homepage
   
Republika
 
Događanja
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

 

Antiheroji bi opet da vladaju

Tok dosadašnjeg suđenja otkriva suštinske stvari koje su aktuelni odraz stanja jednog društva

Bolju i reljefniju anatomiju jednog bolesnog režima i isto tako bolesnog društva, ali i sliku tesnih veza i neverovatne isprepletenosti interesa Miloševićeve Srbije i ratnoprofiterskih kriminalnih grupacija nismo mogli dobiti drugde nego na suđenjima koja su trenutno u toku. Pre svih, reč je o procesima koji se vode protiv jedne te iste grupe osoba za najrazličitija krivična dela počev od ubistva premijera Zorana Đinđića, preko zločina na Ibarskoj magistrali i atentata na Vuka Draškovića, otmice i ubistva Ivana Stambolića, pa do serije ubistava koja su se dogodila tokom protekle decenije i koja je iz političkih, ličnih ili osvetničkih razloga izvršila ta grupa osoba u javnosti nazvana zemunskim klanom. Tom klanu su pripadali svi viđeniji vrhovnici Miloševićeve tajne policije koji su za njegov režim obavljali najprljavije poslove uklanjanja političkih protivnika, a u ratu činili najveće zločine. Duboko ukotvljeni u tadašnju populističku euforičnu politiku oni su sa društvene margine direktno ulazili u sferu politike, baveći se obaveštajno-policijskim radom, organizovanjem "spontanih okupljanja" i "dešavanja naroda" u Srbiji, ali i podbunjivanjem na ustanak srpskog življa u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Arkan, najveći zlikovac među njima, čak je decembra 1990. godine uhapšen od strane MUP-a SR Hrvatske, jer je uhvaćen in flagranti kako u jednom srpskom dalmatinskom selu kraj Knina tajno deli oružje srpskom stanovništvu. Miloševićevi mediji u Srbiji su divljali u neprikrivenom šovinističkom besu protiv svakog onog ko se usprotivio vladajućem političkom obrascu o "ugroženosti golorukog srpskog naroda" i o potrebi osvete Hrvatima - svi su bez razlike proglašeni ustašama - za zločine u Jasenovcu. Tokom ratnih operacija, koje su ubrzo počele, ubiti Hrvata ili (malo docnije) Bošnjaka, ne samo da nije bilo zločin, nego su oni koji su se javno time hvalili postajali nacionalni heroji, neretko veličani u famoznom drugom dnevniku RTS-a. Šta je u takvim uslovima i pri takvom raspoloženju većine srbijanskog stanovništva značila činjenica da Arkan ima monopol na ratnu trgovinu
naftom i na njenu eksploataciju u bogatim izvorištima kraj hrvatskih Mirkovaca (čitaj: krađu!) kad je nafta strateški proizvod, neophodan "našim ratnicima da odbrane vekovna srpska ognjišta"? Ili zloupotrebe Gorana Hadžića, predsednika jedne države-fantomije, zvane RSK, koji se lično obogatio izvozeći kvalitetno hrastovo drvo za nameštaj, nemilosrdno krčeći bogate slavonske šume?
U takvom političkom i društvenom ambijentu rađali su se ne samo
 
Dimitrije Avramović, Izgon Adama i Eve
Dimitrije Avramović, Izgon Adama i Eve
zločinci nego i kriminalci svih fela. Tok dosadašnjeg suđenja otkriva suštinske stvari koje su aktuelni odraz stanja jednog društva. Prvo, svi optuženi su imali neverovatno veliku moć i veliki novac, drugo, većina je bila direktno involvirana u državne poslove, obaveštajnu službu i tajnu policiju, pa nije jasno da li su se švercom nafte, cigareta i heroina bavili kao istaknuti policijski oficiri ili kao najobični kriminalci. Oni su, kako izgleda, te dve strane sopstvene ličnosti stapali u jednu koju su voleli da nazivaju "patriotskom". Treće, na suđenju pokušavaju da ostave utisak ne samo nevinih ljudi, nego patriota i ravnopravnih partnera u raspodeli vlasti, budući da su u njoj, donedavno, doduše iz senke, aktivno participirali. Poput svog bivšeg šefa koji se danas inati u Hagu uobražavajući da je nekakav jako važan "svetski lider", a ne puki optuženik za najteže zločine protiv čovečnosti nakon Hitlerovog vremena, tako i ova grupa nasilnika, ratnih zločinaca i mafijaša prkosi sudijama i celokupnoj demokratskoj javnosti pokušavajući da sebi pribavi oreol nevinih anđela i pravednih mučenika za "srpsku stvar". Ali kada je ovih
Godinama smo živeli okruženi najgorim zločincima koji su izigravali policijske pukovnike i generale
 
dana jedan od njih sasvim neočekivano pred sudom priznao grehe i do u tančine opisao kako su se oštro suprotstavljene frakcije tih navodnih srpskih patriota međusobno ubijale - Spasojević Šljuku, Cunera, Skoleta, Ćendu i Gardaševića, Arkan Gorana Vukovića, Vuković svojevremeno Ljubu Zemunca itd. itd... - postaje belodano da je jedini njihov patriotizam zapravo novac, odnosno što veći plen od krvavih rabota. Jasno je, valjda, i to da smo godinama živeli okruženi najgorim zločincima koji su
izigravali policijskepukovnike i generale. Izašlo je na videlo da su Legija i Spasojević samo od prodaje narkotika - a glavni policijski inspektor Novog Sada bio im je doušnik i glavna zaštita od eventualnog hapšenja - zarađivali po 30 000 maraka nedeljno, a u Novom Sadu i Beogradu ova grupa kriminalaca posedovala je oko 30 stanova. Kada nekolicina mladih ljudi, kojima je režim ostavljao punu slobodu delovanja kako u ratu tako i docnije u miru, može za, svakako od režima naručenu otmicu jednog "biznismena" (Milije Babovića), da traži i dobije ni manje ni više nego dvadeset miliona tadašnjih maraka, onda je svaka diskusija o navodnom postojanju države izlišna. I onda i sada suočavamo se ne sa državom nego sa vlašću; u pitanju je, zapravo, gola moć, sila nesabijena u državne okvire. Tu vlast, tu moć u raznim situacijama i u različitim stepenima delili su političari i kriminalci. Nevolja je, dakle, u tome što još ni danas nemamo istinski institucionalizovanu vlast, jer da je imamo onda bi ogromna moć kriminalcima bila oduzeta nakon petooktobarskih promena. Ovako, dolaskom na vlast nacionalističke Demokratske stranke Srbije, prvobitni strah zločinaca i mafijaša od moguće kazne ustupio je mesto ludoj ambiciji da sve, možda, još nije završeno. Otud jedinu nadu upiru u famozni "legalizam" Vojislava Koštunice. Tačnije, u njegov nacionalni osećaj koji je kod njega izraženiji od osećaja za istinu i pravdu. Zato nakon iscrpnih, skrušenih priznanja svojih nedela pred istražnim sudijom u doba vlade Zorana Đinđića, sada na suđenju, za vlade rečenog Koštunice, prkosno ćute, jer se opet osećaju herojima. Misle da su pozvani da nakon novog političkog zaokreta u zaštitu svega nacionalnog, baš oni, uz pomoć novih antireformskih, konzervativnih snaga, točak istorije vrate unazad i izvrše restauraciju zemlje. Antiheroji ponovo žele da dominiraju Srbijom. Kako drugačije i može da bude kad i sam ministar pravde ovih dana izjavljuje kako "ova vlada više neće hapsiti one koje je Haški sud osumnjičio za ratne zločine". On je to "jasno rekao Karli del Ponte". Neće čovek da "pravi cirkus" i "otima i hapsi ljude".
Može se dogoditi da sud pošteno presudi u svim slučajevima koje procesuira. Ali s obzirom na klimu koja vlada u društvu a za koju su odgovorni sadašnji novi populisti na vlasti, Legija i kompanija bez obzira na visinu izrečene kazne mogu u javnosti još dugo ostati neprikosnoveni "heroji vaskolikog srpstva". Njihovi likovi će se, poput Mladića i Karadžića, možda naći i na majicama koje se prodaju na svim panađurima u zemlji Srbiji, a koje mladići ponosno nose po Knez-Mihailovoj ulici. Za sve nas je, međutim, od toga mnogo važnije da zločince stigne adekvatna kazna. Jer to će značiti da vlast (pravosudna, izvršna i zakonodavna) priznaje da je zločina bilo. A odatle nije dalek put da to definitivno prihvati i čitavo srpsko društvo.
 
  Zlatoje Martinov
 
Događanja
Republika
Copyright © 1996-2004 Republika