se to nije moglo izbeći, a valjda nije ni trebalo, u tadašnjoj surovoj borbi za goli opstanak. Apstrahujući takvo, pragmatskim razlozima i atipičnošću situacije opravdano kršenje zakonskih propisa, pretežni deo aktivnosti, iza koje stoje preduzetnici koji će biti korifeji tržišnog sistema kakav gradimo, ostao je u granicama zakona. Postojale su, doduše, "siva" i "crna" ekonomija - ilegalna trgovina naftnim derivatima, akciznim proizvodima, drogama, belim robljem... ali se protagonisti takvih delatnosti jedva mogu okarakterisati kao preduzetnici i na njih se u tekućim raspravama o preduzetništvu ni ne misli, jer nisu ni vidljivi niti prihvatljivi za organizovano, zakonima uređeno društvo. Kad se, dakle, govori o onima koji su se obogatili, pa makar rast njihovog bogatstva sadržavao i očito nepovoljnu redistributivnu komponentu, imaju se u vidu oni koji su u osnovi delovali u granicama zakona, a tamo gde je i bilo kršenja propisa, to je bilo mahom iznuđeno i pragmatski opravdano krajnjom atipičnošću situacije u kojoj je to bio uslov bilo kakvog poslovanja. Da nekakvog drastičnog, lako uhvatljivog i društveno nelegitimnog kršenja zakona nije bilo, bar kad je reč o registrovanim preduzetnicima koji ne pripadaju "sivoj" i "crnoj" ekonomiji, najbolje se vidi po tome što je nova, postoktobarska vlast, u želji da konfiskuje deo imovine legalnih preduzetnika morala da donese poseban Zakon o porezu na ekstradohodak i ekstraimovinu. Načinjen je pravni skandal i Zakon je retroaktivno primenjen: rezultati su bedni: umesto najavljenih 10 milijardi poreskog prihoda naplaćeno je stotinak miliona, i to uglavnom od jednog obveznika. To što preduzetnici ostvare u granicama zakona ne sme da bude predmet naknadnih represalija, pa možda ni objekt zajedljivih opaski nadobudnih moralista. Omnia quae lex non prohibet permissa debent videri.
Drugo, redistributivni dobici, "parazitske koristi" mogu se ostvariti, i tipično se realizuju, u granicama zakona i u skladu sa njim. To je pitanje valjanosti zakona, njihove društvene celishodnosti i stručne kompetentnosti u njihovom oblikovanju. Zakoni su gradivni elementi onoga što se nekada zvalo privredni sistem a što se u vokabularu koji je nešto bliži ovome vremenu može nazvati institucionalni aranžman. Mora se imati u vidu da tvorci zakona nisu - makar koliko da se činilo da su uticajni - privredni subjekti, nego se propisi javljaju kao rezultat složenih legislativnih procedura u kojima pojedini akteri jedva da mogu da imaju prepoznatljiv uticaj. Zakoni, pa prema tome i institucionalna ustrojstva, plod su krupnih političkih procesa koji se odvijaju u vrhu upravljačke piramide svakog društva, a na privrednim subjektima je da im se prilagode. Prilagođavanje je jedino što im preostaje kad se uzme u obzir da je njihova neposredna i delatna moć uticanja na legislativne procese zanemarljiva ili nikakva. To dalje znači da nije na privrednim subjektima odgovornost za opšte interese. Njihovo je da u institucionalnim okvirima koji su im dati nastoje da optimiziraju sopstvene interese; kad je reč o preduzetnicima, to znači da oni treba da maksimiziraju (sopstvenu) dobit ili, tačnije, da (na dugi rok) maksimiziraju svoje bogatstvo. Za brigu o opštem interesu oni nemaju, niti ikad mogu da dobiju, potrebnu motivaciju; važnije od toga, o opštem interesu oni nemaju, niti mogu da pribave, potrebne informacije i znanja. Interesi imaju svoju prirodnu hijerarhiju, baš kao što je ima i društvena i svaka druga organizacija. Svaki interes se mora ostvarivati na odgovarajućem, samom interesu primerenom, organizacionom nivou. Dobar institucionalni poredak uskladiće interese na različitim nivoima i, kako je davno obrazlagao A. Smith, svaki subjekt će najviše doprineti javnom interesu ako radi ono što zna, tj. ako se maksimalno trudi da zadovolji sopstveni interes. U racionalnom privrednom sistemu ključna reč nije altruizam nego egoizam. Sve ovo ima krupne i dalekosežne implikacije: ponašanje privrednih subjekata nije stvar njihove samovolje ili idiosinkrazije, nego je uslovljeno sistemom, tj. postojećim institucionalnim ustrojstvom. Subjekti, ako su racionalni kao što se pretpostavlja, koriste sve zakonom nezaprečene mogućnosti da u najvećoj mogućoj meri realizuju svoje ciljeve; konkretno, ako je reč o privrednim subjektima - da maksimiziraju svoje bogatstvo. Ako sistem dozvoljava da se dobit ostvari i na redistributivni, "parazitski" način, oni će iskoristiti i tu mogućnost. U stvari, oni i ne mogu da je ne iskoriste. Od bilo kog subjekta ne može se u vezi sa redistributivnim zahvatima očekivati apstinencija: svaki zna da će, ukoliko on ne iskoristi neku mogućnost redistributivnog prisvajanja, tu istu mogućnost iskoristiti drugi. Pošto tako svi rezonuju, očekivanja dobijaju potencijal i svojstvo samoostvarivosti i što svi očekuju to se i događa. Kako je rekla jedna ličnost u romanu Zli dusi F. M. Dostojevskog, kad svi očekuju skandal, on se mora i dogoditi! Rezimirajući i skraćujući, ako u sistemu postoje parazitski zahvati i redistributivna posezanja, ako se "prisvajaju vrednosti koje je neko drugi stvorio", onda to nije defekt subjekata koji se ponašaju onako kako ih sistem stimuliše i usmerava, nego je defekt samog sistema. Subjekti su sistemom doslovno uslovljeni, pa je sasvim neumesna i neka na njih usmerena moralistički intonirana kritika, a o nekim zakonski utemeljenim represalijama da se i ne govori. Kad ponašanje subjekata ne bi bilo opredeljeno sistemskim ustrojstvima, u njemu ne bi mogle da se razaznaju uobičajene pravilnosti niti bi ono bilo zakonito i predvidivo; ekonomska nauka bila bi nemoguća. Kad se govori o prisvajanju vrednosti koje je u sistemu stvorio neko drugi, i to o prisvajanju koje se oslanja na državnu prinudu, onda to jedino može da bude prisvajanje na osnovu važećih zakona koji odgovarajuća ponašanja ne samo omogućavaju nego i stimuliraju. Zaključak je jasan: zbog institucionalne uslovljenosti ponašanja privrednih subjekata moguće je da u ekonomskom sistemu bude mnogo redistributivnih "uzurpacija" i "parazitskih" prisvajanja, a da to nije greška i pristup samih subjekata nego defekt sistema u kojem su se zatekli. A dalji zaključak takođe je jasan: nema ničega protivrečnog u tome što se preduzetnici, makar ogrezli i u preraspodelama i "parazitizmu", ističu kao centralna i noseća grupa dolazećeg dosledno institucionalizovanog tržišnog sistema, s jedne, i naglašavanja štetnosti redistributivnih procesa koji se očigledno svode na jedan opaki vid eksploatacije, s druge strane.
Treće, u političkom sistemu koji nosi neizbrisiv pečat autokratije i sav je strukturiran u znaku velike koncentracije moći i nadmoćne prevage političke vlasti, preduzetnička elita i sveukupni privredni život ne može ostati bez velikog ožiljka i dubokog traga. Da bi bili uspešni, preduzetnici moraju da se prilagođavaju svemu što ne mogu da kontrolišu, pa tako i moćnoj političkoj vlasti. U autokratskom režimu preduzetnik se, ceteris paribus, bitno drukčije ponaša nego u stabilnom sistemu koji je izgrađen u duhu vladavine prava. Da bi bio uspešan, preduzetnik mora veliki deo svog vremena i energije da posveti uspostavljanju i negovanju dobrih odnosa sa vlašću. Preduzetnici nisu univerzitetski profesori, njihova struktura troškova i podsticaja sasvim je specifična i razlikuje se od motivacione strukture drugih društvenih grupa; oni su valjda poslednji od kojih se može očekivati da jurišaju na autokratske tvrđave i ruše nedemokratske režime. Štaviše, njihov poslovni uspeh zavisi od veštine sa kojom unapređuju odnose sa autokratskom vlašću i to je još jedna važna tačka na kojoj se javljaju elementi redistributivnog, na parazitsko prisvajanje usmerenog ponašanja. U tom se sklopu javlja jedno doista delikatno pitanje: budući da su razni preduzetnici različito efikasni u raznim dimenzijama svoje kompleksne aktivnosti i budući da neki imaju komparativne prednosti upravo u građenju i negovanju odnosa sa (nedemokratskom) vlašću, deo poslovnog uspeha koji postignu i bogatstva koje steknu ima se pripisati upravo tim interakcijama sa vlašću. Treba li to da bude predmet političke kritike i moralne osude? U našoj demokratski orijentisanoj naučnoj javnosti, odnosno onoj koja sebe tako samodefiniše, kao da na ovo pitanje preovlađuje pozitivan odgovor. Taj odgovor je pogrešan. I ovaj aspekt preduzetničkog ponašanja, tj. uočljiva sklonost saradnje sa vlašću, sistemom je uslovljen i opredeljen nametnutim pravilima igre. Kad se promene pravila i isprave deformacije u sistemu, energija koja je trošena na održavanje dobrih odnosa sa vlašću biće preusmerena na druge, produktivne alternative; iz toga će proisteći vidan porast efikasnosti. Preduzetnici prema autokratskoj vlasti nemaju nikakvu posebnu lojalnost i s njom tako upadljivo sarađuju samo dok im to diktira od njih nezavisan, sistemski uslovljen interes. Uostalom, veze između vlasti i biznisa nisu nepoznate ni u razvijenim tržišnim privredama; uticaji idu u oba smera, a ne jednom se dešavalo da privreda traži ovakvo ili onakvo uplitanje države; ti zahtevi nisu bili isključivo inspirisani promocijom nekakvih parcijalnih interesa, nego i sasvim legitimnim stremljenjima da se u saradnji sa državom obnovi kredibilitet pred potrošačima i da se tako, uz obnovljenu tražnju, poveća stepen korišćenja raspoloživog ekonomskog potencijala (Stiglitz 2003, str. 15).
Nesklad između propisa pripremljenih za normalna, uobičajena vremena, i karaktera nekih vanstandardnih iščašenih vremena, odnosno privrednih anomalija koje im daju svoj neizbrisivi pečat, donosi svakom društvu nesvakidašnje i teško savladive teškoće. Ogromni raskoraci između propisa i prilika u kojima treba da budu primenjeni donose neslućena redistributivna pomeranja - brišu čitave imetke i mnoge porodice dovode do prosjačkog štapa, dok drugima, bolje pozicioniranim i sposobnim da se prilagode ovakvim (ne)prilikama, pružaju šanse za akumuliranje znatnih bogatstava. Nastale nejednakosti vređaju moralni osećaj mnogih ljudi, stvaraju masovno raspoloženje za konfiskacione i druge drastične zahteve i pripremaju društvenu klimu za žestoke udare na pravni poredak. Tim udarima se žele kompenzirati i poravnati nejednakosti, uključujući i čak prvenstveno obrušavajući se na one koje su nastale sasvim legalno, u skladu sa (tada) važećim zakonima. Drugim rečima, bezakonjem se udara na ono što, uprkos tome što inspiriše snažne osećaje nepravde, ima svoje puno zakonsko pokriće. Udar po zakonu je udar po civilizaciji. Cena ispravljanja "nepravdi" ili nepravdi odveć je visoka. Kad počne da se udara retroaktivno na ono što je zakonito stečeno - a ono nezakonito, što je u domenu sive i crne ekonomije, ostaje uglavnom pošteđeno jer ostaje nepoznato i vlasti i javnosti - iz samog temelja se potkopava kredibilitet kao nezaobilazna pretpostavka tržišne privrede za koju, bar iz ove perspektive, izgleda da nema alternative. Udar na zakon, makar inspirisan i željom da se isprave nepravde, udar je na ekonomsku budućnost zemlje. Ostrašćeni u borbi protiv starog poretka i nesmiljeno ustremljeni na sve koji su se u njega ovako ili onako uklapali, novopečeni političari, makar okićeni i demokratskim oreolom, jednostavno su prevideli stravičnu cenu koju ima njihova demagoška pravda. Utoliko više i utoliko pre što je preduzetništvo najređi resurs i što su oni koji su poslovno preživeli autokratski teror potvrdili svoj preduzetnički nerv, pa ima razloga da se veruje da će tu dragocenu funkciju obavljati uspešnije od drugih i u korenito izmenjenim demokratskim uslovima. Nema mesta osudama; to što ekonomska teorija predviđa kao očekivano i logično ponašanje - diže se na nivo objektivno date činjenice iza koje ne može da stoji pojedinačna odgovornost bilo kog preduzetnika, baš kao ni odgovornost preduzetnika kao društvene grupe.
U ovoj digresiji možda ima mesta i za podsećanje na moju podršku novodonesenom zakonu o finansijskoj pomoći haškim optuženicima. Veliko uzbuđenje i žestoko neodobravanje takvom stavu bilo je očekivano, tako da nije imalo posebnu spoznajnu vrednost iako ostaje interesantno kao indikator grupnog raspoloženja. Rizikujući ponavljanje argumenata iz skupštinske debate koju nisam pratio, ovde je reč o pomaganju grupi nevinih građana koji su se našli u nevolji, i to van granica zemlje i u položaju koji je posledica prethodnih, a delom možda i sadašnjih, nesporazuma sa tim zemljama. Zadatak je svake prosvećene države da u kritičnim situacijama štiti i pomaže svoje građane pogotovo kad su neposredno na udaru činilaca koji potiču iz drugih zemalja. Uostalom, naši građani sede u zatvoru koji je van granica naše zemlje. To je jedno područje na kojem posebno mnogo možemo da naučimo od razvijenih zapadnih zemalja. Sam nagoveštaj da u Hagu sede nevini ljudi - uključujući i bivšeg predsednika Miloševića kao personifikaciju režima u čije je rušenje uloženo toliko vremena i napora - delovao je na većinu učesnika u raspravi skandalozno. Sa pravom ili ne, to sam doživeo kao deficit pravne kulture. Učinilo mi se da su ljudi zaboravili fundamentalnu činjenicu da nevinost a ne krivica ima rang i karakter praesumptio iuris. Čini se da su to stari Rimljani bolje znali i dublje razumevali od mnogih naših savremenih intelektualaca. Brojne su latinske izreke na temu da je čovek nevin dok se ne dokaže suprotno: Quisque praesumitur bonus donec probetur contrarium; Omnis indemnatus pro innocens legibus habetur; Insons habetur nisi iure crimen probetur. U pravnom smislu su nevini svi haški optuženici sve dok ne padnu - ako padnu - odgovarajuće sudske presude. Lako je, baš kao što poručuje prva po redu Danojlićeva misao stavljena u moto ovog odeljka, anticipirati reakcije na ovaj stav: zna se šta su nam ti ljudi učinili i koliko su nas unazadili, ne treba nam Hag da bismo znali kako da ih okvalifikujemo. No, tu su nedozvoljeno pomešana dva nivoa rasprave, ideološko-politički i pravni. Na političkom planu i u stranačkim suprotstavljanjima biće uvek žestokih sukobljavanja i oštrih osuda. Jedan broj političkih stranaka, onih koje se terminološki pogrešno određuju kao desnica, zauvek će ostati krajnje neprihvatljiv i čak odbojan za demokratski opredeljen svet. Utoliko pre što ćemo ostati ubeđeni da u njihovom političkom delovanju ima elemenata nelojalne konkurencije kako je definisana u prethodnom odeljku. Međutim, političko suprotstavljanje i filozofska kritika nekih političkih orijentacija i pratećih linija stranačkog delovanja nipošto ne podrazumeva uskraćivanje na zakonskom planu ili čak, daleko bilo, nekakve sudske progone. Koliko je ostalo u sećanju, sudskih progona političkih protivnika nije bilo ni u političkom režimu iz poslednje decenije prošlog veka; ako je nekakvih sporadičnih pojava i bilo (Otpor...), bilo ih je dovoljno malo da su izbledele u sećanju. Međutim, demokratski poredak i intelektualna podrška koja ga prati moraju u tom pogledu biti neuporedivo dosledniji i nesravnjeno radikalniji; ako igde, njegova superiornost treba da se iskaže na tom planu. A to znači da demokratski sistem treba da bude vrlo široke ruke kad je u pitanju njihova zakonska zaštita i sva podrška u granicama zakona tim njegovim političkim protivnicima, ali u isto vreme ostati principijelan, oštar i nekompromisan u stranačkoj i političko-filozofskoj borbi protiv tih snaga za koje svi mi sa demokratske strane političke tarabe držimo da su retrogradne. U zagovaranju sistematske političke borbe protiv tih snaga i insistiranju da im se u okviru postojećih zakona pruži adekvatna zaštita ne bi trebalo da bude ničega protivrečnog.
Bilo bi neobično da se u jednoj takvoj raspravi, posvećenoj jednom civilizacijskom iskliznuću na prelazu vekova i na prelasku u novi sistem, nije postavilo i neizbežno, aktuelno valjda u svim mogućim kontekstima, pitanje društvenih elita. Alija Hodžić je dao značajnu konstataciju prema kojoj elita u Srbiji nije odgovorila svom istorijskom zadatku i u traženju odgovora na pitanja epohe napravila niz krupnih promašaja. Hodžićevu dijagnozu niko nije dovodio u pitanje; ona je naišla na opšti konsenzus. Teško da će iko i u naknadnoj analizi moći da ospori njenu istinitost. Pa ipak, naknadna analiza će u vezi s ovakvom dijagnozom sigurno otvoriti niz novih pitanja. Hodžićeva ocena je delovala, a tako je i primljena, kao završan, definitivan nalaz u jednoj skupini presudno važnih pitanja vremena; trebalo bi u stvari da ona bude početak jednog intelektualnog procesa koji bi trebalo da dovede do potpunijeg razumevanja tog kritičnog doba. Ako je elita na pitanja vremena ponudila pogrešne, pokadšto i naopake odgovore, postavlja se vazda relevantno pitanje zašto; nije li i u samom vremenu, a ne isključivo u eliti, bilo razloga zbog kojih su usledili ovakvi nezadovoljavajući odgovori. To bi bilo na liniji opšte postavke koja poput kakvog infrastrukturnog elementa prožima ceo ovaj tekst, a to je da je naše viđenje, a potom i tumačenje i analiza događaja, bitno uslovljeno samim vremenom u kojem se javlja.
Nemajući niti prostora niti celovitog uvida u važno pitanje stepena i načina na koji je reakcija srpske elite uslovljena teškim vremenom u kojem je iznuđena, ovde će, unekoliko tvrdo i dogmatski, biti formulisan samo jedan, i to možda usputni i marginalan, element odgovora na to važno pitanje. Razlog neadekvatne reakcije elite na globalna, sudbinski dalekosežna pomeranja u društvu i njegovim institucijama nije isključivo u samoj eliti, a biće da nije ni prvenstveno u njoj. Preciznije: srpska elita nije u tolikom stepenu, a biće da nije uopšte, bila inferiorna u odnosu na elite u ostalim bivšim jugoslovenskim republikama da bi se njenom relativnom inferiornošću mogao objasniti srpski rašomon. Naprotiv, čini se da je ona bila primetno iznad ostalih elita u dve važne dimenzije: u intelektualnom potencijalu (broj naučnika i, uopšte, istraživača, broj i kvalitet književnika, broj i orijentacija filmskih režisera, posebno onih originalnih i buntovnih, obim produkcije u naučnim istraživanjima i umetničkim delatnostima...) i u slobodarskoj, može se reći antisistemskoj orijentaciji. U vremenu socijalističkog poretka i zajedničke države SFRJ Beograd je bio neka vrsta svetionika i nezamenljivog orijentira u opozicionom pokretu i njegovim akcijama u razmerama cele zemlje. Nije loše da se bar ova tvrdnja, donekle makar, i empirijski potkrepi. U poznatoj Šuvarevoj Beloj knjizi, u kojoj su registrovani režimu suprotstavljeni intelektualci, od 200 ideološki nepodobnih delatnika čitavih 180 bilo je iz Beograda i Srbije (Ćosić 2003, str. 127). Kad je pokrenut prvi nedvosmisleno opozicioni list Javnost, skupina onih koji su bili pozvani na saradnju bila je prilično dobra aproksimativna definicija demokratski opredeljene, sistemu suprotstavljene inteligencije: pozivu se odazvalo 120 potencijalnih saradnika od kojih je velika većina bila iz Beograda. Beograd i Srbija sigurno nisu - u svojoj slobodarskoj orijentaciji i po potencijalu koji je na toj liniji bio angažovan - zaostajali za drugim republičkim sredinama. Ako je došlo do nezadovoljavajućih odgovora na velike izazove vremena onda razloge ne treba tražiti prevashodno u samoj eliti nego izvan i mimo nje. Sa konstatacijom da je u istorijskim turbulencijama sa kraja prošlog veka važnu ulogu imala i elita, istraživanje odgovarajućih interakcija ne bi trebalo da se okonča nego bi trebalo tek da počne.

Zaključne napomene

Poente zbog kojih je napisan ovaj tekst sadržane su u njegovim prethodnim odeljcima. Stoga nema potrebe za njihovim ponovnim razlaganjem. Sa velikim preokretom iz oktobra 2000. korenito je promenjena i perspektiva iz koje se registruju, odmeravaju, analiziraju... političke i sve druge društvene promene. Budući da se perspektiva, tj. socijalno stanje u kojem se i iz kojeg se zapažaju i prate socijalne međuzavisnosti i globalna pomeranja, radikalno promenila, nameće se potreba i za revizijom ranije oformljenih gledanja. Svaka analiza i svaka ocena nosi pečat vremena u kojem je nastala. Put ka kakvoj-takvoj istini podrazumeva metodološki prosede posredstvom kojeg će isti, veoma kompleksan, skup pojava biti osmotren iz različitih uglova. Različiti uglovi ovde znače perspektive koje se na isti skup pojava - a ovde su te pojave, konkretno, dramatična zbivanja u poslednjoj deceniji proteklog veka - pružaju različiti trenuci u vremenu i njima odgovarajuća korenito promenjena društvena stanja. To što se na toj neuobičajenoj deceniji videlo tokom same te decenije umnogome se razlikuje od onoga što se na istoj deceniji vidi iz sadašnje perspektive. Za puniju istinu potrebne su obe perspektive, kao i dodatne perspektive koje će pružiti buduća vremena. U svakom slučaju, bilo bi čudno i bilo bi u principijelnoj opreci sa savremenim saznajnoteorijskim uvidima (Popper 2002/1963/) ako bi dijagnoze i nalazi oformljeni u prvom naletu, u vreme uzavrelih strasti, mogli da ostanu kao definitivan sud o tadašnjim događajima. Nova vremena traže i unekoliko nove sudove i pored toga što se modifikaciji tih ocena i uvida suprotstavlja neizbežna inercija u mišljenju. No, revizija onoga što se oformilo kao sud o našoj najnovijoj istoriji neće moći i ne treba da bude izbegnuta. Ovo je preliminarni pristup toj reviziji, koji će i sam, bez sumnje, morati da bude revidiran.

Citirana literatura

Bullock, Allen (1988/1952/), Hitler - A Study in Tyranny, London, Penguin Books.
Ćosić, Dobrica (2003), Srpsko pitanje I, Beograd, "Filip Višnjić".
Danojlić, Milovan (2001), Lične stvari, Beograd, Plato.
Gidens, Entoni (2003/1998/), Sociologija, Beograd, Ekonomski fakultet.
Hiršman, Albert O. (1999/1977/), Strasti i interesi, Beograd, "Filip Višnjić".
Madžar, Ljubomir (2001), "Izvorišta preduzetništva u preobraženoj Srbiji", Republika XIII, br. 254, 1-15. februar 2001, str. 21-28.
Nojmajer, Anton (2004/2001), Hitler, Beograd, Nedeljni telegraf, Pharos.
Poper, Karl (2002/1963/), Pretpostavke i pobijanja, Novi Sad i Sremski Karlovci, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Popov, Nebojša (2004), "Srbija: traganje za normalnim životom", Republika XVI, br. 336-337, 1-31. jul 2004, str. 15-34.
Shirer, William (1960/1959/), The Rise and Fall of the Third Reich, Greenwich, Conn., A Fawcett Crest Book.
Stiglitz, Joseph (2003), The Roaring Nineties, London, Penguin Books.

* Ovaj tekst je izazvan bogatom i na mahove burnom raspravom koja je u organizaciji Republike održana 14. jula 2004. Rasprava je bila naslovljena Put Srbije k miru i demokratiji i odnosila se na višegodišnji odgovarajući projekat koji je okupio veliki broj saradnika, podrazumeva se onih koji sebe definišu kao demokratski orijentisane i slobodnomisleće. Došlo je do neobične i verovatno neočekivane polarizacije gledišta u kojoj se autor ovog teksta, sa par izuzetaka, našao sam protiv svih. Vremena za prava razjašnjenja nije bilo i mnoge kontroverze ostale su na pola puta, nedovršene i, kako bi se reklo u tekućem žargonu, sasvim netransparentne. Nije isključeno da su, uz ostalo i odgovornošću autora ovog priloga, neke stvari nakon rasprave bile manje jasne nego pre. Potreba za daljom raspravom više je nego očigledna. Dobro bi bilo da se ona razvije u širem opsegu i da se u nju uključe prvenstveno neistomišljenici. Takvih očevidno neće manjkati. Staro je saznanje da je rasprava put približavanja ka istini, čak i ako ona u svojoj celosti i strogoj jednoznačnosti ostaje i dalje nedostupna. Disputatio cribrum veritatis.


	DIJALOG	Složena priroda tranzicije

Republika