Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVI (2004)

344-345

1-30. novembar 2004.

Republika

Događanja

Jesen naroda

Radnik-akcionar danas je u Srbiji najrealnije uporište restauracije srednje klase

Jedna, reklo bi se, potpuno dogmatska tvrdnja: u Srbiji ništa nije onakvo kao što se na prvi pogled čini da jeste. Ako, poput mene, imate neodoljiv osećaj da je ova tvrdnja zapravo potpuno istinita, dela da se zapitamo o razlozima. Nudim sledeće varijante:

1. Srbija je velika tajna;
2. masovni mediji, preko kojih uglavnom dobijamo "prvi pogled", u Srbiji su krajnje nekompetentni za posao kojeg su se prihvatili;
3. masovni mediji u Srbiji lažu do zuba, i to:
3.1. jer u njima rade patološki lažovi;
3.2. jer su vlasnici i urednici medija interesno povezani sa centrima moći kojima odgovara da Srbija ostane "velika tajna".

U redu, popuštam: u Srbiji gotovo ništa nije onakvo kao što se na prvi pogled čini da jeste. Objasniću na primeru najvažnijeg od brojnih štrajkova koji su u poslednjih godinu dana prohujali Srbijom, onog koji su pokrenuli mali akcionari zrenjaninske "Jugoremedije".

Zašto?

Jedna od najčešće izvikivanih parola tokom finalnih godina borbe protiv režima Slobodana Miloševića bila je "restauracija srednje klase", one klase koju su tokom devedesetih pojeli skakavci, a koju iz belosvetske demokratske prakse znamo kao najjače uporište procesa demokratizacije, borbe protiv korupcije i tsl. Pobuna osiromašene srednje klase, koja se ponadala "restauraciji", bez sumnje je bila (ili možda grešim?) glavni zamajac petooktobarskih promena. Stoga je, čini mi se, bilo logično i da pobuna malih kapitalista "Jugoremedije" (udruženje malih akcionara), protiv biznismena-skakavca (Jovica Stefanović-Nini, koji korupcijom sprečava formiranje demokratskih institucija), zasluži posebnu pažnju, a mislim i podršku, onog dela javnosti (u koji, da odmah razjasnimo, ja ne spadam!), koji je (tvrdio da je) suštinu demokratskih promena video u pomenutoj restauraciji. Zbog toga skrećem pažnju na izveštavanje o sukobu u "Jugoremediji" onog dela masovnih medija u Srbiji koji je devedesetih imao aktivnu ulogu u otporu diktaturi.

Devedezdvojka

Kada je 23. avgusta 2004. godine B 92 objavila da otpušteni štrajkači "Jugoremedije" obustavljaju štrajk glađu, na svom sajtu su pri dnu vesti napravili link za listing svih prethodnih informacija koje su objavili o ovom slučaju, za podsećanje onima koji nisu najpažljivije pratili. Kliknuo sam na "podsećanje" i sledio se - poređane jedna do druge vesti B 92 o sporu u "Jugoremediji" čine malu istoriju informativnog beščašća bez premca u Srbiji od 5. oktobra naovamo.
1. Niti jednom (i brojem "0"), nije razjašnjeno da su u "Jugoremediji" sukobljeni suvlasnici; za male akcionare najčešće su korišćene reči "radnici" i "štrajkači", što oni, između ostalog, i jesu. Međutim, to nije najvažnije za prirodu sukoba, mada je važno, utoliko što je upravo radnik-akcionar danas u Srbiji najrealnije uporište restauracije srednje klase.
2. Slučaj je "izborom vesti" dodatno pomeran na teren "sindikalnih pitanja"; tako, na primer, na B 92 teško dolazite i do elementarnih podataka o sudskim sporovima između suvlasnika "Jugoremedije", ili o sporu između "Jake 80" i Akcijskog fonda, ali se zato ne štedi na prostoru za "vesti" poput "Sindikati različito o privatizaciji", gde se sukob između radnika-akcionara (članovi Samostalnog sindikata), i novih radnika, koji nemaju akcije, a podržavaju Stefanovića (članovi Nezavisnosti), razglaba preko toga šta o privatizaciji misli Čankov ("za"), a šta Smiljanićev ("protiv") sindikat; za neke druge "sudske sporove" takođe ima mesta, pa tako B 92 9. juna 2004. godine uredno popisuje protiv koga je sve "Jaka 80" podnela krivične prijave, između ostalog i protiv Verice Barać i Ivana Lalića, koji do današnjeg dana nikakvu službenu informaciju o tome nisu dobili.
3. O konsultovanju bivšeg ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića, kao eksperta koji objašnjava sukob u "Jugoremediji", ne bih trošio više reči od: "Sramota!"
4. Primer informacije B 92 "za podsećanje", na kraju vesti "Počeo štrajk glađu u Jugoremediji" od 25. avgusta: "Jedan deo radnika (malih akcionara? - prim. I. Z.) 'Jugoremedije' štrajkuje od maja tražeći poništenje privatizacije (ne privatizacije, već prodaje 42% akcija i dokapitalizacije; 'Jugoremedija' je već privatizovana 2001. godine, po starom zakonu, čime su mali akcionari i postali vlasnici većinskog paketa - prim. I. Z.) te farmaceutske kompanije, a povod za to je bila odluka Agencije za privatizaciju Srbije (ne, već rešenje Ministarstva privrede; Agencija za privatizaciju nema ništa sa raskidom

ugovora sa 'Jakom 80', kojeg treba da pokrene Akcijski fond - prim. I. Z.) da s 'Jakom 80' bude raskinut kupoprodajni ugovor. Taj zahtev je Privredni sud u Zrenjaninu odbio" (Trgovinski sud u Zrenjaninu takođe nema ništa sa raskidom ugovora, za koji je nadležna spoljnotrgovinska arbitraža; a šta je odbio Privredni sud u Zrenjaninu, pitajte B 92 - prim. I. Z.). Već u komentarima čitalaca na vesti sa sajta moglo se jasno videti kakav uticaj ovakvo "informisanje" ima na javnost -

znam koliko jurišnici iz omladine DS-a opsedaju forume i druge vidove komunikacije na Internetu, "kreirajući" na taj način "javno mnenje", ali broj navijačkih komentara protiv štrajka u "Jugoremediji" prevazilazi čak i alavost na vlast Čedica i Kolesarčića. U "argumentaciji" preovladavaju ocene da se radnici protive privatizaciji, da čeznu za samoupravljanjem, da koče reforme i pridruživanje EU i tsl.
Gde treba tražiti razloge za ovakvo ponašanje nekadašnjeg princa nepristrasnog informisanja u Srbiji? Pre svega, nije nemoguće da su se u B 92 zapravo sve vreme i zalagali za ovakve promene, upravo ovakvu "privatizaciju" i ovakvu dominaciju krupnog kapitala nad državom i društvom, i da smo se posle 5. oktobra i ostvarenja jedinog cilja oko kojeg smo smogli intelektualne i emotivne snage da se povežemo (da malom Marku crkne deda), sada jednostavno razišli. Nije nemoguće, ali ako uporedite izveštavanje B 92 sa, na primer, vestima na Internet prezentaciji Intercity brokera (korporativni agent nekih od najvećih preduzeća u Srbiji), koji nema nikakvog interesa da informiše nepristrasno, jer objavljuje vesti kao još jednu od usluga onima od kojih živi, ne samo što ICB ima neuporedivo kvalitetnije informacije o privrednim tokovima u Srbiji, već su one i daleko nepristrasnije od propagandnog servisa B 92. Ili da ipak malo uskočimo u bolji svet u koji bi da nas odvedu Vlahović i devedezdvojka, pa da se poslužimo tamošnjom maksimom: "Ako ne vidite odakle dolazi problem, samo pratite tragove novca". Možda je i privatizacija B 92 jedna od onih koje treba pretresti? Ili, kako je televizija B 92, pored državne, dobila da prenosi privatizacijske aukcije, i da li joj je i koliko ta usluga plaćena? Cenim da će mi opet neko parafrazirati Živkovića: "Tada nije bilo Zakona o javnim nabavkama".

"Danas"

Komentari u Danasu kreću se u rasponu od zamagljivanja ("Svi protiv svih", 29. jul 2004, naslov zaista sve govori!), pa do zaključaka poput: "Naravno da je svako poništavanje privatizacije loš signal za inostrane investitore" (4. jun 2004, komentar "Izbori u Sartidu", u kojem se za smederevsku železaru kaže: "Srećom, zasad se ovde nije ponovilo ono što se dogodilo oko poništavanja privatizacije 'Jugoremedije' gde je posle privatizacije proizvodnja povećana, a sada su radnici u situaciji da po prvi put ostaju bez plate"), ili: "To što je neko dobro ili previše dobro prošao u privatizaciji ne može biti razlog da se stvari stalno vraćaju na početak. Ukoliko se tu budemo vrteli u krugu dosta brzo ćemo ponovo doći do one tačke na kojoj su plate bile samo osamdeset maraka" (27. maj, komentar "Država na lošem glasu"). Podsećam, ako je potrebno, da se radi o dnevnom listu koji je u vreme Miloševićeve vlasti bio jedan od onih koji su i te kako znali ne samo razliku između pravne države i tiranije, nego i vezu između kršenja zakona i plate od osamdeset maraka.

"Vreme"

Tekst "Klasna borba za tuđu fabriku" Miše Brkića (Vreme, 5. avgust 2004) je, koliko je meni poznato, najotrovniji koncentrat laži, plakatastih kvalifikacija sa i bez pokrića, polulaži i na njima zasnovanih labavih teorija i tsl., koji se na temu "Jugoremedije" pojavio u našoj štampi (uključujući i anonimne komentare sa B 92, ali i napis jako sličan Brkićevom, u listu Svedok, koji, kao što sam već objasnio, nije deo ove priče). Ukratko - nit' je fabrika tuđa (kasnije u tekstu Brkić pominje da su radnici istovremeno i suvlasnici fabrike, ali on za to, jednostavno, ne haje, a sve u ime zaštite, kako kaže, "svetinje privatne svojine"), nit' je klasna borba sinonim za staljinizam (kojim autor opisuje ponašanje malih akcionara). I poneka budalaština pride (npr. da je Trgovinski sud u Zrenjaninu "doneo rešenje kojim se prihvata konverzija potraživanja", a da je zatim Skupština akcionara "Jugoremedije" prihvatila odluku suda; ako je to uopšte bitno, verujem da je Brkić pobrkao redosled - najpre Skupština izglasava dokapitalizaciju, pa onda sud takvu dokapitalizaciju upisuje u Registar), tek da bude potpuno jasno da je autor najpre deset puta napisao reč "staljinisti", pa onda smišljao čime da ih razdvoji. Usput priznaje da ga ne zanima prošlost Jovice Stefanovića, i pun je poverenja u organe u čijoj je nadležnosti gonjenje "kontroverznih biznismena" (u Srbiji!?!?). Poštovanje zakona i ugovora u privatizaciji Brkića takođe ne zanima, prava malih akcionara ič.

Na testu iz "Jugoremedije" svi smo pomalo pali. Nekoliko odlazaka u Zrenjanin o raznim povodima, svaki put kad bi me Zdravko Deurić nazvao i obradovao da i u Srbiji još uvek postoji neuništivost ljudskog duha, neodoljivo me je podsećalo na odlaske u Valjevo jeseni 1999. godine, na suđenje Makiju - puno vrednih emocija, malo izgleda na uspeh. A problem je mnogo kompleksniji od "gotov je, il' nije?", i traži puno više napora u solidarnosti (šta se mene tiču njihove akcije?). Priželjkivao sam, zašto da ne, "vrelu radničku jesen 2004", ali promaje ipak nema. Kako je samo lako bilo ubediti nas da smo nebeski narod, ispalo je još lakše objasniti nam da smo stoka. Isti onaj narod koji je na poklič sa RTS-a krenuo da se događa, danas na aroganciju sa B 92 gleda svoja posla. Ovo je valjda jedini jezik na kojem u desetak godina možete jedne iste ljude ubediti i da znanje nije na univerzitetu već u glavi naroda, i da je narod statičan, a da ga samo dinamični eksperti mogu povući napred, preskačući po tri stepenika.
Već postaje pomalo neverovatno koliko ništa nismo naučili.


	Ivan Zlatić


	Događanja	Popa u ruku ili!...

Republika