|
Antiheroji bi opet da vladaju
Tok dosadašnjeg suđenja otkriva suštinske
stvari koje su aktuelni odraz stanja jednog društva
Bolju i reljefniju anatomiju jednog bolesnog režima i isto tako bolesnog
društva, ali i sliku tesnih veza i neverovatne isprepletenosti interesa
Miloševićeve Srbije i ratnoprofiterskih kriminalnih grupacija nismo mogli
dobiti drugde nego na suđenjima koja su trenutno u toku. Pre svih, reč je
o procesima koji se vode protiv jedne te iste grupe osoba za najrazličitija
krivična dela počev od ubistva premijera Zorana Đinđića, preko zločina na
Ibarskoj magistrali i atentata na Vuka Draškovića, otmice i ubistva Ivana
Stambolića, pa do serije ubistava koja su se dogodila tokom protekle decenije
i koja je iz političkih, ličnih ili osvetničkih razloga izvršila ta grupa
osoba u javnosti nazvana zemunskim klanom. Tom klanu su pripadali svi viđeniji
vrhovnici Miloševićeve tajne policije koji su za njegov režim obavljali
najprljavije poslove uklanjanja političkih protivnika, a u ratu činili najveće
zločine. Duboko ukotvljeni u tadašnju populističku euforičnu politiku oni
su sa društvene margine direktno ulazili u sferu politike, baveći se obaveštajno-policijskim
radom, organizovanjem "spontanih okupljanja" i "dešavanja
naroda" u Srbiji, ali i podbunjivanjem na ustanak srpskog življa u
Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Arkan, najveći zlikovac među
njima, čak je decembra 1990. godine uhapšen od strane MUP-a SR Hrvatske,
jer je uhvaćen in flagranti kako u jednom srpskom dalmatinskom selu kraj
Knina tajno deli oružje srpskom stanovništvu. Miloševićevi mediji u Srbiji
su divljali u neprikrivenom šovinističkom besu protiv svakog onog ko se
usprotivio vladajućem političkom obrascu o "ugroženosti golorukog srpskog
naroda" i o potrebi osvete Hrvatima - svi su bez razlike proglašeni
ustašama - za zločine u Jasenovcu. Tokom ratnih operacija, koje su ubrzo
počele, ubiti Hrvata ili (malo docnije) Bošnjaka, ne samo da nije bilo zločin,
nego su oni koji su se javno time hvalili postajali nacionalni heroji, neretko
veličani u famoznom drugom dnevniku RTS-a. Šta je u takvim uslovima i pri
takvom raspoloženju većine srbijanskog stanovništva značila činjenica da
Arkan ima monopol na ratnu trgovinu
naftom i na njenu eksploataciju u bogatim
izvorištima kraj hrvatskih Mirkovaca (čitaj: krađu!) kad je nafta
strateški proizvod, neophodan "našim ratnicima da odbrane vekovna
srpska ognjišta"? Ili zloupotrebe Gorana Hadžića, predsednika
jedne države-fantomije, zvane RSK, koji se lično obogatio izvozeći
kvalitetno hrastovo drvo za nameštaj, nemilosrdno krčeći bogate slavonske
šume?
U takvom političkom i društvenom ambijentu rađali su se ne samo |
|
|
|
|
|
|
|
Dimitrije Avramović, Izgon
Adama i Eve
|
 |
zločinci nego i kriminalci svih fela. Tok dosadašnjeg suđenja otkriva suštinske
stvari koje su aktuelni odraz stanja jednog društva. Prvo, svi optuženi
su imali neverovatno veliku moć i veliki novac, drugo, većina je bila direktno
involvirana u državne poslove, obaveštajnu službu i tajnu policiju, pa nije
jasno da li su se švercom nafte, cigareta i heroina bavili kao istaknuti
policijski oficiri ili kao najobični kriminalci. Oni su, kako izgleda, te
dve strane sopstvene ličnosti stapali u jednu koju su voleli da nazivaju
"patriotskom". Treće, na suđenju pokušavaju da ostave utisak ne
samo nevinih ljudi, nego patriota i ravnopravnih partnera u raspodeli vlasti,
budući da su u njoj, donedavno, doduše iz senke, aktivno participirali.
Poput svog bivšeg šefa koji se danas inati u Hagu uobražavajući da je nekakav
jako važan "svetski lider", a ne puki optuženik za najteže zločine
protiv čovečnosti nakon Hitlerovog vremena, tako i ova grupa nasilnika,
ratnih zločinaca i mafijaša prkosi sudijama i celokupnoj demokratskoj javnosti
pokušavajući da sebi pribavi oreol nevinih anđela i pravednih mučenika za
"srpsku stvar". Ali kada je ovih
|
Godinama smo živeli okruženi
najgorim zločincima koji su izigravali policijske pukovnike i generale
|
|
dana jedan od njih sasvim neočekivano pred sudom
priznao grehe i do u tančine opisao kako su se oštro suprotstavljene
frakcije tih navodnih srpskih patriota međusobno ubijale - Spasojević
Šljuku, Cunera, Skoleta, Ćendu i Gardaševića, Arkan Gorana Vukovića,
Vuković svojevremeno Ljubu Zemunca itd. itd... - postaje belodano
da je jedini njihov patriotizam zapravo novac, odnosno što veći
plen od krvavih rabota. Jasno je, valjda, i to da smo godinama živeli
okruženi najgorim zločincima koji su
|
izigravali policijskepukovnike i generale. Izašlo je na videlo da su Legija
i Spasojević samo od prodaje narkotika - a glavni policijski inspektor Novog
Sada bio im je doušnik i glavna zaštita od eventualnog hapšenja - zarađivali
po 30 000 maraka nedeljno, a u Novom Sadu i Beogradu ova grupa kriminalaca
posedovala je oko 30 stanova. Kada nekolicina mladih ljudi, kojima je režim
ostavljao punu slobodu delovanja kako u ratu tako i docnije u miru, može
za, svakako od režima naručenu otmicu jednog "biznismena" (Milije
Babovića), da traži i dobije ni manje ni više nego dvadeset miliona tadašnjih
maraka, onda je svaka diskusija o navodnom postojanju države izlišna. I
onda i sada suočavamo se ne sa državom nego sa vlašću; u pitanju je, zapravo,
gola moć, sila nesabijena u državne okvire. Tu vlast, tu moć u raznim situacijama
i u različitim stepenima delili su političari i kriminalci. Nevolja je,
dakle, u tome što još ni danas nemamo istinski institucionalizovanu vlast,
jer da je imamo onda bi ogromna moć kriminalcima bila oduzeta nakon petooktobarskih
promena. Ovako, dolaskom na vlast nacionalističke Demokratske stranke Srbije,
prvobitni strah zločinaca i mafijaša od moguće kazne ustupio je mesto ludoj
ambiciji da sve, možda, još nije završeno. Otud jedinu nadu upiru u famozni
"legalizam" Vojislava Koštunice. Tačnije, u njegov nacionalni
osećaj koji je kod njega izraženiji od osećaja za istinu i pravdu. Zato
nakon iscrpnih, skrušenih priznanja svojih nedela pred istražnim sudijom
u doba vlade Zorana Đinđića, sada na suđenju, za vlade rečenog Koštunice,
prkosno ćute, jer se opet osećaju herojima. Misle da su pozvani da nakon
novog političkog zaokreta u zaštitu svega nacionalnog, baš oni, uz pomoć
novih antireformskih, konzervativnih snaga, točak istorije vrate unazad
i izvrše restauraciju zemlje. Antiheroji ponovo žele da dominiraju Srbijom.
Kako drugačije i može da bude kad i sam ministar pravde ovih dana izjavljuje
kako "ova vlada više neće hapsiti one koje je Haški sud osumnjičio
za ratne zločine". On je to "jasno rekao Karli del Ponte".
Neće čovek da "pravi cirkus" i "otima i hapsi ljude".
Može se dogoditi da sud pošteno presudi u svim slučajevima koje procesuira.
Ali s obzirom na klimu koja vlada u društvu a za koju su odgovorni sadašnji
novi populisti na vlasti, Legija i kompanija bez obzira na visinu izrečene
kazne mogu u javnosti još dugo ostati neprikosnoveni "heroji vaskolikog
srpstva". Njihovi likovi će se, poput Mladića i Karadžića, možda naći
i na majicama koje se prodaju na svim panađurima u zemlji Srbiji, a koje
mladići ponosno nose po Knez-Mihailovoj ulici. Za sve nas je, međutim, od
toga mnogo važnije da zločince stigne adekvatna kazna. Jer to će značiti
da vlast (pravosudna, izvršna i zakonodavna) priznaje da je zločina bilo.
A odatle nije dalek put da to definitivno prihvati i čitavo srpsko društvo.
|
