homepage
   
Republika
 
Događanja
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

 

Bojkot kosovskih izbora

Popa u ruku ili!...

Mitinzi podrške ili protesta na Kosovu ne postoje, u Prištini ne postoji način da se blokira ova ili ona raskrsnica ili put. Jedino mesto gde bi se moglo nešto uraditi - to su Skupština i Vlada Kosova i brojne institucije u kojima bi Srbi imali svoje predstavnike, svoj glas i svoj deo vlasti i uticaja. A jedino tu ih neće biti

Već smo više puta na ovim stranicama konstatovali da je neverovatna sposobnost Srba da sa ogromnom količinom stupidne upornosti istrajavaju u političkim i civilizacijskim rešenjima koja su za njih same katastrofalno rđava. Gotovo stoprocentni bojkot kosovskih izbora zadao je novi snažan udarac naporima malobrojnih ljudi koji iskreno nastoje da pomognu Srbima koji su ostali na Kosovu. Bojkot je nesumnjivo naneo štetu i međunarodnoj zajednici koja nastoji da promoviše multietničku saradnju pred predstojeće pregovore o konačnom statusu Kosova, ali je daleko veću štetu naneo Srbima na Kosovu koji su propustili priliku da se sami u institucijama sistema bore za popravljanje svog položaja, umesto što su svoju sudbinu, kao i do sada, položili u ruke neodgovornih nacionalista iz Beograda koji niti umeju, niti žele, niti su u stanju da se brinu za išta osim za sebe i svoju vlast. Kad sam u aprilu na istim ovim stranicama objavio tekst o martovskoj tragediji na Kosovu, pozvao me je telefonom jedan čitalac iz čije priče sam saznao da je vladin operativac. "Najveći problem nas Srba na Kosovu nisu Šiptari" - rekao mi je na kraju - "naš najveći problem je Vlada u Beogradu".
Dva vodeća vašingtonska lista su vest o kosovskim izborima donela pod identičnim naslovom: "Srbi bojkotovali izbore". Vašington post procenjuje da bojkot srpske manjine predstavlja očekivani veliki udarac za međunarodnu zajednicu, dok konzervativni Vašington tajms dodaje da bojkot ide u prilog kosovskim Albancima. Izveštač tog lista je pokušao da istraži razloge bojkota i ističe da su nacionalisti srpskim biračima zapretili da ne izađu na izbore. "Ljudima je prećeno, nekima čak smrću. To ni Milošević nije radio", rekao je Slaviša Petković u razgovoru za Vašington tajms.
Čini se da posle ovog nepotrebnog i nemerljivo štetnog bojkota ništa ne stoji na putu brzoj nezavisnosti Kosova. Ako se to ne dogodi naredne godine biće to pravo čudo. Da se podsetimo naše procene date još krajem prošle godine: na proleće 2005, a najkasnije do polovine godine počeće razgovori o ispunjenju standarda. Međunarodna zajednica će sa razumevanjem podržati srpsko-ruski stav da standardi još uvek nisu ispunjeni pa će kosovski organi dobiti dodatni rok od šest meseci da ispune standarde. I - to je sve! Srbi neće imati gde da dokazuju da standardi nisu ispunjeni, niti će imati glas i način da
progovore o bilo čemu. Mitinzi podrške ili protesta na Kosovu ne postoje, u Prištini ne postoji način da se blokira ova ili ona raskrsnica ili put. Jedino mesto gde bi se moglo nešto uraditi - to su Skupština i Vlada Kosova i brojne institucije u kojima bi Srbi imali svoje predstavnike, svoj glas i svoj deo vlasti i uticaja. A jedino tu ih neće biti. Svako ko je sedeo u jednom kolektivnom organu zna koliko je važno i korisno biti tu i koliko je teško govoriti i raditi protiv čoveka koji svaki dan sedi sa vama.
Nažalost, Srbi su umesto toga odabrali bojkot i izolaciju, pa kad se dogodine u Briselu, Vašingtonu i Prištini bude rešavao status Kosova, oni će unisono sa ovima iz Nemanjine ulice larmati da je Kosovo naše, da je ono naša svetinja, da mi nećemo ili ne damo ovo
 
Wassily Kandinsky, Improvisation 30
Wassily Kandinsky, Improvisation 30 , 1913.
ili ono, zajedno će sa kompletnim kleronacionalističkim bašibozukom blokirati beogradske raskrsnice noseći parole pisane istim rukopisom koje smo viđali na svim protestima počev od C-marketa do "Knjaza Miloša".
Šta bi posle jasne i ipak jednodušne poruke iz Beograda mogla da uradi međunarodna zajednica?
Ono što je sigurno - neće bitno menjati svoju politiku uslovljavanja rešenja statusnih pitanja dostizanjem standarda. Prva ocena standarda počeće narednog proleća i srpski nacionalisti se s pravom nadaju da rezultat te ocene, ma kako pristrasan bio, ne može da bude pozitivan. (Ako bi baš i mogao, oni će se u poslednji čas pobrinuti da Kosovo bude najnebezbednije mesto na svetu.) Srpski nacionalisti, međutim, ne znaju, ili smatraju da to nije važno, da u Briselu već odavno postoji dokument koji ukazuje na daleko fleksibilniji pristup tome šta znače standardi i šta sve kosovsko društvo mora da ispuni da bi se konstatovalo da su standardi dostignuti.
Želja kosovskih Albanaca za nezavisnošću je neverovatna i samo neko ko nikada nije bio na Kosovu može išta drugo da smatra suvislim i mogućim. Deset godina Miloševićeve bestijalne torture stvorilo je neverovatnu količinu mržnje koja poput orkana kola prostorom Kosova, a povratak Beograda na stazu podrške zlikovcima zbrisao je tanke izdanke nečega što se u vreme Đinđića pomolilo i što je moglo da liči na početak stvaranja društvenih krugova koji bi mogli da kohabitiraju sa Beogradom. Sve to sadašnje kosovske lidere stavlja u situaciju da veoma teško održavaju kontrolu nad stanovništvom koje je svoje sve tanje strpljenje "proteglo" do naredne godine. Zato je neverovatno da iko razuman može da pomisli da bi rezultat ocene ispunjenja standarda mogao da bude negativan bez obzira koliko oni bili neispunjeni. Negativna ocena posle pet godina međunarodnog prisustva i potrošenih milijardi evra značila bi priznanje da se Kosovom ne može upravljati, ili da bar međunarodna zajednica to ne ume, a to je baš ono na čemu insistiraju beogradski kleronacionalisti. "Pošto vi ne znate, sklonite se i pustite malo nas. I učite"!!!...
Postavlja se i pitanje efekta nezavisnosti Kosova na okruženje, pre svega na Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju. Postoji verovanje da bi nezavisnost Kosova destabilizovala Bosnu i podstakla nacionalizam u Republici Srpskoj. Makedonija, koja i bez nezavisnog Kosova na severnoj granici ima fobiju od svojih Albanaca, dobila bi nezavisnu albansku državu na najnezgodnijem mestu, u rejonu Tetova. Nezavisno Kosovo koje je i sada epicentar ideje Velike Albanije moglo bi da dâ legitimnost toj destruktivnoj ideji. Ali, svi su ti strahovi uzaludni. Međunarodna zajednica je već formulisala stav koji glasi da je ne činiti ništa jedina neprihvatljiva opcija.
Srpski nacionalisti tvrdoglavo nastoje da izbegnu ono što je neminovno - neku vrstu nezavisnosti Kosova nalik na onu preko Drine. Naravno, ako se izuzme mali broj uspaljenih nacionalista kojima je to jedini i iskreni cilj, ostalim kleronacionalistima je to potrebno samo kao sredstvo da zadrže aktivnu politiku prema Kosovu i Zapadu, kao način za iživljavanje svojih ideja suprotstavljanja "svetskoj zaveri" i "novom svetskom poretku". Ako bi Kosovo mirno išlo ka uspostavljanju standarda i ostvarivanju političke volje 90 odsto njegovih stanovnika, Vlada bi izgubila poslednje bojno polje, ne samo za odbranu srpstva, pa čak ni za odbranu svoje egzistencije, već za pripremu narednih izbora koje je bez toga već izgubila. Posle promašaja sa Legijom i martovskim neuspehom, nacionalistima sada očajnički treba "trojka", po mogućstvu ista onakva kakvu misle da su dobili u martu. Što više suza proliju Srbi sa Kosova, to je vlast kleronacionalista u Beogradu sve jača, a ako bi pala koja kap krvi!?... Pritešnjeni izbornim porazima vladajuće koalicije i ignorisanjem od strane međunarodne zajednice, nacionalisti bi mogli da zaigraju na kartu straha od terorizma. Kako bi za njih bilo divno da neki mostić u Grdeličkoj klisuri odleti u vazduh, da policija u poslednjem momentu nađe eksploziv na nekoj pruzi, a ako bi na Kosovu opet planula neka crkva... Slično misli i Džejms Petifer, profesor na Britanskoj kraljevskoj vojnoj akademiji: "Po mom mišljenju, čak i sasvim mali teroristički napad bi, posebno ako bi se odigrao u pravoslavnoj zemlji poput Srbije... mogao izazvati prilično disproporcionalne negativne političke efekte", rekao je profesor Petifer za VOA.
Vlada i vođe kosovskih Srba opet su odsudno pogrešili. Kosovo je faktički odavno izgubljeno, a sada je i brzi de jure gubitak Kosova realna opcija. To bi neko važan trebalo jasno da kaže, najpre kosovskim a onda i ostalim Srbima. Bojim se da se među nama još dugo neće naći junak sa toliko hrabrosti, jer mudrost odavno ne stanuje u ovoj nesrećnoj zemlji.
   
  Miroslav Filipović
 
Događanja
Republika
Copyright © 1996-2004 Republika