Postoji za sve dobitna strategija u rešavanju kosmetskog problema

demokratije", Republika br. 342-343, oktobar 2004. godine). Nije bez značaja ovde napomenuti da u dužem vremenskom periodu nijedan od stavova sadržanih u prvom citiranom radu niko nije pokušao da ospori ili ponudi neko valjano argumentovano bolje rešenje. A jednom broju lica, svojevremeno na vrlo odgovornim društvenim položajima, nešto manje obimna varijanta tog rada bila je dostavljena i znatno ranije. Nedavni parlamentarni izbori na Kosmetu i zbivanja u vezi sa njima nisu doneli ništa novo i korisno što bi moglo da stvori neku bolju vrstu jedinstva od onog koje smo ranije pomenuli. Neočekivana ali štetna novost je to da su se u Srbiji i srpskom narodu pojavile podele po pitanju odnosa prema tim izborima tamo gde se po prirodi stvari one nisu smele pojaviti. Za naše razmatranje važno je konstatovati da
		Honoré Daumier

Manjkavost većinske demokratije

sprečava prodor demokratovanja preko međudržavnih granica, odnosno na nad-državnom nivou. Teško je i po ovom pitanju bilo koga ubediti da su razne vrste nad-državnog nasilja, počevši od ekonomskog, političkog, vojnog, terorističkog i drugog najbolji put za nalaženje linije zajedničkog interesa za sve građane sveta. Istina je potpuno na drugoj strani - jer su obični građani svuda u najvećoj meri nevine žrtve takvog rešavanja problema na planetarnom nivou. Treći zaključak, od suštinskog značaja u ovom istorijskom trenutku za Srbiju, vezan je za pitanje šta bi to Srbija morala da učini da omogući rešavanje kosmetskog problema koji je u njenom sopstvenom interesu, što ne bi bilo protivno stvarnom interesu
		Wassily Kandinsky, Blue Mountain , 1908-09.

Prevazilaženje separatističke ideologije

Četvrti zaključak vezan je za pitanje kako savladati separatističku ideologiju koja dominira kosmetskom političkom scenom ali je prisutna u suverenističkoj varijanti i u Crnoj Gori i u Srbiji. Isto kao što je nekada dominirala u secesionističkim republikama SFRJ. A sve više se pokazuje koliko je takva ideologija bila štetna za građane koji su svoju sudbinu stavili u ruke neodgovornih suverenističkih "demokratskih" staratelja kroz problematično referendumsko izjašnjavanje. A ništa manje opasna nije bila ni iluzija o mogućnosti uspešne borbe protiv separatizma u ustavnoj demokratskoj ravni - istoj onoj koja i "rađa" separatističku ideologiju. I u pogledu ovog pitanja primena radno-organizacionog modela vodi nas vrlo jasnoj spoznaji koja čini besmislenom i neefektivnom svaku separatističku i suverenističku ideologiju. Ta spoznaja glasi da udruživanje u šire radno-organizacione svakoj manjoj celini čini dostupnim dodatne, jedinstvene društvene resurse, od značaja za brži društveni i pojedinačni prosperitet. Dakle, svi time dobijaju a, generalno, više one društvene celine koje su manje. Po tom osnovu se i formiraju nad-državne strukture (ili udružuju manje društvene grupe u šire društvene grupe), kakva je, recimo Evropska unija. Ali one ne mogu biti stabilne ako se ti dodatni resursi zaista i ne koriste tako da rezultuju istovremenim dobitkom za sve prvobitno manje povezane društvene strukture. Najvažniju ulogu u obezbeđivanju te stabilnosti imaju oni poslenici u (neophodnim) zajedničkim institucijama najvišeg radno-organizacionog nivoa kojima i jeste osnovni posao da pomenute jedinstvene resurse stavljaju u funkciju što boljeg ukupnog društvenog i pojedinačnog prosperiteta. Ako i njihova radna pozicija i materijalna realizacija (svakako visoke) cene tih poslova ne zavise od neposredno ili posredno tržišno verifikovanog rezultata rada koji ostvarivanjem te funkcije postižu - ne može se ni očekivati da će bez takve vrste odgovornosti oni obavljati taj posao kako treba. A videli smo, kako na primeru hrvatske secesije, a tako i na brojnim primerima crnogorske i srpske političke scene danas, da bez regulacije raspodele poslova i materijalne raspodele u funkciji rezultata koji su široj društvenoj zajednici potrebni - može da se desi apsurd da izvršioci najvažnijih društvenih poslova smatraju da je njihov pravi posao onemogućavanje građanima da pomenute jedinstvene resurse koriste, maskirajući borbu za lične interese brigom za "nacionalne" interese. Naravno, isto važi i u slučaju zagovornika "nezavisnosti" Kosmeta. A sve to na štetu svih građana Kosmeta, Srbije i čitave međunarodne zajednice - koja danas nema nikakve efikasne mogućnosti da utiče na racionalno i svrsishodno trošenje velikih finansijskih sredstava koja mora neprekidno da ulaže zarad sprečavanja socijalne eksplozije i nasilja koji tamo neprekidno prete. Ova analiza pokazuje da je najveći i zajednički neprijatelj svih građana i na Kosmetu i van Kosmeta pre svega ustavno rešenje demokratije - koje ne dopušta efikasno traganje i praćenje linije najboljeg zajedničkog interesa. A tog neprijatelja valja savladati zajedničkim naporom.
Konačno, da završimo sa zaključkom koji osvetljava put koji Srbiju vodi do uspešnog rešenja kosmetskog problema - za koji ne treba sumnjati da bi dobio podršku i najšire međunarodne zajednice. On nije lak ni brz ali sigurno, sa Savetom bezbednosti UN kao neizbežnom destinacijom, vodi ka željenom cilju. On mora početi sa ustavnim promenama kojima država staje "iza" prava građana kao pojedinaca i društvenih grupa da radno učestvuju u traženju najboljih društvenih rešenja za probleme kao zainteresovana strana. Ta prava moraju proizlaziti iz njihovog konkurentski verifikovanog radnog doprinosa i materijalnog ulaganja u ostvarivanju društveno priznate dobiti. Ta prava se moraju ogledati u ustavno zagarantovanoj i zakonski omogućenoj mogućnosti uticaja na društvenu materijalnu raspodelu i društvenu raspodelu poslova - svuda gde su društvene grupe i pojedinci u radnoj interakciji - uz poštovanje principa konkurentnosti. U JoGor-ogledu formulisani su elementi za početnu amandmansku promenu sadašnjeg ustava, koji otvaraju put daljoj efikasnoj izradi konačne verzije ustava ili bilo kog drugog akta slične namene (npr. Ustavni okviri za Kosovo, Ustavna povelja SCG) uz učešće svih zainteresovanih strana u demokratskom procesu koji otvara sve tri spomenute kapije koje su do sada bile barijera demokratovanju u oblastima gde je to danas društveno najpotrebnije. Autor ovoga rada čvrsto veruje da bi adekvatna amandmanska stilizacija tih elemenata bez ikakvih većih poteškoća mogla da dobije dvotrećinsku parlamentarnu podršku na svim destinacijama koje Srbiju vode uspešnom rešavanju kosmetskog problema, a taj demokratski proces mogla bi da pokrene i neka grupa građana što bi možda bilo i najbolje rešenje u današnjim uslovima.