Osveta ćutanjem

U mraku se ćuteća većina još više povlači na društvene margine, a raspojasani predstavnici polovine od trećine koja je glasala nesmetano zauzimaju nebranjeni prostor, kako bi nam ponovo prikazali svoja mračna umeća

Građani Srbije su izabrali svoje predstavnike u lokalnim parlamentima, gradonačelnike i predsednike opština. Samo trećina punoletnih i formalno odgovornih stanovnika državice izašla je da svojim glasom odredi ličnosti koje će je predstavljati u lokalnim skupštinama u kojima se donose odluke koje najneposrednije utiču na svakodnevni život većine.
Dve trećine punoletnih i formalno odgovornih stanovnika iste državice ignorisalo je izbore, nije želelo da vidi, čuje ili učestvuje u događanjima koja će značajno uticati na njihove živote. Dve trećine građana je ćutalo dok je jedna trećina odlučivala o njima i načinu funkcionisanja njihovih ulica, kvartova, sela, zaselaka, gradova i opština. Većina je ćutanjem želela da pošalje poruku da izbori nisu odraz njihove volje i stremljenja. Poruka se, poput onih koje u boci šalju očajnici izgubljeni na pustim ostrvima posle brodoloma, zagubila u talasima velike društvene bure koja je davno zahvatila Srbiju.
Pre četiri godine većina istih ovih građana izašla je na izbore s uverenjem da je njihov glas značajno oružje protiv opasno naraslog zla personifikovanog u grupi bezočnih i opasno socijalno devijantnih ljudi, koji su svojim patološkim potezima vitalno ugrozili opstanak žitelja ove zemlje. Većina je glasačkim listićem dobila veliku bitku čiji je rezultat trebalo da postane novo iskustvo da građani svojim glasom mogu značajno da utiču na konstelaciju socijalnih odnosa. Društvena zajednica je imala objektivne uslove za promenu patoloških relacija unutar grupe, i za uspostavljanje životnijih i funkcionalnijih obrazaca delovanja na svim nivoima državnog sistema. Realna šansa nije iskorišćena i probuđena energija nije kanalisana ka proverenim vrednostima koje bi građane Srbije približile Evropi.
Četiri godine se uludo i uzaludno trošila vera u novi državni sistem, a nada da će se društvena zajednica pomeriti napred topila se sa spoznajom da se novi ljudi koji su izabrani ponašaju po starim obrascima shvatajući vlast kao privilegiju a ne kao obavezu.
Četiri godine kasnije građani više nisu verovali u snagu svog glasa, zaćutali su, zatvorili oči, zapušili uši, i njihovo skamenjeno prisustvo je pokazalo odsustvo elementarne socijalne odgovornosti. Pojedinac kao integralni deo društvenih sistema u procesu životnog učenja usmerava pažnju na okolinu, prima informacije, analizira ih i formira mišljenje, prema sopstvenom, tuđem i univerzalnom iskustvu. Na osnovu formiranog mišljenja pokreće akcije koje bi trebalo da služe zadovoljenju potreba ličnosti i njenog socijalnog okruženja. Ovakav sociološki obrazac nije razumljiv za većinu u Srbiji.
Većina u Srbiji nije mislila, nije planirala akcije, nije anticipirala zbivanja u sopstvenom okruženju i nije participirala u događanjima koja će se reflektovati danas i sutra na svakog građanina. Mišljenje ćuteće većine je modelirano osećanjima koja su razum skrajnula u stranu. Ophrvana je osećanjem samosažaljenja, beznađa i mržnje. Varljiva i kolebljiva osećanja većine, koja nisu kontrolisana razumom, odvlačila su pokretačku energiju stvorenu pre četiri godine od zajedničkog cilja i zajedničke potrebe da se ulaže u izgradnju novih puteva koji bi državicu Srbiju izveli iz tamnice u koju je sama sebe zatvorila.
Svaka ličnost koja danas čini ćuteću većinu je introjektovala paradoksalnim mehanizmom sopstvenu kreativnu energiju i regredirala na nivoe primarnog narcizma, u kojem od sebe ne očekuje ništa a za sebe sve. Masovna introverzija kao svojevrsna društvena patologija uslovila je operativnu apstinenciju i paralizu društvenih aktivnosti većine. Odlukom o neučestvovanju zadovoljili su svoju potrebu da kazne one sa kojima su pre četiri godine učestvovali u velikom pokušaju oslobađanja od zla i zločinaca i kojima su ukazali poverenje da ih predstavljaju u novim organima vlasti. Sadašnje ćutanje je osveta za izneverena očekivanja, izgubljene nade i poništenu veru. Funkcionišući na emotivnom nivou većina je svoj ranjeni ego branila neefikasnim odbranama i generalizacijama da se ovde ništa novo ne može dogoditi, da se svi ljudi koji dođu na vlast ponašaju isto, i da je uzaludno trošiti sopstvenu energiju na pokušaje da se nepromenljivo promeni.
Takvi nihilistički stavovi su otvorili vrata manjinskoj trećini građana da bez osporavanja pokaže svoje stavove i ponovo se naruga svakoj težnji za napretkom i želji za običnim, slobodnim i dostojanstvenim životom.
Na birališta su izašli oni koje više niko nigde ne poziva osim na glasanje, izašli su oni koji zbog sopstvene insuficijentnosti, neznanja i strahova ne poseduju potencijale da uče na sopstvenim ili tuđim greškama pa na izbore izlaze da svoj glas daju onima koji su ih mnogo puta do sada obmanjivali i bezočno varali. Izašli su hronični mrzitelji svega što kao stav, ideja ili predlog dolazi iz Evrope. Glasali su članovi i simpatizeri stranaka i zanemarljivo mali broj socijalno integrisanih ličnosti, koje znaju da je njihova društvena obaveza da svojim glasom opredele načine funkcionisanja svog okruženja.
Polovina od trećine koja je izašla na izbore, dosledni svom iracionalnom nacionalizmu i funkcionisanju na dnevnom nivou, pošto ne koriste tuđe iskustvo a sopstveno ne stiču, nisu u mogućnosti da u sećanje prizovu strašno vreme velike sveopšte propasti pa mirno i bez dilema glasaju za ljude koji su u tim smutnim vremenima sedeli u parlamentima države i po diktatu vrhovnog upropastitelja glasali za njegove morbidne ideje.
Kao u komediji apsurda, slavodobitno, legalno i legitimno su ušetali u opštinska zdanja oni koji su godinama svoja mala mesta držali izolovana od svake novine i u njima sprovodili svoju volju ili zlovolju. Mali orijentalni despoti su ponovo zauzeli svoje nahije i krenuli da šenluče sve uz pečene volove, pucanje i pevanje, da pokažu okruženju kuda i dokle može da stigne Srbija i gde je njeno civilizacijsko mesto. Polovina od trećine koja je glasala ne anticipira sutrašnjicu, ne očekuje napredak, ne želi nikakve promene u svom mračnom bednom svetu. Taj mrak će se lagano širiti i nad većinom koja ćuti i misli da je postupila odgovorno i moralno.
Iz mraka nad Srbijom, rugajući se svemu suvislom, razložnom i smislenom, izronili su likovi Rake i Bidže, legalno izabranih predsednika svojih opština, u mraku nestaje Građanski savez Srbije, stranka koja je predstavljala paradigmu političke savesti zemlje. U mraku se ćuteća većina još više povlači na društvene margine, a raspojasani predstavnici polovine od trećine koja je glasala nesmetano zauzimaju nebranjeni prostor, kako bi nam ponovo prikazali svoja mračna umeća.