Suočavanje sa prošlošću

Međunarodna konferencija Fonda za humanitarno pravo

Međunarodna konferencija "Suočavanje sa prošlošću", koju je organizovao Fond za humanitarno pravo u saradnji sa Savetom Evrope, u Beogradu, prvog i drugog oktobra, bila je, za jednu nevladinu organizaciju, vrlo netipičan skup, počev od mesta - hotel "Hajat", do vrste obezbeđenja - zgradu je opasao zgusnut kordon policije. A oko tog policijskog prstena kretala se kolona demonstranata ljubitelja Slobe Slobode, noseći natpise u stilu "Izdajnici stići će vas Lazareva kletva". Cela ta ikonografija nije bila nimalo čudna jer su skupu prisustvovali Vuk Drašković, ministar spoljnih poslova SCG, Majkl Polt, američki ambasador, Karla del Ponte, haški tužilac i druge uticajne ličnosti iz domaćih i međunarodnih organizacija. Tako se stekao utisak da se radi o vrlo oficijelnom skupu, gde se rešavaju važna državna pitanja. Taj utisak i nije bio toliko varljiv kada se zna koliko je problem nekažnjenih zločina prioritetan za državu i koliko se duboko usekao u tkivo srpskog društva. Tako da su mnogi mediji, a i javnost, shvatili konferenciju kao korak u privođenju pravdi osumnjičenih za zločine na srpskoj strani.
Karla del Ponte je u svom govoru upozorila da se "svi zanimaju samo za osumnjičene i optužene a niko ne govori o žrtvama i o njihovom pravu na pošteno suđenje i zadovoljenje elementarne pravde" i "da se donose zakoni koji treba da pomognu počiniocima a kada su u pitanju žrtve, nisam čula da je doneta nijedna odredba". I to je stvarno vladajući trend u svim sredinama bivše SFRJ, gde su počinjeni brojni zločini - vlasti i njihovi sateliti uglavnom se bave žrtvama da bi dokazali koliko je stradala njihova nacija ili država. Tako su žrtve interesantne samo kao kolektivitet, a njihova individualna, lična patnja i njihovo pravo na pošteno suđenje i zadovoljenje pravde ostavljeno je ko zna za koja vremena. Ali se zato niko ne usuđuje da počinioce, koji su obavljali radove na terenu za sveti nacionalni cilj, tretira kao osumnjičene za zločine, jer su oni deo vladajuće strukture koja još uvek drži glavne poluge moći na ovim prostorima.
U raspravi o suočavanju sa prošlošću bilo je mnogo kritičkih tonova u odnosu na sadašnje stanje u regionu, i kod učesnika iz svih delova bivše Jugoslavije čuli su se veoma jasni pozivi na otvorenost i saradnju u dijalogu za prevazilaženje najdubljih trauma prošlosti. Ali se, isto tako, jasno videlo koliko je to daleko kada su "hrvatski mediji i javnost Blaškića dočekali kao ratnog heroja, a niko iz vlasti i iz opozicije nije izrazio žaljenje za ono što je on učinio u Ahmićima već ga je primila ministarka" (Ivan Zvonimir Čičak) ili da "ni Beogradu ni Sarajevu ne treba Haški tribunal, ni zbog Bosne i Hercegovine i Srbije ni zbog žrtava rata, već zbog Partnerstva za mir" (Mirsad Tokač).
Stiče se utisak da je Konferencija ipak podstakla procese suočavanja sa istinom prethodne decenije, kako u javnosti, tako i u velikom delu medija. Činjenica da na nekažnjenom zločinu ne može nastati država niti društvo, nažalost, sporo dolazi do svesti običnog čoveka. Ali je i to bolje nego nikad.